Имали смо част и задовољство да за 1000. број Ужичке недеље
урадимо заиста велики и значајан интервју
са нашим пријатељем Обрадом Јовановићем,
кога је жири Ужичке недеље 2014. године
прогласио Ужичанином године.
Интервју је урађен пред излазак његове монографије
и сублимирао је много тога из његове изузетно богате каријере,
која је оставила неизбрисив траг у Ужицу.
ИНТЕРВЈУ: АКАДЕМСКИ СЛИКАР ОБРАД ЈОВАНОВИЋ
Оригиналан у свом сликарству, Обрад Јовановић већ пола века своју публику чини богатију духом, а својом проницљивошћу осликава реалност, понекад изазивајући и страх, али често и прегршт смеха. Сваког посматрача, у први мах, импресионира врхунско сликарско умеће и раскошни таленат, а онда га уметникова провокација присили да се дуго задржи, анализирајући шта је својим делом хтео да каже, коју поруку да пошаље.
Један од најпознатијих ужичких сликара ушао је у седамдесету годину живота и са великом храброшћу се бори са опаком болешћу. Али, ни то му није сметало да за јубиларни хиљадити број Ужичке недеље представи време у коме је живео и радио, и време у коме још увек неуморно ствара. Поносан је на своју личну галерију, која је одмах поред његове куће, у којој је седамдесет његових радова, многе графике и цртежи, а ових дана очекује и своју монографију. То је све начин, како каже, да се раздужи у овом животу.
Обрад Јовановић је рођен 5. октобра 1949. године у селу Мионица код Косјерића. Ту је завршио прва четири разреда, а друга четири у Ражани. У 1964. години уписао је Учитељску школу у Ужицу, која је трајала пет година. Ту школу је завршио 1969. године.
УН: Да ли сте хтели да будете учитељ или сликар?
– Нисам имао амбиције да будем учитељ, већ сам волео да завршим Вишу педагошку – смер ликовно и да ми то буде нека припрема да завршим академију. Јурио сам по општинама у нашем крају како би добио стипендију и добио сам стипендију од општине Косјерић. Отишао сам у Приштину, положио пријемни и завршио Вишу педагошку-ликовно 1972. године. Радио сам једну годину у Косјерићу, у основној школи и Школи ученика у привреди. После војске, коју сам служио у Крагујевцу и Параћину, нисам ишао кући и породици, већ сам отишао на посао и дао отказ. Намера ми је била да се припремим да идем на академију. Уписао сам Историју уметности и био сам један семестар. После сам прешао на Ликовну академију у Приштину, јер је Београдска академија у Приштини отворила свој одсек. Положио сам пријемни и завршио академију 1977. године. Имао сам реалне шансе да останем на тој академији, али због ситуације на Косову и мојих неких ставова према Шиптарима и тој подељености, ипак сам се вратио у Косјерић. Жеља ми је била да се запослим у Ваљеву, јер први град који сам видео, био је Ваљево и био сам опседнут њим. Међутим, добио сам само пола радног времена у Лајковцу, а мени то није одговарало, па сам се вратио у Косјерић, где сам радио 1977. и 1978. године, и у граду и у селима.
УН: Да ли сте још као дете имали склоност ка сликању, ка уметношћу?
– Наклоност ка уметности није дошла из мене. Видео сам неке моје рођаке који су цртали боље од мене. Они су били талентованији од мене и они су ме повукли. У кући је била нека стара таблица, и они дођу нацртају чашу, неку животињу… То је за мене било чудо – како они руком то нацртају. И ја се онда привучем њима, почео да цртам, касније да сликам, јер за мене је најфасцинантније било када сам први пут видео акварел боје и темперу. Прво ме је ту фасцинирао мирис, онда оптичко дејство боје. Боје су за мене биле магија којој нисам могао да одолим. У средњој школи сам имао доброг професора и радило се озбиљно. Пресабрао сам се. Да сам знао добро математику, студирао бих психологију, јер је моја опсесија била психологија. Међутим, нисам знао математику, а на психологији се радила четири месеца само статистика. Нисам се заваравао. Гледао сам шта у том времену могу да радим и да најбрже дођем до свог хлеба и будем свој господар.
