УСПЕШНИ ПРИВРЕДНИЦИ: РАДОЈЕ ЦВЕТИЋ, ВЛАСНИК “МАСТЕР ФРИГО”
Радоје Цветић, српски бизнисмен са Златибора за „Ужичку недељу“ говори о својој производњи, породици и о плановима за будућност.
УН: Реците нам нешто о Вашем детињству и младости?
– Рођен сам у Љубишу 1957. године, где сам одрастао у шесточланој породици са баком, оцем, мајком, сестром и братом. Ту сам стекао основно образовање од изузетног учитељског и наставничког кадра, а од породице научио кућно васпитање, где се највише ценило поштење, вредан рад, упорност и међусобно уважавање и поштовање. Од 1972. године сам наставио школовање у Београду.
УН: Како сте почели први посао?
– Прво запослење било је у ПКБ “ИМЛЕК” Београд на монтажи и одржавању расхладне опреме. У жељи да напредујем и направим нешто више за себе и своју породицу 1992. године одлучио сам се за покретање приватног бизниса, прво као сервис за кућне апарате и расхладне уређаје. Врло брзо сервис је прерастао у предузеће “Мастер Фриго” д.о.о. које се почиње бавити увозом комерцијалне и индустријске расхладне опреме, пројектовањем и монтажом индустријских расхладних инсталација, на којима сам радио у ПКБ “ИМЛЕК”.
– Сада “Мастер Фриго” д.о.о. успешно заступа и дистрибуира расхладну опрему преко 30 водећих светских компанија у области расхладне технике и има пословну сарадњу са свим компанијама које се баве дистрибуцијом и пројектовањем расхладне опреме у подунавском региону, са којима имамо заједничке наступе на пројектима у том региону. Више година за редом проглашавани смо за најуспешнију компанију из области расхладе у подунавском региону. Признања за пословни успех и пословну коректност стижу са свих континената. Највише нам свакако значи, да опрему коју увозимо, за све највеће компаније у нашој земљи, наши добављачи нам дају на одложено плаћање и не траже нам банкарске и друге гаранције, што се примењивало чак и за време санкција и ратних услова у нашој земљи.
УН: Затим сте направили и сопствену хладњачу у Милићевом селу. Окренули сте се пољопривреди.
– Желећи нове изазове и тражећи перспективу за сопствени напредак и развој Србије, дошао сам на идеју да проширим делатност и у домен производње и прераде пољопривредних производа. То је нешто што Србија може понудити свету и бити конкурентна у глобалној тржишној утакмици, где се у будућности бесконачно може развијати, с обзиром на географско и климатско поднебље.
УН: Колики су капацитети хладњаче, колико производите и колико и где извозите?
– Наша централна хладњача налази се у Милићевом селу код Пожеге, поред ње имамо и више хладњача, које су наши откупни центри распоређени у Западној и Јужној Србији, као и Босни. Укупни прерадни капацитети хладњача су до 6.000 тона. Извозимо нашу целокупну производњу на готово сва светска тржишта, почев од Западне Европе, Скандинавије, Русије, Јапана, Велике Британије и Америке. Углавном су то мала конзумна паковања дубоко замрзнутог воћа за највеће светске супермаркете.
УН: Почели сте производњу и финалних производа од воћа, попут воћног пиреа. Да ли и то извозите и да ли су испуњена Ваша очекивања у том погледу? Имате ли још неке финалне производе?
– Извозимо воћне пирее на тржиште Русије, Француске и веома захтевно тржиште Јапана. Испунили смо најстрожије захтеве у производњи, како би крајњи купац био у потпуности задовољан производом. Очекујемо да повећамо пласман овог готовог производа, јер је то производ са додатном вредношћу. Такође, радимо и на новим производима, то су миксеви од српског воћа и јужног воћа (манго, ананас, папаyа), који се већ налазе на тржишту Велике Британије.
УН: Купили сте и ПК “Златибор”. Са којом намером?
– Обзиром да сам родом са Златибора и да сваки човек у озбиљним годинама жели да остави траг и печат у месту у коме се родио, прихватио сам се изазова да оживим ПК “Златибор”, иако је био у великим дуговањима, опреме и машине су биле веома дотрајале или нису ни постојале, производња млека и млечних производа и сточни фонд на фарми био је минималан. Да се није догодило да сам тада купио акције ПК Златибора на берзи са свим правима и обавезама (које су биле више милиона евра) и да нисам инвестирао озбиљна финансијска средства, данас он вероватно не би ни постојао. Верујем да постоји велики потенцијал да се сточарство у Златиборском округу и у Србији још више развија, а тиме се ствара и потреба за озбиљним прерадним капацитетима, посебно млека и млечних производа са географским пореклом, по којима је овај крај препознатљив.
