INTERVJU: LJUBODRAG SAVIĆ – PROFESOR EKONOMSKOG FAKULTETA
Profesor Ljubodrag Savić rođen je u Tripkovi na Zlatiboru. Diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu 1980. godine, magistrirao 1985, a doktorirao 1992. godine. Zaposlen je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu od 1981. godine. Profesor je na predmetima Ekonomika industrije i Tehnološki razvoj i politika (redovne studija) i Savremene tendencije u svetskoj privredi, Industrijska politika i privredni razvoj i Naučno tehnološka politika i privredni razvoj (master studije). Osim u Beogradu, učestvovao je u izvođenju nastave na odeljenjima Ekonomskog fakulteta u Šapcu i Užicu. Izučava detaljnije pitanja vezana za razvoj industrije, industrijske politike, tehnološkog razvoja, savremenih tendencija u svetskoj privredi, tranzicije i privatizacije srpske privrede. Bio je rukovodilac Centra za izradu investicionih projekata, u okviru koga se više godina uspešno realizuje inovacioni kurs “Kako napraviti biznis plan”. Rukovodio je izradom više biznis planova, kao i projekata vezanih za procenu vrednosti kapitala preduzeća. Stalni je sudski veštak za ekonomsko-finansijsku oblast. U 1988. i 1995. godini boravio na LSE u Londonu. Redovni je član Naučnog društva ekonomista. Iza sebe ima oko stotinu objavljenih knjiga, zbornika, monografija, članaka, referata i oko dvadeset projekata.
UN: Gde je danas Srbija u Evropi ekonomski gledano i da li možete da je uporedite sa kojom je svetskom zemljom na istom nivou?
– U poslednjih petnaest godina Srbija je neznatno napredovala na rang listi razvijenosti zemalja, mereno visinom BDP-a po glavi stanovnika. U 2005. godini Srbija je bila na 101 mestu u svetu sa 5.348 dolara po glavi stanovnika. Najrazvijeniji je bio Luksemburg, sa 69.800 dolara BDP-a po stanovniku. Iza nas tada nije bila nijedna evropska država.
Prema podacima Međunarodnog monetarnog fonda, u 2018. godini Srbija se nalazila na 78. mestu sa 17.555 dolara BDP-a po glavi stanovnika, mereno paritetom kupovne snage. To je neznatno iznad svetskog proseka (16.779 dolara BDP-a po glavi stanovnika). Iza nas su bile Makedonija (81. mesto sa 15.709 dolara BDP-a po stanovniku), BiH (90. mesto, 13.491 dolar po stanovniku) i Albanija (95. mesto, 13.345 dolara po stanovniku). Od država bivše SFRJ, najrazvijenija je bila Slovenija (36. mesto sa 36.746 dolara BDP-a po stanovniku). Najviši BDP po stanovniku u svetu od 130.475 je imao Katar.
UN: Ministar Mali i premijerka Brnobabić stalno govore o rastu BDP-a i najavljuju porast. Šta u principu za obične ljude znači porast BDP-a, za privredu i da li je to tako uspešno za našu zemlju, kako oni predstavljaju?
– Bruto domaći proizvod je najčešće korišćeni pokazatelj nivoa razvijenosti zemlje. Nije idealan, ali za sada ne postoji bolji. BDP po stanovniku, mereno paritetom kupovne snage, pokazuje relativno mesto zemlje u svetu. Stope rasta BDP-a ukazuju na dinamiku kretanja posmatranih ekonomija. Zbog metodoloških teškoća i nepreciznosti, sve pokazatelje ipak treba uzeti sa rezervom. Visina BDP-a i stope njegovog rasta pružaju sliku o snazi ekonomije zemlje, kao i o mogućnostima povećavanja životnog standarda stanovništva, što je i najvažniji cilj svakog razvoja.
Publikovane podatke, posebno u manje razvijenim zemljama, treba posmatrati sa izvesnom rezervom, pošto se standard pojedinaca sa istim nominalnim nivoom BDP-a po stanovniku u dve zemlje može značajno razlikovati. To je pre svega posledica “pravednosti” sistema raspodele, ali i drugačijeg shvatanja i korišćenja metodologije obračuna BDP-a, i ne retko “šminkanja” stvarnosti, odnosno “kreativnog” tumačenja statističkih rezultata.
UN: Da li privredni rast uopšte ide dobrim tokom?
