ИНТЕРВЈУ: ЉУБОДРАГ САВИЋ – ПРОФЕСОР ЕКОНОМСКОГ ФАКУЛТЕТА
Професор Љубодраг Савић рођен је у Трипкови на Златибору. Дипломирао је на Економском факултету у Београду 1980. године, магистрирао 1985, а докторирао 1992. године. Запослен је на Економском факултету у Београду од 1981. године. Професор је на предметима Економика индустрије и Технолошки развој и политика (редовне студија) и Савремене тенденције у светској привреди, Индустријска политика и привредни развој и Научно технолошка политика и привредни развој (мастер студије). Осим у Београду, учествовао је у извођењу наставе на одељењима Економског факултета у Шапцу и Ужицу. Изучава детаљније питања везана за развој индустрије, индустријске политике, технолошког развоја, савремених тенденција у светској привреди, транзиције и приватизације српске привреде. Био је руководилац Центра за израду инвестиционих пројеката, у оквиру кога се више година успешно реализује иновациони курс “Како направити бизнис план”. Руководио је израдом више бизнис планова, као и пројеката везаних за процену вредности капитала предузећа. Стални је судски вештак за економско-финансијску област. У 1988. и 1995. години боравио на LSE у Лондону. Редовни је члан Научног друштва економиста. Иза себе има око стотину објављених књига, зборника, монографија, чланака, реферaта и око двадесет пројеката.
УН: Где је данас Србија у Европи економски гледано и да ли можете да је упоредите са којом је светском земљом на истом нивоу?
– У последњих петнаест година Србија је незнатно напредовала на ранг листи развијености земаља, мерено висином БДП-а по глави становника. У 2005. години Србија је била на 101 месту у свету са 5.348 долара по глави становника. Најразвијенији је био Луксембург, са 69.800 долара БДП-а по становнику. Иза нас тада није била ниједна европска држава.
Према подацима Међународног монетарног фонда, у 2018. години Србија се налазила на 78. месту са 17.555 долара БДП-а по глави становника, мерено паритетом куповне снаге. То је незнатно изнад светског просека (16.779 долара БДП-а по глави становника). Иза нас су биле Македонија (81. место са 15.709 долара БДП-а по становнику), БиХ (90. место, 13.491 долар по становнику) и Албанија (95. место, 13.345 долара по становнику). Од држава бивше СФРЈ, најразвијенија је била Словенија (36. место са 36.746 долара БДП-а по становнику). Највиши БДП по становнику у свету од 130.475 је имао Катар.
УН: Министар Мали и премијерка Брнобабић стално говоре о расту БДП-а и најављују пораст. Шта у принципу за обичне људе значи пораст БДП-а, за привреду и да ли је то тако успешно за нашу земљу, како они представљају?
– Бруто домаћи производ је најчешће коришћени показатељ нивоа развијености земље. Није идеалан, али за сада не постоји бољи. БДП по становнику, мерено паритетом куповне снаге, показује релативно место земље у свету. Стопе раста БДП-а указују на динамику кретања посматраних економија. Због методолошких тешкоћа и непрецизности, све показатеље ипак треба узети са резервом. Висина БДП-а и стопе његовог раста пружају слику о снази економије земље, као и о могућностима повећавања животног стандарда становништва, што је и најважнији циљ сваког развоја.
Публиковане податке, посебно у мање развијеним земљама, треба посматрати са извесном резервом, пошто се стандард појединаца са истим номиналним нивоом БДП-а по становнику у две земље може значајно разликовати. То је пре свега последица “праведности” система расподеле, али и другачијег схватања и коришћења методологије обрачуна БДП-а, и не ретко “шминкања” стварности, односно “креативног” тумачења статистичких резултата.
УН: Да ли привредни раст уопште иде добрим током?
– Ако оцењујемо према оствареним стопама раста након Светске економске кризе (2009.), које су биле ниске и неретко негативне, због чега је српски БДП у апсолутном износу тек 2016. године прешао ниво из предкризне 2008. године, не можемо бити незадовољни.
– Али ако упоредимо Србију са неким земљама које се најбрже развијају, и ако узмемо у обзир укупно стање наше економије, остварене стопе раста од неколико процената нису довољне да Србији обезебеде динамичнији развој, озбиљније побољшавање животног стандарда и достизање нивоа развијености земаља у нашем окружењу.
УН: Шта је то што спречава бржи привредни раст?
– На наш привредни раст пресудно утиче низак ниво укупних инвестиција. Просек земаља у окружењу је око 27% БДП-а, а Србије не може да достигне ни 20% БДП-а. Свега трећина укупних инвестиција се односи на домаћа лица, док остале инвестиције потичу из света, за чији долазак Србија одваја позамашна средства (субвенције), али и чини бројне погодности и уступке. То само по себи није проблем, када би већина страних инвестиција била пласирана у секторе који ангажују високе технологије, запошљавају квалификовану, стручну и добро плаћену радну снагу, када би већи део додате производње био домаћег порекла, када би се правили сложенији и софистициранији производи вишег степена обраде.
