УМЕТНОСТ ЈЕЗИКОМ У ТВИН ПИКСУ И УЖИЦУ

1.
Не, не, не…
Није ово прича о прелепој Одри Хорн из Твин Пикса, коју је ЦЕО (chief executive officer) установе на лошем гласу, шармантна госпођа видно искусна у делатностима законом забрањеним и непожељним у пристојним окружењу, сумњичаво дочекала.
Како која Одри?
Она што се лагано подигла са (оптуженичке) столице, узела вишњу из дамског коктела и сензуално је појела; потом је, гледајући мадам ЦЕО равно у очи, ставила и петељку у уста и после кратког рада језиком испоручила је везану у переца чвор. Добила је посао 1/1, иако очито припада школској младежи; иако из добре куће, што може бити и проблем у тим деликатним пословима.
Ако мислиш да смо склизнули у препричавање чулних момената из серије о ванчулним животима житеља њиховог малог пограничног места, што ме мами, најбоље би било да оставиш читање из момента.
И израдићеш се.

2.
У нашем малом пограничном месту, где се више плашимо мрака и леденица од рискантног позива ватри да хода с нама насамо, важило је да смо на језику вешти као Одри, само на другу страну навијени; важило је да смо ми тај резервоар из кога су се српски и неколико околних језика развили.
Откад смо почели добровољно да изговарамо „ф“ и „х“ и мелодију ијекавице заменили одсечнијим гласањем, ту и тамо се уочавају лијева скретања. Да речемо, појављују се неке ствари Иве Андрића, а неки Пера је ономад прешао преко Теразија и упутио се ка Западу, ваљда и њима мало забуне да унесе. И искусни тумачи језика су у колумнама превиђали да су Ива и Пера хипокористици женских имена, рецимо, Иване и Перке.
Сем кад су изведени из презимена, што ужички језик чини још несхватљивијим за неснађене посматраче. Ако је од имена Вукашин, Вуле је; ако је од презимена Вукашиновић, онда је Вула и мења се по падежима као женско име, сем у вокативу; тад се виче без промене, као номинатив без изузетака као што су у случају женских особа супротног пола Ружа/Ружо, Славица/Славице…
Просто.
Ако се око Мале свете реке врзмаш.

3.
Добро сад, ми смо и границу до које се говори „ћира“ некако померили ка западу и потиснули надимак „ћиро“; по свему до сад познатом, требало би да смо и ми уз браћу што станују ближе Вишеграду, бар на речима.
Чини ми се да бих могао да означим праг на прузи од Ужица ка Вишеграду од ког се изговор мења.
Човек с Пашиновца, који је добио азил у Београду, влажни сан сваког Твин Пикса у динарском корпусу, уместо Рада поздравља Радета…
Све су то симпатична надгорњавања док не дођемо до тихе дилеме еуро/евро; ту се ствари некако уозбиље.

4.
Деведесетих је „Завјештање Стефана Немање о језику“ кренуло у походе српским говорним подручјем; касније га је Мрежа сркнула слађе него глумица Шерилин Фен ону вишњу. Из коктела.
То је оно о рату језиком, речима као градовима и тако то. „Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је речи потро и својих потурио.“
Истина је да нам је језик избушен туђицама, мислим, онај наш дивни језик којим смо седамдесетих изражавали своје најдубље тинејџерске мисли; истина је да су већ тад орлови с подигнутом једном обрвом, што бдију над наивним нама, упозоравали да то што ми изговарамо нема везе и да смо пристали на пропаст; истина је да је свака генерација то искусила. А свима добронамернима је познато да је онај Вук све упропастио…
Кажу, језик је жив. Није. Језик је невидљиви зид по ком пламте све наше речи неко време; неке лепе згасну, неке будалаштине добију неонски ореол.
Кажу, победиће реч из јаче културе… И то нас жуља мало више од осталих камичака у вечито бушним патикама. Јер, „еуро“ доживљавамо као напредовање западне половине српскохрватског језика, као надмоћ хрватског дела.
Рат је то, Немања каже.

