УВОД У ЛАМПЕК-МАРКЕТИНГ
„Да ми није Карла, не би имала коме да се јавим на улици“, објавила је негде јесенас на оном пустом фејзбуку Бранкица – дошла из Београда на пар дана, па се забринула за друштвени живот града. Њен пост је био врло живахно испраћен: много лајкова и подоста коментара, за дивно чудо прилично конструктивних. Ваљда се погодио такав дан, обично су и на интернету, као и на улици, људи једнако надрндани и утучени.
Карло је позната ужичка фаца; ту са Слануше, некада је био талентован фудбалер и наочит момак (добар фрајер, што би се рекло), а онда је у неком тренутку кврцнуо; дешава се. Обично ординира на потезу од некадашње Градске каване, преко Турист бироа, па до Кристала и савршено добро зна кад и од кога може да очекује дискретну донацију за кафу.
***
Једно од правила оглашавања у јавном простору налаже да сваки оглас мора бити усклађен са природом медија, а нарочито са могућностима перцепције прималаца поруке. Није за џабе оно правило по коме, рецимо, на билбордима поред путева, порука не сме бити дужа од седам речи, јер управо толико информација могу да приме они којима је порука намењена – возачи, сувозачи, сапутници. Слично је и са светлећим направама (екрани, дисплеји, просветљени ормарићи, неонске рекламе) намењеним обавештавању случајних пролазника, путника-намерника или, због нечега крајње заинтересованих, ужурбаних грађана.
Једном је тако Суре кренуо у „Ваљаоницу“, у трећу, и застао код „Турист-бироа“ да баци поглед на тек инсталиран градски информативни дисплеј, како би преконтролисао колико још има времена до градског превоза. У та давна, прадавна времена, није било мобилних телефона, а такси је био скуп као ватра. Али, авај, уместо жељене информације, најпре му се указао датум, а након дугих, предугих петнаестак секунди, температура ваздуха. Како је од најранијих школских дана кубурио са видом, а био је помало нервозан, јер је те недеље већ два пута закаснио, мало се више загледао у дисплеј, све кривећи врат. А онда је однекуд наишао Карло, вероватно из шетње, чувајући успомене на славне дане ужичког корзоа, видео га тако искривљеног и исколаченог, па упитао:
„Шта је, брате Суре, јеси ли то и ти пукао?“
***
Поменути дисплеј је неколико пута мењан у складу са развојем науке и технологије. Унапређена верзија 2.1. је, много пре Кружног тока пронела славу Ужица широм слободног света, када се ономад на екрану појавио датум: 32. август, на општу радост интернет шаљивџија и покојег ђачића који се понадао да сутра неће морати у школу. Најновија ултра-дигитална верзија је уклонила проблеме око фалш-датирања и донела приде нове, неслућене могућности за још напреднију свакодневну комуникацију у циљу постизања хармоније са окружењем.
Десило се тако и мени пре неког времена да ми је животно затребала информација о температури ваздуха. Застао сам, отприлике у висини некадашњег „Турист бироа“ и загледао се пун наде, у то ново, дигитално ћересло са колор-монитором. Најпре ми се указaла најава за јубиларни концерт културно-уметничког друштва „Севојно“, што ме није много заинтересовало, а после сасвим разумног времена, фотографија некаквог, рекло би се, златиборског села. Затим је уследила још једна, али усликана са суседног брда: тотал, наравно, јер су крупни планови прецењени. Слика се заротирала, као да је неко укључио центрифугу, а онда је уследило затамљење. Имам и ја проблеме са видом, морам да признам: носим једне наочаре за даљину, једне за близину, али сам без проблема препознао следећу слику и пре него што је искочио текст: Шоми Бој свира блуз. Осетио сам како је почела да ме обузима паника, не због блуза, наравно, већ зато што сам скоро минут буљио у екран на другој страни улице као идиот, док су људи ужурбано пролазили поред мене – све се то дешавало у оно време шпица, између два и три, када се са посла враћају они који га имају. Моја нелагода је све више расла – само је још недостајало да однекуд наиђе Карло и да ме упита: „Шта је, брате, јеси ли то и ти пукао?“, па да угођај буде потпун. А у свом том сврзању и освртању, схватио сам, ужаснут, да ми је некако пролетео тај екран са температуром ваздуха, па сам дигао руке од благовременог и објективног информисања и отишао неадекватно одевен тамо где сам наумио.
потпис испод фотографије:
педантни хроничари кажу да се те 2011. на информативном градском дисплеју неколико пута указао фантомски датум: 32. мај, 32. јул, па затим и 32. август. Ово је једина фотографија коју смо успели да пронађемо, извињавамо се због нешто слабијег квалитета.
– наставиће се –
(Ужичка недеља 991)