– Уместо тога у Србију у највећој мери долазе страни инвеститори који “мотају” каблове, праве најједноставније делове за светску индустрију, ангажују најмање квалификовану и слабо плаћену радну снагу, не ослањајући се много на услуге домаћих партнера.
– Из тих разлога ми бележимо солидне статистичке резултате (раст БДП-а, запослености, извоза….), али суштински не остварујемо неопходне претпоставке за динамичан и трајно одржив привредни раст и развој.
УН: Да ли се то стечено друштвено богатство распоређује једнако и ко има највише користи од тога?
– Нажалост не. Ми се још увек у фази транзиционе грабежи и најгоре варијанте неолибералног капитализма. У Србији царује парола “узми кредит, не врати”, “узми робу, не плати”. “Најуспешнији” појединци су на различите начине “наслоњени” на партијске структуре и органе власти, а половина грађана Србије, ако има среће да нађе посао, прима мање од 39 хиљада динара месечно. Основна плата у већини страних компанија је минималац увећан за 20%, што износи 32.400 динара. Неки, осим ове, добијају и неку “цркавицу” на руке.
УН: Поменули сте партијске структуре и, нажалост, сведоци смо партијских запошљавања. Колико то има утицаја на економију и рад институција?
– Веома раширено партијско запошљавање разара друштвени систем вредности, уништава институције и значајно обара укупну ефикасност државних институција и јавних предузећа, на чијем челу се најчешће налазе недовољно стручни, квалификовани и оспособљени појединци, чија је највећа вредност слепа послушност и оданост партији, која их је поставила.
УН: Зашто се избегава реформа јавних предузећа и државних управа?
– Зато што су јавна предузећа последњи бастион партијске моћи, у којима се запошљава огромна партијска машинерија, која по својој вољи, али и (не)способностима, управља огромним друштвеним капиталом. Ко би се “нормалан” лишио такве угодне позиције, коју имају партије на власти, и коју они без изузетка користе.
УН: Према Вашем мишљењу које су у последњих пет година спроведене успешне приватизације великих система, а које нису?
– Могло би се рећи да су приватизација смедеревске Железаре и РТБ Бора примери успешних приватизација. Посебно ако се има у виду стање у којем су се оба гиганта српске послератне индустријализације налазиле. Железара је била приватизована, па поново уступљена Влади Србије за долар, а РТБ Бор је више пута нуђен на продају, али није успешно пронађен партнер. У међувремену у Железари се смењивала државна, па професионална управа (Кудиш и Камараш), а РТБ Бору је кроз УППР опроштено 900 милиона евра дугова. Све ове мере нису дале никакве резултате, јер су се губици гомилали. Долазак Кинеза у обе компаније је у потпуности променио њихово пословање. Данас је Железара, од губиташа, постала највећи српски извозник. ПКБ је пример катастрофалне приватизације. Продат је најважнији стратешки ресурс Србије, односно 17.500 хектара најплодније земље, у непосредном залеђу Београда, на чијим ободима је планирана изградња тзв. “трећег” Београда за 105 милиона евра. Већина радника ће за годину-две остати без посла, а велико је и питање да ли ће се нови власник уопште бавити сточарством, које је не тако давно било значајна карика у производњи високо квалитетних и надалеко чувених производа ПКБ-а, препознатљивих по слогану “од њиве до трпезе”.
УН: Колико тај страни капитал утиче на привредни и пословни амбијент, да ли се види побољшање у економији?
– Наравно да се види. Статистички показатељи су из године у годину све бољи. Привредни и пословни амбијент се постепено побољшава. Само је питање коме он погодује и ко од њега има највише користи. С обзиром да се он подешава и обликује према интересу и циљевима страних инвеститора, јасно је да је домаћа запослена радна снага сасвим у другом плану. Њихова позиција у не малом броју страних компаније је прилично лоша.
УН: И ово што се отворило од великих производњи све су страни инвеститори. Да ли то ми немамо велике домаће инвеститоре, где су они?
– Имамо и домаће инвеститоре, али они немају запаженије учешће у српској економији. Поштено речено, од 2014. године законски је изједначена позиција домаћих и страних инвеститора. Односно, и једни и други су у истој позицији, код добијања субвенција по радном месту. Али велики домаћи инвеститори, који запошљавају више хиљада радника практично не постоје. Два су разлога за то. Неки од највећих и најбогатијих српских капиталиста су се у претходне две деценије добро и олако обогатили на трговини, односно јефтином увози и “јаком” динару. Не пада им на памет да инвестирају у производне капацитете, који “носе” висок ризик пословања, односно захтевају велика улагања и враћају се тек у дугом року. Неки други би опрезно инвестирали у мање капацитете, наслоњене на велике и моћне компаније. Странци који долазе у Србији, углавном се не ослањају на локалне добављаче, због чега је отварање малих и евентуално средњих предузећа у Србији немогућа мисија.