5.
У једном старом „Избору“, хрватског „Вјесника“ издање, још у доба сеферјота је објављена препорука неког тела Европске економске заједнице, претече ЕУ; било је то и пре појаве еуропске валуте. Рекли су, пише се ЕУРО, а сви изговарају на исти начин као што изговарају име Старог континента. Европа. Не могу да тражим по кутијама, те се има сматрати да сам извор ја.
Службено, име валуте је „евро“.
Одбор за стандардизацију српског језика је дао препоруку или мишљење да је „евро“ права реч…
Ово су три добра разлога да кажеш „евро“; на страни „еура“ су што тако пише, што си у војсци у кантини тражио „Еуро крем“, наполитанке и пиво кад би стигло писмо од куће и што у Гофа двојку, оног што нема роминг ни у братској, слободарској и сувереној Црној Гори, сипаш Еуро дизел уместо проверене ложе.
Па ти види.

6.
Оно о језику, Немањино, написао је Миле Медић, писац родом из Книна. На први поглед, уверљиво; на пажљиво читање и не баш.
Истина, синтагма „Чедо моје мило“ прети да угрози историјски најупотребљиванију реченицу Наших Простора, фактички Региона: „Лези, нећу ти ништа!“
Тим текстом постигао је незампаћен успех, по рејтингу негде између недостижног текста Душка Радовића о браку, који се чита на сваком венчању, и пионирске заклетве. Само, да би добило на тежини, намерно се ствара привид да је то директна наредба Стефана Немање свом потомству.
Неугодно је што постоје странице на Мрежи које одају утисак да су званичне неког манастира или озбиљне историјске институције; неко је написао да су се калуђерице тамо негде љутиле кад им је указано да је то литература двадесетог века, а не препорука Светог Симеона.
И Миле Медић, писац, свесно доприноси опсени.
Ово је литература, пријатељи моји, не сведочанство: Завјештање земље; Завјештање крви; Завјештање гробова и костију; Завјештање неба и звијезда; Завјештање језика; Завјештање цркава; Завјештање државе; Завјештање власти; Завјештање књиге и писма; Завјештање пјесме и свирке; Завјештање имена српских…
Понегде то штампају с напоменом „Из хиландарске повеље“.
Миле Медићу, уозбиљи се и нашали са својим делима.
Иначе, чему?

7.
Кажу хрватски пријатељи да њихови пуристи имају на крају неких емисија ХРТ прилику да покажу како новинари све раде погрешно и појма немају о свом језику, и упропастише га начисто.
У неколико наврата смо се смејали њиховим новоговорним настојањима; истине ради, и у нас се то пробало под мудрим Стеријиним руководством. Та екипа постала је предмет спрдње и омаловажавања, па су се брзо ућутали. Ипак, постоји листа речи скованих на том кружоку, које и данас користимо и звуче нам као да су одувек ту.

8.
У понеком окружењу чини се као да је реч „еуро“ победила. Не сачувасмо, чедо моје мило, ни евро.
Сећам се, пријатељи моји, кад се pizza пробијала у наше крајеве, нарочито у мале пограничне градове. Ко зна зашто, помињање талијанског сиротињског јела изазивало је нелагоду, праскање у смех и „’ајде ти“ пред поручивање.
„Рокери с Мораву“ су снимили песму у којој жена Вељка Б. Ужичанина „с осмехем на лицу, сваком госту с врата нуди pizzu.“
Постала је уобичајена, та реч, јако давно, чак се може брзоплето закључити да свако њено помињање изазива искључиво асоцијације на врелу и сочну брзу храну; победа, значи, и пад још једног тврдог града.
Шта би се десило, пријатељи моји, да поменута Одри Хорн, из њиховог малог пограничног града, после језичке бравуре с укусом вишње понуди pizzu?
Колико је трајало твоје размишљање, толико убедљива је победа туђице.
А и не мора Одри.

Драган Р. Филиповић (Ужичка недеља 973)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.