– Ako ocenjujemo prema ostvarenim stopama rasta nakon Svetske ekonomske krize (2009.), koje su bile niske i neretko negativne, zbog čega je srpski BDP u apsolutnom iznosu tek 2016. godine prešao nivo iz predkrizne 2008. godine, ne možemo biti nezadovoljni.
– Ali ako uporedimo Srbiju sa nekim zemljama koje se najbrže razvijaju, i ako uzmemo u obzir ukupno stanje naše ekonomije, ostvarene stope rasta od nekoliko procenata nisu dovoljne da Srbiji obezebede dinamičniji razvoj, ozbiljnije poboljšavanje životnog standarda i dostizanje nivoa razvijenosti zemalja u našem okruženju.
UN: Šta je to što sprečava brži privredni rast?
– Na naš privredni rast presudno utiče nizak nivo ukupnih investicija. Prosek zemalja u okruženju je oko 27% BDP-a, a Srbije ne može da dostigne ni 20% BDP-a. Svega trećina ukupnih investicija se odnosi na domaća lica, dok ostale investicije potiču iz sveta, za čiji dolazak Srbija odvaja pozamašna sredstva (subvencije), ali i čini brojne pogodnosti i ustupke. To samo po sebi nije problem, kada bi većina stranih investicija bila plasirana u sektore koji angažuju visoke tehnologije, zapošljavaju kvalifikovanu, stručnu i dobro plaćenu radnu snagu, kada bi veći deo dodate proizvodnje bio domaćeg porekla, kada bi se pravili složeniji i sofisticiraniji proizvodi višeg stepena obrade.
– Umesto toga u Srbiju u najvećoj meri dolaze strani investitori koji “motaju” kablove, prave najjednostavnije delove za svetsku industriju, angažuju najmanje kvalifikovanu i slabo plaćenu radnu snagu, ne oslanjajući se mnogo na usluge domaćih partnera.
– Iz tih razloga mi beležimo solidne statističke rezultate (rast BDP-a, zaposlenosti, izvoza….), ali suštinski ne ostvarujemo neophodne pretpostavke za dinamičan i trajno održiv privredni rast i razvoj.
UN: Da li se to stečeno društveno bogatstvo raspoređuje jednako i ko ima najviše koristi od toga?
– Nažalost ne. Mi se još uvek u fazi tranzicione grabeži i najgore varijante neoliberalnog kapitalizma. U Srbiji caruje parola “uzmi kredit, ne vrati”, “uzmi robu, ne plati”. “Najuspešniji” pojedinci su na različite načine “naslonjeni” na partijske strukture i organe vlasti, a polovina građana Srbije, ako ima sreće da nađe posao, prima manje od 39 hiljada dinara mesečno. Osnovna plata u većini stranih kompanija je minimalac uvećan za 20%, što iznosi 32.400 dinara. Neki, osim ove, dobijaju i neku “crkavicu” na ruke.
UN: Pomenuli ste partijske strukture i, nažalost, svedoci smo partijskih zapošljavanja. Koliko to ima uticaja na ekonomiju i rad institucija?
– Veoma rašireno partijsko zapošljavanje razara društveni sistem vrednosti, uništava institucije i značajno obara ukupnu efikasnost državnih institucija i javnih preduzeća, na čijem čelu se najčešće nalaze nedovoljno stručni, kvalifikovani i osposobljeni pojedinci, čija je najveća vrednost slepa poslušnost i odanost partiji, koja ih je postavila.
UN: Zašto se izbegava reforma javnih preduzeća i državnih uprava?
– Zato što su javna preduzeća poslednji bastion partijske moći, u kojima se zapošljava ogromna partijska mašinerija, koja po svojoj volji, ali i (ne)sposobnostima, upravlja ogromnim društvenim kapitalom. Ko bi se “normalan” lišio takve ugodne pozicije, koju imaju partije na vlasti, i koju oni bez izuzetka koriste.
UN: Prema Vašem mišljenju koje su u poslednjih pet godina sprovedene uspešne privatizacije velikih sistema, a koje nisu?