УН: Радили сте као професор у пожешкој Гимназији? Како сте доживели тај рад?
– Будимир Ђокић, који је био директор Гимназије у Пожеги, видео је моју изложбу, коју сам посветио Цементари у Косјерићу. Волео сам да сликам и да излажем, без обзира која то средина била, велика или мала. Имао сам жељу да будем виђен. То је била прва моја изложба после академије, 1972. године, мада сам имао неких изложби док сам био наставник пре академије (1968. године). И Будимир је видео изложбу и превео ме у Гимназију у Пожегу. Ту сам радио са посебним задовољством. Био је то добар колектив, млади људи, интересантни ђаци. Када сам почео радити у тој Гимназији, питао сам директора да ми дозволи да направим изложбу у холу школе, јер ђаци нису имали додира са сликом, са уметником. Направио сам изложбу и сви у Гимназији су изашли да је виде. За 180 степени се променио став ученика према мени и, на неки начин, однос колега. То су биле слике мртве природе, пејсажи, животиње, људи, портрети, и на њих је то деловало тако да мене прихвате као сликара и да се на неки начин уозбиље према том предмету.
УН: Како сте дошли у тадашњу Педагошку школу?
– Некако се све одвијало мимо моје воље. Професор математике и физике, и директор тадашње Педагошке академије Предраг Штулић путовао је са једним мојим колегом из пожешке Гимназије, и рекао му да је професор Бранко Ковачевић (који је био и мој професор) отишао у пензију и да му треба нови професор ликовног. Тај мој колега му је рекао да имају једног који је дошао из Косјерића, да врло интересантно ради, да га воле ђаци. Штулић је као стари лисац прво све проверио у Косјерићу и Пожеги, и једног дана позвао секретарицу у пожешкој Гимназији. Она ми каже да ме зове професор Штулић. Зачудио сам се што ме он зове, када је математичар. Упитао ме је када могу да дођем код њега, договоримо се и дођем у бившу школу. Када сам ушао код њега, поздравио ме и каже ми да све о мени зна, па ме питао која два дана у седмици могу да дођем код њих да радим. Одговорио сам му да могу уторком и петком. Рекао ми да ћу радити тако шест месеци и ако се добро покажем, добићу посао за стално. Већ 1. јанаура 1980. године добио сам решење за стални посао на Педагошкој академији у Ужицу.
УН: Учествовали сте у стварању Учитељског факултета? Како је текао тај процес?
– Да, Педагошка академија је прерасла у Учитељски факултет. Као млад професор нашао сам се у оној групи који су хтели да заврше магистратуру и докторате да би могли да преузму функцију факултета. Тада се колектив Педагошке академије расцепио на два крила. Ја сам припадао том крилу младих људи који су хтели да се боре и да се формира факултет. На челу је био професор Лакета који је поднео огромне напоре и муке, а и бламажу, али успео је да са тим нашим тимом направи факултет. У Србији је било пет градова који су били кандидати за факултет, а само један је могао да добије. И ми у Ужицу смо добили тај факултет. Изабран сам на факултету за професора. То је била друга природа посла, комплекснија и шира, али ја сам мој посао волео.
УН: Ви сте један од оснивача Уметничке школе. Да ли је то био тежак посао?