УН: То земљиште је изазвало велике проблеме и Вама и општини Чајетина, али и држави. Често смо чули изјаве председника општине Милана Стаматовића и министарке Зоране Михајловић у вези са том земљом, али Ви се по том питању нисте много појављивали у јавности. Да ли нам можете објаснит Ваше виђење ситуације са тим земљиштем и куповином ПК “Златибор” и у ком је сада статусу то земљиште?
– ПК “Златибор” је био 100 посто друштвено предузеће, држава је продала 100 посто капитала 2002. године, што значи да је продала фирму са правима и обавезама по законима који су тада били на снази. ПК “Златибор” користи исто земљиште од 1936. године, логично је да комбинат не може функционисати 80 година без земљишта, нити постоји један пољопривредни комбинат у свету, а да нема земљиште. Мишљења сам такође да никог не интересују пашњаци, фарма која сада броји око 500 грла и развој сточарства на Златибору, осим тренутно мене. Друге интересује само градско грађевинско земљиште. Спреман сам да подржим све државне пројекте и идеје које имају за циљ развој Златибора и мислим да ми неће забранити да развијам ПК “Златибор”. Сав новац који зарађујем у другим компанијама, као и кредите које подижем код пословних банака, улагаћу у развој произвођача и производње у Србији. Све обавезе према држави, порезе и дажбине, плате радницима, доприносе измирујем не каснећи ни један дан 25 година.
– Нисам се много оглашавао по питању земљишта ПК “Златибора”, било ми је много тешко и први пут у животу сам помишљао да напустим Србију. Имао сам понуде од више најразвијенијих земаља у свету да преселим седиште компанија у њихове земље и да добијем много новца, како бих наставио мирно да радим са својом породицом и менаџментом, али за сада је то стало, јер то не бих био ја и мој рад и идеја би пали у воду. Мислим да ћу још много урадити за развој мојих компанија и Србије, коју, ипак, највише волим.
УН: Какви су Ваши планови везано за хладњачу, млекару у Блацу, па и са ПК “Златибором”? Да ли планирате проширење производњи у овом крају и у још по неким крајевима Србије?
– У ПК “Златибор” је изграђена потпуно нова млекара и повећан је капацитет производње за 10 пута, у односу на период када смо је преузели. Млекара снабдева највеће трговинске ланце који послују у Србији. Са повећањем захтева тржишта, јавља се потреба за већим капацитетом и већим количинама сировог млека, што ћемо обезбедити покретањем производње у млекари у Блацу и развојем откупа на територији Западне и Јужне Србије. Све то ће пратити и у случају откупа воћа.
УН: Да ли је овогодишња откупна цена малине превисока? С друге стране, за сада нема неких великих негодовања произвођача малине око откупне цене. Да ли то значи да су коначно произвођачи и хладњачари нашли неки заједнички интерес?
– Милслим да је откупна цена висока и да је изнад тренутне тржишне цене малине. Мислим да ће многи прерађивачи ући у проблем и плашим се да се то не одрази следеће године на цену малине. Моје опредељење је да радим на свим тржиштима, на свим континентима, како бих помогао, упркос турбуленцијама, да сачувамо произвођаче на дужи временски рок.
УН: Колико имате запослених у хладњачама и са колико коопераната сарађујете, а колико у Блацу?
– У хладњачама имамо око 50 запослених, а сарађујемо са преко 1.000 коопераната у производњи воћа. У млекарама “Мастер Милк” Блаце и ПК “Златибор” имамо око 70 запослених и сарађујемо са око 1.500 коопераната, којима се годишње за откуп млека и воћа издваја око 20 милиона евра. Циљ нам је да за 5 година имамо 10.000 коопераната и већу сопствену фарму и као и сопствене засаде воћа. Најозбиљније светске компаније у производњи хране спремне су да са нама развијају бизнис у Србији и региону, према нашем концепту.
– Иначе, много радим, последњих 10 година сам једва једном био на годишњем одмору и све своје време посветио сам послу и развоју своје компаније. Један пословни партнер из Јапана ми рече:”Овде у Србији сви раде да би одмарали, једино у вашој компанији се ради да би радили”.
УН: Ваше предузеће је породична фирма. Реците нам нешто и о Вашој породици, колико су они укључени у посао?
– Цела породица је укључена у посао. Трудио сам се да и код деце развијем предузетнички дух и да их потпуно укључим у бизнис. За све што радим, имам њихову пуну подршку. Захвалан сам им што су део мог тима и што су остали у Србији, иако су могли отићи на докторске студије у иностранство и вероватно тамо градити своју будућност. Био сам оптерећен, јер сам увек размишљао да су ту остали због мене, да би ми помогли, а да би можда у свету много више урадили на себи. Сада сам много растерећенији, јер добијају много озбиљне менаџерске понуде у светским компанијама које су за наше услове незамисливе.
Звездана Глигоријевић