– Moglo bi se reći da su privatizacija smederevske Železare i RTB Bora primeri uspešnih privatizacija. Posebno ako se ima u vidu stanje u kojem su se oba giganta srpske posleratne industrijalizacije nalazile. Železara je bila privatizovana, pa ponovo ustupljena Vladi Srbije za dolar, a RTB Bor je više puta nuđen na prodaju, ali nije uspešno pronađen partner. U međuvremenu u Železari se smenjivala državna, pa profesionalna uprava (Kudiš i Kamaraš), a RTB Boru je kroz UPPR oprošteno 900 miliona evra dugova. Sve ove mere nisu dale nikakve rezultate, jer su se gubici gomilali. Dolazak Kineza u obe kompanije je u potpunosti promenio njihovo poslovanje. Danas je Železara, od gubitaša, postala najveći srpski izvoznik. PKB je primer katastrofalne privatizacije. Prodat je najvažniji strateški resurs Srbije, odnosno 17.500 hektara najplodnije zemlje, u neposrednom zaleđu Beograda, na čijim obodima je planirana izgradnja tzv. “trećeg” Beograda za 105 miliona evra. Većina radnika će za godinu-dve ostati bez posla, a veliko je i pitanje da li će se novi vlasnik uopšte baviti stočarstvom, koje je ne tako davno bilo značajna karika u proizvodnji visoko kvalitetnih i nadaleko čuvenih proizvoda PKB-a, prepoznatljivih po sloganu “od njive do trpeze”.
UN: Koliko taj strani kapital utiče na privredni i poslovni ambijent, da li se vidi poboljšanje u ekonomiji?
– Naravno da se vidi. Statistički pokazatelji su iz godine u godinu sve bolji. Privredni i poslovni ambijent se postepeno poboljšava. Samo je pitanje kome on pogoduje i ko od njega ima najviše koristi. S obzirom da se on podešava i oblikuje prema interesu i ciljevima stranih investitora, jasno je da je domaća zaposlena radna snaga sasvim u drugom planu. Njihova pozicija u ne malom broju stranih kompanije je prilično loša.
UN: I ovo što se otvorilo od velikih proizvodnji sve su strani investitori. Da li to mi nemamo velike domaće investitore, gde su oni?
– Imamo i domaće investitore, ali oni nemaju zapaženije učešće u srpskoj ekonomiji. Pošteno rečeno, od 2014. godine zakonski je izjednačena pozicija domaćih i stranih investitora. Odnosno, i jedni i drugi su u istoj poziciji, kod dobijanja subvencija po radnom mestu. Ali veliki domaći investitori, koji zapošljavaju više hiljada radnika praktično ne postoje. Dva su razloga za to. Neki od najvećih i najbogatijih srpskih kapitalista su se u prethodne dve decenije dobro i olako obogatili na trgovini, odnosno jeftinom uvozi i “jakom” dinaru. Ne pada im na pamet da investiraju u proizvodne kapacitete, koji “nose” visok rizik poslovanja, odnosno zahtevaju velika ulaganja i vraćaju se tek u dugom roku. Neki drugi bi oprezno investirali u manje kapacitete, naslonjene na velike i moćne kompanije. Stranci koji dolaze u Srbiji, uglavnom se ne oslanjaju na lokalne dobavljače, zbog čega je otvaranje malih i eventualno srednjih preduzeća u Srbiji nemoguća misija.
UN: Nedavno je premijerka govorila o suzbijanju sive ekonomije u Srbiji. Vaše mišljenje o tome – koliko je siva ekonomija zastupljena u Srbiji i da li novi plan premijerke može doneti boljitka i od čega to zavisi?
– Nažalost, niko u Srbiji pouzdano ne zna koliki je obim sive ekonomije. Ona razara privredno tkivo svake zemlje. Procenjuje se da siva ekonomija dostiže čak 30% srpskog BDP-a. Siva ekonomija je veoma loša, jer zaposlene lišava dela zarade, a državu dela prihoda, odnosno poreza i doprinosa. Rad na crno ugrožava sigurnost i bezbednost zaposlenih, zbog čega rapidno raste broj povređenih i poginulih radnika. Izbegavanje plaćanja poreza i doprinosa, ozbiljno ugrožava legalno poslovanje onih koji rade uz poštovanje svih zakonskih propisa, jer su cene proizvoda i usluga poslodavaca iz sive ekonomije niže za neplaćene poreze i doprinose, što pre ili kasnije i dobre i uspešne privrednike “tera” u sivu ekonomiju. Ako borba protiv sive ekonomije bude sveobuhvatna, principijelna i efikasna, rezultati će brzo biti vidljivi. Ona se ne može u potpunosti eliminisati, ali se može značajno smanjiti.