– За мене је највећи успех било стварање Уметничке школе. У прављењу факултета учествовао је велики тим и ту су утицали разни фактори. Ја сам ту имао јасан задатак коју групу људи да лобирам у Скупштини, Министарству, ишао сам у Београд, Крагујевац, у Врњачку бању да се сретнем са Зораном Ђинђићем и Драгољубом Мићуновићем, са покојним Вељом Симоновићем. А када је процес конституисања Уметничке школе у питању, читав низ невероватних ситуација довеле су до прижељкиваног финала. Кључна ствар је била имати своје људе у Скупштини, јер практично предлог није ни постојао. А кад сам предлог није важан, онда је важан онај ко то предлаже. Када је јак предлагач, онда га гласачка машина прихвати и онда то иде. Десило се тако да је тада заменик министра културе Јован Деспотовић био за 1. мај на Златибору. Мени један пријатељ каже да је Јован на Златибору и да чека да му се јавим. Помислио сам: шта ја њему да се јавим, провинцијски наставник, анониман, а он је био бивши директор Музеја савремене уметности на Ушћу, али, да не пропустим прилику зовнем га. Пошто је мени била слава Ђурђевдан, позвао сам га да дође код мене, па да разговарамо. И дође он код мене. Погледам, више вреди његов џип, него моја кућа. Лепо смо разговарали о свему. Његова жена је предавала на Музичкој академији два предмета мојој ћерки. И све се то претвори у неку интимну атмосферу, ручасмо и договорисмо, а онда стави моју децу у џип и одвезе их у Београд. Његов задатак је био само један, а то је да предложи да се у Ужицу отвори Уметничка школа. И тако је било. После је већ било лакше. Здравко Милинковић, републички саветник за ликовно, био је мој пријатељ и колега. Мени је био циљ да се Уметничка школа само отвори, па после мањак услова и капацитета ће се решити. Ту је Здравко Милинковић био крајње толерантан и добронамеран. После је на то место дошао Вељко Каравелић, мој кум, и све је постало још лакше. Пуно ми је срце када погледам докле долазе ђаци Уметничке школе, до Лондона, Париза, Италије, имају добре послове у Београду и раде у својој струци. Један мој комшија ради рекламне паное у Паризу.
УН: Шта је на Вас током дугогодишњег рада оставило најјачи утисак?
– За мене је највећи комплимент био, можда и смешно звучи, када се славило 200 година Београдског универзитета 2008. године. Добио сам на моје име званично позив на прославу. Отишао сам знатно раније да бих видео и да тај мене види, ко ме је предложио. Дошао сам на једну од највећих и најинтимнијих свечаности. Ту су били стари декани, доктори, људи у колицима, они који једва ходају. Са којом пажњом су се они грлили и поздрављали, бацило ме је на колена. То је у ствари љубав према послу, према домовини, тако успева један народ. То је за мене било опијајуће.
УН: Били сте у Демократској странци од оснивања. Какво је то време било и зашто сте је напустили?
– Живот је велики вашар. Дођете и видите, два до три трубача свирају кола, ту још неколико шатри. Дођеш и интересантно ти, ухватиш се у коло и два одиграш, а онда се вратиш кући. То је био мој догађај у политици. Конкретно, мене су највише звали да уђем у странку Јовићеви и Шешељеви. Један мој кум је био секретар Радикалне странке и он је био задужен за све месне одборе од Крагујевца до Бањалуке. Звао ме је неколико пута да се учланим. Међутим, постоје неки људи којима сам могао то да одбијем, али постоје и људи којима нисам могао да одбијем. Нисам могао да одбијем позив у улазак у политику и ту кампању од Добрице Ћосића, Сретена Марића, Љубе Симовића и још неким људима из Београда. Њима нисам смео да кажем да сам ја за то нејачак, да ја то не умем. Већ су ме изгласали и упао сам у то коло да будем коловођа, па или-или. Са тим тимом одрадили смо колико смо могли и добили смо друге изборе у Ужицу. И не само у Ужицу. Ишли смо у Пожегу, Ариље, Бајину Башту, Прибој, Пријепоље, Косјерић и ту смо имали председнике или потпредседнике из Демократске странке у општинама. Људи су имали поверења у нас. Ту већину људи сам познавао интимно или са студија, или са вашара, или са посла, или живота уопште. Е, после сам био највеће разочарање Демократске странке. Дошли су из Београда код мене кући да ме зову да будем кандидат у Скупштини, а ја сам то лагано одбио. То више није био мој терен. То што сам требао да одрадим, ја сам одрадио, али нисам имао више амбиције. Остао сам у оквиру мојих сликарских платана. Био сам строг према себи – ово ћу одрадити и ништа даље. Звали су ме више пута и долазили кући, али ја сам био принципијелан. У суштини се не кајем, јер политика је таква. Грчки морал каже: појео мало говно или велико, свеједно је. Кад уђеш у политику мораш сваки дан по једно.
УН: Где је уметност данас у Ужицу?