УН: Недавно је премијерка говорила о сузбијању сиве економије у Србији. Ваше мишљење о томе – колико је сива економија заступљена у Србији и да ли нови план премијерке може донети бољитка и од чега то зависи?
– Нажалост, нико у Србији поуздано не зна колики је обим сиве економије. Она разара привредно ткиво сваке земље. Процењује се да сива економија достиже чак 30% српског БДП-а. Сива економија је веома лоша, јер запослене лишава дела зараде, а државу дела прихода, односно пореза и доприноса. Рад на црно угрожава сигурност и безбедност запослених, због чега рапидно расте број повређених и погинулих радника. Избегавање плаћања пореза и доприноса, озбиљно угрожава легално пословање оних који раде уз поштовање свих законских прописа, јер су цене производа и услуга послодаваца из сиве економије ниже за неплаћене порезе и доприносе, што пре или касније и добре и успешне привреднике “тера” у сиву економију. Ако борба против сиве економије буде свеобухватна, принципијелна и ефикасна, резултати ће брзо бити видљиви. Она се не може у потпуности елиминисати, али се може значајно смањити.
УН: Како бисте оценили ситуацију домаћих предузетника и привредника који раде све поштено (редовно измирује све обавезе према држави, запосленима, граду или општини…)
– Као донкихотовско понашање, или пуцање у здраву ногу, јер се у Србији изгледа најмање исплати поштено и одговорно радити. Највећу одговорност за то сноси држава. Пре свега, јер се слабо и неефикасно супроставља сивој економији. Нису ретки случајеви да неки моћници уживају потпуну наклоност општине, града, па и државе. Негде и понекад органи власти зажмуре на једно, а не ретко и на оба ока. Некада инспекције окрену главу на другу страну, а није тајна да неки моћни појединци имају значајан утицај на извесне високо позициониране државне чиновнике. На жалост, у Србији смо још увек веома далеко од става “да се у дугом року највише исплати бити поштен”.
УН: Србија се све више ослања на Кину и Русију. Колико нам то добра може донети?
– Видећемо, али у овом прилично лошем времену за Србију, ми и немамо много избора. Цео свет се бори за утицај и профит, па се то односи и на руску и кинеску државу, односно њихове компаније. У овом тренутку сарадња је веома добра, и нема посебног разлога да то не буде и у наредном периоду. Стицајем околности наши и њихови интереси се у доброј мери поклапају, што би могло значити да ће будућа сарадња бити још већа и успешнија.
УН: Да ли би нам било боље да се окренемо што бржем уласку у Европску унију и шта нам на пољу економије доноси чланство у ЕУ?
– Ми смо у потпуности посвећени овом циљу, али је темпо његовог остварења прилично трапав. То делимично зависи и од нас, али други, пре свега политички интереси најмоћнијих западних земаља пресудно утичу на наш европски пут. Нема сумње да би чланство у ЕУ имало веома повољан утицај на Србију, али не у оној мери, које су имале бивше социјалистичке земље. ЕУ има својих унутрашњих проблема, који полако, али сигурно круне европску идеју заједништва и солидарности, због чега је опстанак ЕУ, барем у данашњем облику, прилично неизвестан.
УН: Ви сте из нашег краја. Да ли пратите економску ситуацију на Златибору и Ужицу. Како бисте је оценили?
– Ужице, нажалост, озбиљно назадује, а Златибор иде крупним корацима напред. Изгледа да је српска транзиција озбиљно погодила Ужице, које је пре неколико деценија било велики индустријски центар Србије. Оно је данас на репу догађаја, без много утицаја на укупну политику Србије. Мислим да ће изградња ауто пута до Пожеге, и до Вишеграда, отворити већи простор за долазак страних инвеститора и у Ужице, односно отварање нових фабрика и масовније запошљавање људи.
– За разлику од Ужица на Златибору се добро развија туризам. Оно што боде очи и смета јесте неконтролисана градња и пренатрпаност објектима, због чега ће Златибор, ако се нешто брзо не промени, изгубити привлачност исконске планине, која је била место за очи и душу, и постати паланачка варошица. Верујем да ће актуелно руководство разумети да Златибор не припада само нама који тренутно идемо земљом, већ да парче златиборске лепоте треба оставити и генерацијама које тек долазе. Златибор је велики и простран и за све има места. Само треба наћи меру и направити добар дугорочни план развоја. Још увек није касно, али време убрзано цури.
УН: Посећујете ли често Ваш завичај и где најрадије идите?
– Наравно и све чешће. Најрадије волим да идем у златиборска села и околна брда. У центар Златибора свраћам све ређе, јер, на жалост убрзано нестаје Златибор моје младости.
Звездана Глигоријевић (Ужичка недеља 1014)
