ЗОРАН СИМЕУНОВИЋ
Ужице је средином прошлог века имало више појединаца који су на неки начин били испред свог времена и тиме се истицали, чинили људима живот лакшим и једноставнијим, али и доприносили развоју града. Један од њих је био и Драгољуб Симеуновић.
Драгољуб Симеуновић је међу првима у граду почео да прави обућу. После је синовима Драгану и Зорану помогао да међу првима отворе кафић, а касније да отворе и прве модерне приватне пекаре.
Сећања на Драгољуба, који је рођен 1934. године, и његове савременике, поделио је са нама Зоран. Тадашње занатлије памти као праву господу, увек обријане, са белим кошуљама и краватама, а што је најважније, били су изузетно добри људи. Притицали су једни другима у помоћ и када није тражена од њих.
– Отац је своју обућарску радњу отворио почетком шездесетих година прошлог века. У то време је било веома тешко бити приватник. Чак је и Симовић, који је издавао те дозволе, имао доста проблема што је донео такву одлуку. Тада се главна улица звала Маршала Тита, а радња је била на броју 165. Ту се продавала обућа, а производила се преко пута у дворишту Срећка Тодоровића. Радњу је држао 50 и више година, и никада није мењао локацију. Био је напредан и видео је да је бизнис у прављењу нове обуће. Окупио је екипу младих људи, а имао је доста спољних сарадника. Радио је по наруџбини за грађане, за позориште и за велике системе. То је за њега био велики изазов. Данас понекад сретнем родитеље, баке и деке мојих пријатеља и кажу ми да још имају сандале или ципеле од пре 30 година, које је радио мој отац. Израђивала се добра и квалитетна обућа од коже. Мислим да тада није било скаја – поделио је Зоран сећања на свог оца.
После њега, на стотинак метара даље, обућарску радњу отворио је Милан Букарица. Био је Драгољубов радник и пријатељ. И он је правио обућу.
Драгољуб Симеуновић је радио до 2014. године. Преминуо је пре две године.
Драган и Зоран су рођени у Ужицу и одрасли на Ракијској пијаци, близу старе цркве. Ишли су у Основну школу „Душан Јерковић“, а затим уписали Педагошку академију. Али, како се у то време знало, морао је да се поштује посао, нарочито породични. Од малена су били укључени у посао.
– Иако смо уписали факултете, окренули смо се послу. После војске мој отац нам је помогао да отворимо кафић „Топ“. У то време то је био четврти кафић у граду. Први је био Доца, па Брацо, па затим Гуска, а после три дана Топ. Стално ме зову и питају који је кафић први отворен у граду. Ево, ово је прави редослед. Наш кафић је био различит од других. Био је осмишљен по угледу на чувене кафиће у Сарајеву „Бела ми“ и „Борсалино“. Отац је по природи био естета, па је од та два кафића узео оно најбоље. Чак је нашао чувеног тадашњег архитекту Предрага Буловића, касније професора у Канади, и тражио му да направи једно решење, где ће бити уткана оба кафића из Сарајева. „Топ“ је био права авангарда у своје време. То се дешавало почетком осамдесетих година прошлог века – сећа се наш саговорник.
Браћа Симеуновић су држали „Топ“ пуних петнаест година. Радили су и недељом, када је то била реткост. Одмах, након њиховог почетка рада, и тадашње угоститељско предузеће „Слога“ организовала је рад недељом у скоро свим својим објектима. До тада су недељом радила само два до три „Слогина“ објекта.
Занимљиво је и како је „Топ“ добио име. Име му је дао стари Ужичанин Милован Зарић.
– Милован, стари хроничар Ужица, причао је да је некада, где је сада Дом здравља, постојала кафана која се звала „Топ“. Држала су је двојица браће Радовић, који су успешно и сложно водили тај посао. Тако је он постао кум нашем локалу.
„Топ“ је увек био пун. Према Зорановим речима, двориште, где је сада „Кватро“, било је пуно гајби. Од пића највише су се пили пиво, кока-кола, а од жестоких Векија и Шток. Тај нови начин угоститељског пословања је привлачило младе Ужичане, који су били жељни новина.
Зоран се 1986. године повукао из „Топа“ и окренуо се новом послу – пекарама. Сав посао око кафића преузео је Драган.
– Међутим, почетком деведесетих дошао је рат. У кафић су долазили са машинкама, бомбама, репетирали су пиштоље. Бомбе су се котрљале по столовима и било је ризично радити. Саветовао сам брата да и он напусти тај посао, и да радимо заједно са пекарама. Тада је и „Топ“ затворен – каже Зоран.
Отворио је пекару „Дукат“ 1989. године у улици Вуколе Дабић, а две године касније отворена је још једна пекара „Дукат 91“, преко пута ОШ „Краља Петра другог“. Након тога отварали су пекаре и на Златибору. Вредним и радним људима као што су њих двојица, који су радили свих 365 дана у години, није било тешко започети нови посао и да имају добре резултате пословања. Као што су некада подстакли „Слогу“ да почне да ради недељом, тако су овог пута утицали и на „Сретен Гудурић“.
Драгољуб Симеуновић, познати ужички обућар
На питање које је време било најбоље за пословање наш саговорник каже:
– Од почетка пословања кафића 1983. године па до рата било је сјајно време за рад. После је дошло време инфлације. Имао сам пекаре, а држава нас је терала да радимо, иако смо имали само губитке. Након те две године, када је дошао Аврамовићев динар, било је врло добро време за пословање. Тада смо у фирми радили и жена и ја, и све три наше ћерке.
У поређењу некадашњег и данашњег времена, о људским односима, Зоран каже да се то много променило.
– Некада су се ужичке занатлије помагале. Сећам се да када сам чекао опрему из Италије за пекару, покојни Цветко Јокић, Видоје Филиповић и Љупко вуновлачар, чувени Бацета обућар, питали су ме требали ми пара и донели ми новац завијен у новине. И увек су ме питали требали ми новца. Мислим да тога данас нема – додао је Зоран.
Зорана Симеуновића памте и у ужичком ловачком друштву. Био је председник ужичких ловаца цео један мандат.
– Лов је један од мојих хобија. Нисам човек који одстрељује дивљач, ја сам од оних који је потенцирао дружења и заштиту дивљачи. На здраве и чврсте основе ловачко удружење је поставио мој претходник Славко Николић. Он је био веома озбиљан човек и председник. На тој функцији је био двадесет и више година. Он је поставио чврсте основе и правила, мада су неки то оспоравали. На такав рад сам дошао ја и нисам видео потребу да се нешто у томе много мења. Надам се да су и моји наследници задовољни оним што су затекли после мене. Могу само да кажем да је ужичко ловачко удружење једно озбиљно удружење које прати све трендове – каже Зоран.
Зоран је човек који воли природу, који за себе каже да је последњих двадесет година у лов пушку понео два до три пута. Више воли да седне негде у природи да доручкује и како каже „да пусти цуке да трче и лају“. Воли риболов, а у последње време хоби му је и брање печурки.
Зоранове ћерке су отишле другим путем. Једна је постала докторка, друга завршава за доктора и трећа је на почетку студија медицине. И Драганова деца су отишла на другу страну, у иностранству су, тако да после седам деценија, од пре три године, нема више имена Симеуновић на таблама изнад занатских радњи.
Звездана Глигоријевић (Ужичка недеља 1030)