– Ужице је расадник талената. То је показала Уметничка школа, удружење, то је показала Злакуса. Е сад, уметност је била копиљан, што кажу Црногороци, између оних што воле уметност и оних што се ките уметношћу. Данас та екипа младих људи, која постоји у Ужицу, може да излаже у свакој галерији на свету. Они су једноставно сведоци свога доба, а свако доба има своју уметност. Та генерација, која сад наступа на тим нашим ужичким салонима, ствара уметност која је зрела уметност, нема сумње у то. Међутим, уметност није данас у кампањи. Друга ствар је била када је уметност требала локалном секретару или одборнику, а данас не треба никоме, јер је критика свега. Сама уметност по својој природи се изгубила. Нема јасне оријентације, идеје шта је уметност? Ми сада видимо какве су игре вођене са хипи покретом. ЦИА је водила хипи покрет од 1964. године. И апстрактни експресионизам је такође ЦИА водила и она га је убацила у уметничке покрете да сузбије соцреализам, да сузбије фигуративно сликарство, да има контролу у томе. Ми нисмо свесни ко диригује сценом. Сада се дешава овако – свет жели да мондијализам буде једна универзална светска уметност, она има свој ток, има своје финансијере и све своје, али живот је нешто друго. Уметност сада остаје на појединцима који су скрајнути и који имају своју молитву и своје интимно писмо, и који не припадају тој великој завереничкој групи, тој великој групи која се одрекла свог личног идентитета, која је жртвовала идентитет за масу. На другој страни, Драган Јовићевић Мацола у Пожеги ствара светску уметност и он је у том простору један од уметника који се као црна овца одвојио од стада, да спаси стадо. Јер, како природа даје знак? Када камиле залутају у пустињи, оне иду у круг, а једна се одвоји и иде право. Она спашава врсту, а ове иду у круг док не поцркају. Зашто се каже црна овца? Она и још две до три се одвоје од стада, а друге су остале у гомили, и лети када удари гром, све у гомили страдају, једино прекостану црне овце да спасу врсту. Тако се исто дешава у уметности. Постоје ти мали калуђери, мали испосници, негде на страни и они нису у токовима, али на њима остаје уметност.
УН: Како оцењујете Вашу уметност?
– То је прво био један велики експеримент сам са собом. Цео живот сам се питао да то што видим да ли умем да прикажем и цела моја интимна уметност је била у томе да ли ја то што осећам умем да изразим, да ли умем да прикажем воду, да ли умем да прикажем небо или карактер човека. И нисам од тога толико очекивао. Ја сам само радио и нисам правио компромисе. Шта ми дође да сликам, то сликам, без обзира на последице. Имам искуства да ми изложба буде забрањена, да буде затворена, да ми неке слике забране, да будем протеран из колоније… Све је то нормално. Ништа то мене није спречавало да даље сликам. Ја сам и даље сликао. То је као на пецању, некада иде риба, некада не. Тако сам ја на неки начин ловио себе. Правио сам једно сликарство за продају – мртву природу, пејсаже, животиње, а на другој страни сам правио једно своје интимно сликарство као неку моју исповест. Шта се десило? Све је на крају успело. Ово што сам правио за тржиште је помогло и одржало ово друго моје сликарство. После се десило да је ово друго сликарство почело да функционише и код критике и код публике, код колекционара. Код мене су долазили људи из Загреба, из Београда, Новог сада да купују слике. Нисам очекивао да се то деси мени, али десило се. Када је све то кренуло, нисам могао да дозволим себи да држим слике у подруму. Организовао сам се и направио себи галерију. То је за мене професионални успех, јер сам се раздужио. Човек се целог живота задужује и раздужује. Задужујеш се код учитеља, професора, породице, пријатеља. После тога почнеш да се раздужујеш и враћаш дуг свима онима који су ти помогли и, на крају, враћаш дуг самом Господу. И, сада, када погледам, нема на шта да се жалим. Све ми је било боље него што сам очекивао. Прво имам нормалну успешну децу, сачувао сам брак, одржао породицу, направио себи кућу, атеље, галерију, имам солидан круг познаника и пријатеља, имам своју публику, своју критику. Нисам ни помишљао да ће то тако бити, али ја сам свој посао волео и радио поштено. Моја мајка је говорила: ако не неком не можеш да помогнеш, немој му ни одмагати. То је био мој став.
