UVOD U LAMPEK-MARKETING
„Da mi nije Karla, ne bi imala kome da se javim na ulici“, objavila je negde jesenas na onom pustom fejzbuku Brankica – došla iz Beograda na par dana, pa se zabrinula za društveni život grada. Njen post je bio vrlo živahno ispraćen: mnogo lajkova i podosta komentara, za divno čudo prilično konstruktivnih. Valjda se pogodio takav dan, obično su i na internetu, kao i na ulici, ljudi jednako nadrndani i utučeni.
Karlo je poznata užička faca; tu sa Slanuše, nekada je bio talentovan fudbaler i naočit momak (dobar frajer, što bi se reklo), a onda je u nekom trenutku kvrcnuo; dešava se. Obično ordinira na potezu od nekadašnje Gradske kavane, preko Turist biroa, pa do Kristala i savršeno dobro zna kad i od koga može da očekuje diskretnu donaciju za kafu.
***
Jedno od pravila oglašavanja u javnom prostoru nalaže da svaki oglas mora biti usklađen sa prirodom medija, a naročito sa mogućnostima percepcije primalaca poruke. Nije za džabe ono pravilo po kome, recimo, na bilbordima pored puteva, poruka ne sme biti duža od sedam reči, jer upravo toliko informacija mogu da prime oni kojima je poruka namenjena – vozači, suvozači, saputnici. Slično je i sa svetlećim napravama (ekrani, displeji, prosvetljeni ormarići, neonske reklame) namenjenim obaveštavanju slučajnih prolaznika, putnika-namernika ili, zbog nečega krajnje zainteresovanih, užurbanih građana.
Jednom je tako Sure krenuo u „Valjaonicu“, u treću, i zastao kod „Turist-biroa“ da baci pogled na tek instaliran gradski informativni displej, kako bi prekontrolisao koliko još ima vremena do gradskog prevoza. U ta davna, pradavna vremena, nije bilo mobilnih telefona, a taksi je bio skup kao vatra. Ali, avaj, umesto željene informacije, najpre mu se ukazao datum, a nakon dugih, predugih petnaestak sekundi, temperatura vazduha. Kako je od najranijih školskih dana kuburio sa vidom, a bio je pomalo nervozan, jer je te nedelje već dva puta zakasnio, malo se više zagledao u displej, sve kriveći vrat. A onda je odnekud naišao Karlo, verovatno iz šetnje, čuvajući uspomene na slavne dane užičkog korzoa, video ga tako iskrivljenog i iskolačenog, pa upitao:
„Šta je, brate Sure, jesi li to i ti pukao?“
***
Pomenuti displej je nekoliko puta menjan u skladu sa razvojem nauke i tehnologije. Unapređena verzija 2.1. je, mnogo pre Kružnog toka pronela slavu Užica širom slobodnog sveta, kada se onomad na ekranu pojavio datum: 32. avgust, na opštu radost internet šaljivdžija i pokojeg đačića koji se ponadao da sutra neće morati u školu. Najnovija ultra-digitalna verzija je uklonila probleme oko falš-datiranja i donela pride nove, neslućene mogućnosti za još napredniju svakodnevnu komunikaciju u cilju postizanja harmonije sa okruženjem.
Desilo se tako i meni pre nekog vremena da mi je životno zatrebala informacija o temperaturi vazduha. Zastao sam, otprilike u visini nekadašnjeg „Turist biroa“ i zagledao se pun nade, u to novo, digitalno ćereslo sa kolor-monitorom. Najpre mi se ukazala najava za jubilarni koncert kulturno-umetničkog društva „Sevojno“, što me nije mnogo zainteresovalo, a posle sasvim razumnog vremena, fotografija nekakvog, reklo bi se, zlatiborskog sela. Zatim je usledila još jedna, ali uslikana sa susednog brda: total, naravno, jer su krupni planovi precenjeni. Slika se zarotirala, kao da je neko uključio centrifugu, a onda je usledilo zatamljenje. Imam i ja probleme sa vidom, moram da priznam: nosim jedne naočare za daljinu, jedne za blizinu, ali sam bez problema prepoznao sledeću sliku i pre nego što je iskočio tekst: Šomi Boj svira bluz. Osetio sam kako je počela da me obuzima panika, ne zbog bluza, naravno, već zato što sam skoro minut buljio u ekran na drugoj strani ulice kao idiot, dok su ljudi užurbano prolazili pored mene – sve se to dešavalo u ono vreme špica, između dva i tri, kada se sa posla vraćaju oni koji ga imaju. Moja nelagoda je sve više rasla – samo je još nedostajalo da odnekud naiđe Karlo i da me upita: „Šta je, brate, jesi li to i ti pukao?“, pa da ugođaj bude potpun. A u svom tom svrzanju i osvrtanju, shvatio sam, užasnut, da mi je nekako proleteo taj ekran sa temperaturom vazduha, pa sam digao ruke od blagovremenog i objektivnog informisanja i otišao neadekvatno odeven tamo gde sam naumio.
potpis ispod fotografije:
pedantni hroničari kažu da se te 2011. na informativnom gradskom displeju nekoliko puta ukazao fantomski datum: 32. maj, 32. jul, pa zatim i 32. avgust. Ovo je jedina fotografija koju smo uspeli da pronađemo, izvinjavamo se zbog nešto slabijeg kvaliteta.
– nastaviće se –
(Užička nedelja 991)
