МРТВО МОРЕ
Штрајк је некоме рат, а некоме брат
– Крајње је време да се успавани интелектуалци тргну, да подигну глас, не би ли се ситуација у образовању променила. Направимо нови систем вредности, вратимо ауторитет и достојанство учитељу и вреднујмо праве дипломе, стечене знањем –
Ученик има све недовољне оцене и велики број изостанака, родитељи позвани у школу. Мајка каже: „Знам да је то лоше, знам да неће завршити разред, али пустите га још мало, да презими!“
Е тако, као и тај наш ученик, презимисмо ми просветни радници, министар, синдикати, ученици, родитељи… И би штрајк!
Ми наставници уморили смо се од претходних штрајкова, који се увек завршавају на исти начин. Интимно, свако од нас је желео да се и овај што пре заврши. Не можеш да ћутиш, а не можеш више ни да штрајку јеш. Скупо! Држава нас је довела на ивицу егзистенције.
Реформа школства се свакој власти завршавала , углавном, уградњом ПВЦ прозора, кречењем и заменом дотрајалих табли. Школство је било и остало сегмент друштва погодан за штедњу. Ако нема креде и сунђера, то мање боде очи, него кад недостају завоји и цитостатици. Лош уџбеник доноси мање негативних поена, него рупа на магистралном путу. Просечна варошица у Србији ће преживети много лакше без квалификованог наставника математике, него без педијатра.
Синдикати, са истим вођама дуги низ година (част изузецима), овајдили су се за чланство, учествују у даљем деградирању просвете, прихватајући наметнуту реторику, да би нама, њиховом слепом чланству, издејствовали нешто што сеповремено назива помоћ (која се у свакој нормалној држави даје социјално угроженима, болеснима, инвалидима…), а некада награда (питам се за шта нас држава награђује, да ли за послушност, ћутање или одустајање).
Родитељи врте главом. Неће више да слушају о незадовољним наставницима. Важна је форма. Не интересује их ко, шта и како ради, само желе да су деца у школи.
Деца, углавном, незаинтересована. Већина (опет част изузецима), жали за часовима од пола сата, јер навикли су се на инстант верзије.Постали су зависници од мобилних телефона, интернета и кратких бесмислених порука, у којима користе крајње оскудан фонд речи. Све би скраћено, упаковано и ако може без неког великог залагања и интелектуалног напора.
Ипак не можемо и не смемо да се предамо! Са празним новчаником у џепу, мораћемо на мегдан у бој против ријалити бљувотина, старлета са силиконским атрибутима, инстант тајкуна, политичара естрадног типа… Али, највише против сабласне тишине у друштву. Као да су сви заборавили да ми образујемо и васпитавамо и њихову децу. Без наставника спремног за рад и изазове у оваквом времену, нема ни квалитетног образовања, образовања за будућност. Прави ефекти ове државне бахатости видеће се тек за двадесетак година. Крајње је време да се успавани интелектуалци тргну, да подигну глас, не би ли се ситуација у образовању променила. Направимо нови систем вредности, вратимо ауторитет и достојанство учитељу и вреднујмо праве дипломе, стечене знањем.Тек тада можемо да се надамо да ће у овој земљи бити боље. Ову зиму смо некако прегурали. Ако овако наставимо, бојим се дугог леденог доба у систему образовања, а онда и у читавом друштву.
Анела Милетић, ТШ „Радоје Љубичић“, Ужице