УН: Многим млађим од Вас ужичким уметницима отварали сте изложбе. Какви су Ваш утисци?
– Никоме никада нисам одбио да отворим изложбу, без обзира на квалитет. Никада ником нисам одбио да му напишем текст. Текстови су писани истог момента када ме позову и видим слике, тада диктирам, а тај уметник пише. И то сматрам најчистијим послом. Никада нисам помишљао да ће ти текстови нешто да значе.
УН: Како видите време у коме живимо?
– Ми живимо у времену анархије, кича и порнографије. Ми живимо у знаку три А – анархија, апсурд и апстракција. Када погледате сада стање у свету, постмодерна, сви су у праву, односно нема правила, нема закона, нема јасног става, а то је у ствари анархија. Анархија прелази у апсурд. Апсурд је када се на неакредитованим факултетима бране докторати. Како је то могуће? И на крају имамо апстракцију – када се све поништи, све прекречи и све буде црно. И у тој апстракцији се поништавају све вредности и сви закони. Цео свет и Србија су сада у добу апстракције – све се поништава, све може и све не може у исто време. Можеш да ништа не знаш, па да успеш, а можеш са правим докторатом да не успеш. У тој постмодерна сви су у праву, све може и све не може. Само је питање ко каже да може, питање силе и неких других околности. Међутим, све ће се то рашчистити, природа сама себе рашчишћава.
УН: Рекли сте да су неке слике и изложбе забрањене, да су Вам забранили да будете у колонији. Због чега?
– Ко сада може да верује да као ђак Учитељске школе нисам могао да уђем у фармеркама? Е сада, ко може да верује када сам ја 1985. године направио изложбу у Косјерићу посвећену Светом Саву и то на Савиндан, да је та изложба нападнута као националистичко иступање и да сам остао на послу захваљујући добрим колегама, али сам зато избачен из свих жирија у којима сам био. И то се годинама код комуниста водило у Комитету, као онај „његов случај“, а када у Комитету кажу да „имаш случај“, ту је крај. А што се тиче те изложбе, прво је ишла добра најава, добра критика, а после тога су ме растргле новине и телевизија. Постављало се питање како такав човек може да ради на Педагошкој академији?!
– После тога је била једна изложба у Крушевцу. Мој пријатељ и колега Млађен Ђокић био је директор галерије и поштено ми је рекао да мора да скине пола слика. Рекао ми је да има жену и три ћерке, да му жена не ради и иако остане без посла због моје изложбе, неће имати са чим да издржава породицу. Слике су биле посвећене Хиландару, на некима су биле асоцијације на Доротеја, слике су биле блиске Византији, раном хришћанству, са крстовима, рибама, птицама… Али, онај тамо из Комитета то тако није гледао, већ је то сматрао српским национализмом, реваншизмом. И због тог мог пријатеља скинули смо пола слика. То је било осамдесетих година.
– У колонији у Делиблатској пешчари рекли су ми да сам непожељан, јер сам насликао голог трубача. Главни спонзор ме је питао како ме није срамота да правим овакве слике. Питао сам га зашто ме је звао у колонију када зна да правим овакве слике и питао сам га како њега није срамота да даје раднику плату 50 евра? Ту сам завршио.
УН: Ко највише купује Ваше слике?
– Мојих слика има у Аустралији, Америци, Европи. Баш прошле године четири моје слике су завршиле у приватним колекцијама. И тај новац ми је добро дошао да завршим моју галерију. Иначе, слике највише купују за поклоне. И даље је најрепрезентативнији поклон слика. Ми смо стара цивилизација, код нас постоји култ слике и он је дошао од фреске и иконе, од тог нивоа свести. То није случај на пример са Аустралијом, Канадом, са млађим цивилизацијама, али код нас, ако неком желиш да направиш презент, то је на првом месту слика. И на крају, слика у највећем броју породица улази у наслеђе.
УН: Да ли можете да кажете колико сте за ових 50 година рада, насликали слика?
