Nova rubrika u Užičkoj nedelji „Užičke zidne novine“
iz pera užičkog pisca Dragana R. Filipovića
MALA SVETA REKA
1.
U Pustopolju, pred klancem koji zovu Ljutica, kremanskom alhemijom od više potoka nastaje Đetinja. Posle Sklopova, pred Bioskom, Karačica joj jača struje i daje vodi onaj tamni ton omiljen kod krkuša, vretenaca, potočnih mrena i gujavaca.
Dobra je to mešavina voda Tare i Zlatibora, planina oko kojih smo se svili u nadi da se više nećemo seliti; ni zbog prirode, ni zbog ljudi.
Konjska reka je prevalila dalek put da bi toj tekućoj čaroliji dala ime i svojstva. Gde se bele bukovi, to se drevna Cetina ukazuje; gde se pastrmka izbacuje, to se tarski izvori svežinom razmeću.
Svedočiti tome, velika je privilegija i čista radost.
Ta igra, taj ples, sedamdeset četiri kilometra je dug; sve dok se kod Požege ne preokrene u Zapadnu Moravu.
2.
Oko naše Male svete reke, odavno se živelo i svako društvo iz kraja pravilo je svoja svetilišta u svoje vreme; dok ih silniji, brojniji ili ljući ne razjure i ne uspostave svoje svetinje.
Ima zapisa u kojima iskusni upozoravaju putnike i pustolove na opčinjavajuću moć Đetinje i Užica, i na osećaj teskobe i gubitka kad dođe vreme rastanka. Niko nijedne ne progovara kako je nama, čije su telesne tečnosti na njenoj vodi zasnovane a oko priznaje lepotu samo ako je nekom zavijutku Rajskih otoka nalik.
A eto, rastajemo se.
3.
Svako naše pokoljenje, s razlogom, svojata tajna mesta Đetinje i blagotvorna dejstva noći provedene uz vatru založene u okrilju stene, na drevnom putu za Bosnu i Dubrovnik. Posle tih nekoliko sati, čini se da smo zauvek ovladali veštinom razumevanja tišine i žamora reke, a povezanost s prijateljima s kojima je vatra deljena traje ma kud nas život razbacao.
U svakom pokoljenju Mala sveta reka ima svoje čuvare i tumače, i svoje skrnavitelje.
Daleko je ona od moći Ganga. Ni blizu Nila, čak ni Jordana. Opet, mi svetiju nemamo i nije lepo da je poredimo s poznatim i priznatim vodama, koje utehu svojim ljudima nude. Kad bi smo joj pružili priliku, kad bi smo joj ukazali malo poverenja, zaštitila bi ona nas od ovih zlomislećih sitnurija uzvitlanih oko naših glava.
Jer, mi nju činimo većom, ona nas boljima.
A sve mi se čini da se rastajemo.
4.
Imamo jezero, veštačko; hvalili smo se lepotom njegovih zaliva, bojom i ukusom gorske vode.
Procvetalo je u bojama nedostojnim te lepote, napunilo se čemerom.
Većina ribara i kupača, napustili su ga; čak i oni što su tempirali polazak iz grada da stignu na jezero desetak minuta pre zore, kad ptice počnu s uznemirenjem sveta, i pozdrave prve znače sunca radošću i unutrašnjom pesmom.
Uvređenost je uzela maha; u tom stanju, naprečac bi smo se rastali.
5.
Ljutili smo se na sva sela uzvodno, besneli na okupaciju jezera u Vrutcima i raspravljali se oko rešenja.
U toj raspravi, malo smo prevideli da to što su nam uradili ti uzvodno, nije ni delić onog što smo mi uradili nizvodnima.
Ima li dete iz Sevojna pravo da doživi gacanje bistrim plićakom punim klenova i ispod kamena ulovi svog prvog rečnog raka? Je li strašno zamisliti plivanje Đetinjom kod Zlakuse, ljubavisanje Požežana kod vrbe na sto koraka od mosta?
Znači, rastali smo se s Malom svetom rekom ispod Užica i iznad Stapara…
Ostao je kanjon da se gledamo i pitamo do kad će naša veza trajati.
6.
Staparska klisura je duga oko sedam kilometara; kanjonski deo je znatno manji, par kilometara najviše.
Jeste lep, isceljuje, ali je neznatan deo reke Đetinje. A sve ideje bilo koga o ma čemu počinju i završavaju se u njemu.
Budimo mangupi: nemojmo maštati o svetskom mušičarskom prvenstvu u Kanjonu, već ispod Užica, u Adi recimo. Ili u samom gradu. Nemojmo staze zdravlja trasirati samo naviše; imalo bi i dole lepih mesta, da nije nanosa i mirisa, koji nijednoj vodi ne priliče.
Kanjon je sićušan, dragocen. Kod Skakavaca se skupio na nekoliko koraka širine reke i ono malo trase ostale od stare pruge; prosto ne možeš da shvatiš gde se zavukla ona lisica, koja je pretrčala do stene jednog rosnog jutra.
Ako sve želje i namer u njemu ostvarimo, rastaćemo se i s tim delom.
7.
Od velikih sedamdeset četiri kilometra Male svete reke, samo smo s kanjonom u ljubavi. Žmurimo na prostu istinu da nam voda iz gornjeg sliva i Vrutaka teče kroz prste kad se umijemo na Sunčanom viru.
Verujemo da voda prelivena preko hiljadu kamenova postaje čista; ne želimo da proverimo je li to stvarno tako na hiljadu prvom kamenu ispod Užica.
Uši su nam pune vode Rajskih otoka i ne možemo da razumemo upozoravajući šapat reke. Daleko je ona noć u kojoj smo se, uz vatru i nevidljivo prisustvo Nikole Altomanovića, uzajamnom razumevanju učili.
O rastanku ona šapuće, i o svojoj smrti.
8.
Ako Đetinja popuno umre, biće to večiti žig na pokoljenju koje danas oko nje živi. Ako je očistimo, stičemo pravo da se hvalimo dok se Zemlja vrti, stičemo osnov za napredak u svemu ostalom.
I, ovde se ne radi o „sređivanju“ Vrutaka i ono malo uzvodnog; Mala sveta reka se u celini, u svoj krhkoj lepoti, u nas uzda.
Jedared i za jedan prečistač govorili smo različitim jezicima i nismo ga napravili; Đetinju molim za još jedan napor, za još koju reč na jeziku koji svi na njenim obalama razumemo.
Šapni, Mala sveta reko, ako misliš da od stanovništva postanemo ljudi.
Dragan R. Filipović