UN: Kako biste ocenili situaciju domaćih preduzetnika i privrednika koji rade sve pošteno (redovno izmiruje sve obaveze prema državi, zaposlenima, gradu ili opštini…)
– Kao donkihotovsko ponašanje, ili pucanje u zdravu nogu, jer se u Srbiji izgleda najmanje isplati pošteno i odgovorno raditi. Najveću odgovornost za to snosi država. Pre svega, jer se slabo i neefikasno suprostavlja sivoj ekonomiji. Nisu retki slučajevi da neki moćnici uživaju potpunu naklonost opštine, grada, pa i države. Negde i ponekad organi vlasti zažmure na jedno, a ne retko i na oba oka. Nekada inspekcije okrenu glavu na drugu stranu, a nije tajna da neki moćni pojedinci imaju značajan uticaj na izvesne visoko pozicionirane državne činovnike. Na žalost, u Srbiji smo još uvek veoma daleko od stava “da se u dugom roku najviše isplati biti pošten”.
UN: Srbija se sve više oslanja na Kinu i Rusiju. Koliko nam to dobra može doneti?
– Videćemo, ali u ovom prilično lošem vremenu za Srbiju, mi i nemamo mnogo izbora. Ceo svet se bori za uticaj i profit, pa se to odnosi i na rusku i kinesku državu, odnosno njihove kompanije. U ovom trenutku saradnja je veoma dobra, i nema posebnog razloga da to ne bude i u narednom periodu. Sticajem okolnosti naši i njihovi interesi se u dobroj meri poklapaju, što bi moglo značiti da će buduća saradnja biti još veća i uspešnija.
UN: Da li bi nam bilo bolje da se okrenemo što bržem ulasku u Evropsku uniju i šta nam na polju ekonomije donosi članstvo u EU?
– Mi smo u potpunosti posvećeni ovom cilju, ali je tempo njegovog ostvarenja prilično trapav. To delimično zavisi i od nas, ali drugi, pre svega politički interesi najmoćnijih zapadnih zemalja presudno utiču na naš evropski put. Nema sumnje da bi članstvo u EU imalo veoma povoljan uticaj na Srbiju, ali ne u onoj meri, koje su imale bivše socijalističke zemlje. EU ima svojih unutrašnjih problema, koji polako, ali sigurno krune evropsku ideju zajedništva i solidarnosti, zbog čega je opstanak EU, barem u današnjem obliku, prilično neizvestan.
UN: Vi ste iz našeg kraja. Da li pratite ekonomsku situaciju na Zlatiboru i Užicu. Kako biste je ocenili?
– Užice, nažalost, ozbiljno nazaduje, a Zlatibor ide krupnim koracima napred. Izgleda da je srpska tranzicija ozbiljno pogodila Užice, koje je pre nekoliko decenija bilo veliki industrijski centar Srbije. Ono je danas na repu događaja, bez mnogo uticaja na ukupnu politiku Srbije. Mislim da će izgradnja auto puta do Požege, i do Višegrada, otvoriti veći prostor za dolazak stranih investitora i u Užice, odnosno otvaranje novih fabrika i masovnije zapošljavanje ljudi.
– Za razliku od Užica na Zlatiboru se dobro razvija turizam. Ono što bode oči i smeta jeste nekontrolisana gradnja i prenatrpanost objektima, zbog čega će Zlatibor, ako se nešto brzo ne promeni, izgubiti privlačnost iskonske planine, koja je bila mesto za oči i dušu, i postati palanačka varošica. Verujem da će aktuelno rukovodstvo razumeti da Zlatibor ne pripada samo nama koji trenutno idemo zemljom, već da parče zlatiborske lepote treba ostaviti i generacijama koje tek dolaze. Zlatibor je veliki i prostran i za sve ima mesta. Samo treba naći meru i napraviti dobar dugoročni plan razvoja. Još uvek nije kasno, ali vreme ubrzano curi.
UN: Posećujete li često Vaš zavičaj i gde najradije idite?
– Naravno i sve češće. Najradije volim da idem u zlatiborska sela i okolna brda. U centar Zlatibora svraćam sve ređe, jer, na žalost ubrzano nestaje Zlatibor moje mladosti.
Zvezdana Gligorijević (Užička nedelja 1014)
