НЕ МОЖЕ НАМ НИКО НИШТА…
На списку сајтова које свакодневно „прелиставам“ је и сајт државне и државотворне Политике, који је у последње време озбиљно кренуо пропагандистичким стопама сајтова Блица и Курира, али на перфиднији, лажно интелектуални, начин. Сајт Политике, углавном, не посећују млађи и мање образовани, па нема голотиње, али то Политика надокнађује богатом трпезом национализма, величањем економских „успеха“ актуелног режима, наравно, уз покоју другарску критику, да се Власи не досете. Додуше, у рубрикама из дубоке провинције уме понекад и да промакне неки озбиљнији текст, па се каткад провуче и текст Бранка Пејовића, који, с времена на време, добро уздрма локалне политичке дрдомуде….
Елем, данас, недеља, ем је дан за доконисање, ем ми треба инспирација за нови коментар, па кренух од сајта до сајта… Кад, ударна вест на сајту Политике – Србија ускоро постаје земља благостања, футуристичка земља из DC comics легендарних стрипова и филмова! Не верујете? Е, па, гледајте сад…
Свако добронамерaн зна да је Србија пре коју годину добила Супермена, а сада је и откривен Суперменов – крипотонит! Дакле, био је у праву Милић од Мачве када је ратних деведесетих (а ове као нису…) рекао да је Србија пупак свемира, а да ће Срби ускоро постати господари света!
Српски Супермен у патријотским медијима је Вучић, а српски криптонит је – јадарит! Звучи невероватно, али је састав руде минерала јадарита врло сличан измишљеном криптониту. Не садржи флуор, па није, као у стрипу, зелен, већ бео, али је све остало исто. И, сад долази главно, једино место на свету где јадарита има је – Србија. Прц, бато. Ниђе више, него баш у Србији. А што је битан јадарит, питате се сад? Е, па зато што он, поред бората, садржи и литијум, а тај најлакши метал на свету се у огромним количинама користи у производњи батерија и разних електронских компоненти. И зар то, напокон, није крунски доказ да су баш Срби одабрани народ? Нас је бог некако заборавио када је делио памет, па немамо фабрике електронике, али зато имамо, само ми и нико више, јадарит, који је препун литијума! Добро, има литијума и у другим формама, прилично је заступљен на целој кугли земаљској, али јадараита има само покрај реке Јадар крај Лознице и нигде више! Нигде више!
Они упућенији ће се питати, откуд сад да се о томе пише, па није то нова вест, напротив, стара је више од деценије, али је ове године, по уговору, Rio Tinto (Рио Сава у нашем случају), инвеститор који врши испитивања по одобрењу српске владе, дужан да саопшти резултате истраживања. Иначе, Енглез Крис Стенли из Природњачког универзитета ову руду је пронашао 2006. године у области Јадар, у непосредној близини планине Цер, на којој су се водиле историјске битке, планине на којој је био римски град (у цара Тројана козје уши…), а сматра се да је богата и рудом калаја…
Одмах поред текста о криптониту, пардон, јадариту, на сајту Политике налази се и сензационални наслов да Србија лежи на злату!? Таман помислих да је опет једна тупава, али топла, људска прича о малинама, знате ону омиљену флоскулу српских новинара, малина – црвено злато, кад, јок, овога пута је реч о правом злату! Има руде злата кол‘ко волиш, него, шта ти је сиротиња, немамо пара да ископамо све те милијарде… Бог нас толико воли па је чак омогућио да злато плови рекама, али, ето, ми ни то не умемо да сакупимо, па да живимо као бубрези у лоју!
Да не будем неправедан, није се само сајт Политике дубоко занео у пропагандистичком послу. Ових дана се сви медији утркују да што бомбастије најаве посао столећа – извоз јагњетине у Кину. Ту не заостаје ни сајт Данаса, који се, како стара комунистичка школа новинарства налаже, под насловом „Првих 3.000 јагњади креће за Кину“ нашироко расписао о новим грандиозним успесима српског Супермена, који је лично омогућио да се српска јагњад провозају до Кине, додуше, без повратне карте… Ма, који бре Супермен, јачи је Вучић и од њега, Вучићу ни криптонит не може ништа! И не само да му не може ништа, него га чини још јачим!
А кад се човек мало удуби у текст, што ретко ко ради у ова суманута интернет времена, схвати да бизнис са јагњећим месом још није ни кренуо, већ ће – „када се стекну услови“, али то и није толико битно, важно је да нам државне разгласне станице утуве у тинтаре како је ДРЖАВА обавила најважнију ствар у целом послу – омогућила дозволу, а то што те јагањце неко треба да узгаја и извози месо, то апсолутно није ни важно… Поменуту дозволу добила је кланица Ђурђевић, којој је, барем тако у тексту пише, извоз јагњетине споредан посао, а ни они сами појма немају колико ће се извозити у Кину, нити колико је потражња… Још лепше звучи умирујућа изјава Ђурђевића, који каже да тај будући извоз неће погодити домаће купце, јер је јагњетина за Србина превише скупа, па је ионако ретко конзумира. Срби више преферирају, до скора, јефтину свињетину, тако да и најављени извоз говедине у Кину неће у Србији нико ни приметити. И док „пољопривредници задовољно трљају руке“ (још једна тупава бољшевичка флоскула), како медији славодобитно најављују могућност да се месо, кукуруз, суве шљиве и други слични високотехнолошки производи извозе у Кину, озбиљнији стручњаци из те области већ годинама указују на катастрофалне последице небриге државних службеника и политичара о пољопривреди (као и свему другом), што је произвело да Србија данас има најмањи број грла стоке у својој историји. Како су сликовито рекли – јагњади нема ни за Ибарску, а камоли за Пекинг….
Они који имају дуже памћење од амебе, сетиће се да се се о грандиозном извозу меса, баш као и абнормалним резервама злата, Суперменовом криптониту и сличним патријотско-државотворно-економским темама, писало и прошле, и оне тамо, и свих година пре, па би се неупућен читалац запитао, откуд сад то одједном, мора да ће од свих тих најава ипак нешто бити? Ма јок. Познато је да се лети у медијима појави гомила текстова о ванземаљцима, НЛО, Тарабићима и сличним фатаморганама. Новине ваља продати, а лети, када већина људи пландује, треба измислити нешто што продаје тираж. Са друге стране, домицијални новинари се оваквим бајкама квалитетно увлаче у дупе властодршцима, па практично једним ударцем убијају две муве. Додатни ветар у леђа овом медијском бешчашћу дају и бесмислена интернет лајковања, чиме се разне глупости мултиплицирају, посебно у земљи Страдији, где гомила доконих, што о сопственом, што о туђем трошку, поваздан пиљи у мониторе или трља прстом по мобилним телефонима.
Србија је, очигледно, постала прилично досадна земља, као да траје вечно лето, иако смо укључивали грејање све до Дана победе. Ранијих година „мудри“ људи умели су рећи како се на овим просторима производи много више историје него што можемо потрошити и да ће нам бити стравично досадно када постанемо уређена демократска и економски јака земља, а, како ствари стоје, то је још само једно правило које смо успели да прекршимо. Ми смо далеко од било каквих чак и обриса демократије, економски смо потпуно пропали, практично смо међу најбеднијим земљама на свету, а опет је друштвени живот потпуно замро. Све се успорило и стало, као кад крајем јула упече звезда, а улице опусте.
Ни дашка ветра на видику.
Тони Станковић
(Ужичка недеља 960, 21. мај 2017.)
у продаји је нови број Ужичке недеље, у коме можете прочитати најновији коментар Тонија Станковића – “Моја генерација”