– Сигурно више од 2.000 слика сам насликао. Углавном сам сликао једну слику седмично, а некада по три, четири. Радио сам цртеже и портрете. Сада код мене имам колекцију од 300 портрета. Никада нисам мислио да ћу бити у позицији да нацртам Павића, Ћосића, Бећковића, Симовића, Михиза. Ишао сам свукуда и често када сам био у публици цртао сам портрете, тако да се формирала лепа колекција. Ове зиме ћу да портрете које нисам опремио, опремим.
УН: Имате ли нешто за чим жалите, да сте нешто хтели да радите, а нисте урадили?
– Најжалије ми је што сам мало радио графику, а највише сам то волео. То је компликован процес, а имао сам неких здравствених проблема и нисам могао да се рвем са графичком бојом и том технологијом.
УН: Има ли нешто што Вас сада чин срећним када је у питању уметност?
– Сада сам најсрећнији када исликавам неке скице из студентских дана. Оне су као идеје преживеле и пред крај живота успео сам да их реализујем.
УН: Правите монографију о себи. Докле се стигло и шта је циљ?
– Монографија је у штампи. Ту су текстови које сам ја написао о другима и које су други написали о мени, као и један број репродукција слика, графика, цртежа. Има око 200 страна. Нисам сакупио све текстове, а има неких тестова за изложбе које нису биле, јер уметници нису могли да сакупе паре. Волим да изађе та монографија због пријатеља и она ће ми бити уместо гробнице. Људи бацају огромне паре у гробнице, а ја сам се одлучио да направим монографију. Та монографија у овом тренутку не значи ништа, али ако се неки примерак сачува за педесет или сто година, онда ће се из ње јасно видети који је јуриш био, колико је било правих бораца за уметност, за слику у овом времену и у овом простору. Том монографијом се раздужујем код доброг дела пријатеља и колега који су ми годинама говорили да би те текстове требало да сакупим, а можда су највреднији моји говори на отварању изложби.
УН: Које Ваше слике сматрате да су специфичне, које највише изазивају реакцију?
– Најшокантније и најпровокативније слике у последњих 50 година у сликарству код нас су моји „голи трубачи“. Имам више тих слика, неке су завршиле у Загребу, а неке не желим да продам, нарочито „Голог трубача“ или слику на којој су голи трубачи окренути на једну страну, а публика на другу. Драга ми је слика и „Црна дуга“. Једна госпођа је дошла у моју галерију и питала ме шта мени значи „црна дуга“, а онда ми је рекла да је читала неке холандске пророке који су рекли да изнад Балкана има црна дуга.
УН: Шта представљају ти голи трубачи?
– Па, може се рећи да су ти моји трубачи као политичари. Трубе лепо, а овамо голи ко пиштољи… Нисам хтео да продам те слике, јер каква би галерија била без голих трубача. Мој највећи циљ је да изазовем смех код посматрача, публике.
УН: И овнови су чест мотив на сликама?
– Ован је код мене вођа стада и симбол жртве. Ован је симбол снаге, симбол спокојства, с једне, али ии ритуалног клања, с друге стране. Цео свет чине различито обојена стада, различито обојена звонца, различити мамци, мекиње, концентрати, али је све то, углавном, једно велико стадо. Само је питање на шта ко реагује, шта коga мами, које звонe носи и којом је фарбом офарбан. Ја свет посматрам као једно велико стадо.
УН: Сада ће изаћи хиљадити број Ужичке недеље. Како је Ви доживљавате?
– Прави је успех да у ово време изађе хиљадити број. Ужичка недеља је покретала и покреће нека питања и неке теме, које није покретао нико. И један такав лист са обазривошћу и критиком је нужан, ако мислимо да Ужице иде напред.
УН: Како видите Ужице данас, да ли оно иде напред или стагнира?
– Сваки град који има преко 50.000 становника, а нема интегрисан универзитет, нема шансе да преживи. Па, 1985. године Ужице је био факултетски град, имао је Правни, Економски и Машински факултет, Вишу педагошку академију и Вишу техничку школу. Много од тога је растурено. Без интегрисаног универзитета нема будућности, нема младости. Ужице је град у одумирању.
Звездана Глигоријевић (Ужичка недеља 1000)
