Piše: Bilja Grujičić, profesor
Gradsko veće Vukovara odlučilo je da protera ćirilicu sa natpisa sa dva pisma u tom gradu. Kako se pri tom oseća srpska manjina u tom gradu? Vrlo mlake reakcije stigle su iz Brisela na ukidanje ćirilice u Vukovaru. EU verovatno ne želi komplikacije tamo gde ne mora. U životu, kao i u politici moguće je tražiti ili rešenja, ili opravdanja. EU verovatno ne želi komplikacije tamo gde ne mora. To se dogodilo samo nekoliko dana pošto je Kolinda u Sinju pozvala na zajedništvo Hrvate sa drugim građanima te države. Ali ja nisam htela o politici? Šta kaže struka?
Sa druge strane čulo se nešto poput onoga “Tuđe nećemo svoje ne damo.“ Spominjao se i Arsen Dedić i taj tragičan događaj. Ljudska mašta nema ograničenja, a veze u vasioni su mnogostruke. Ova parola sa početka, nema mesta što se pisma tiče, jer su se naši najcenjeniji lingvisti složili da je ćirilica naše tradicionalno pismo, a latinica civilizacijska i komunikativna potreba. Koristeći fokus politike, hajde da progovorimo o našem pismu. Vreme je da i ono bude u centru pažnje, makar s vremena na vreme.
Glavno obeležje kulture jednog naroda jesu njegov jezik i pismo. U Republici Srbiji u upotrebi su srpski jezik i ćirilično pismo. Službena upotreba drugih jezika i pisama uređuje se zakonom na osnovu Ustava. Međutim u srpskom jeziku upotrebljava se još jedno pismo : latinica, čini mi se ravnopravno, da ne kažem nešto više.
Na evropskom tlu upotrebljavaju se tri vrste alfabeta: grčki alfabet, romanska abeceda i slovensko pismo-ćirilica. U Srbiji su u upotrebi dva od tri tipa evropskog pisma, što svedoči o komplikovanoj grafemskoj situaciji. Ovakvo stanje dovodi do bespotrebnih podela među građanima, kao i do komplikovanja u birokratskim procedurama(lične karte, tablice za automobile). Ako bismo prošli istoriju zajedničkog srpsko-hrvatskog jezika, mislim da bih Vas pozvala kod mene na čas, a to nekom drugom prilikom. Ono što mene interesuje i što se često čuje kao konstatacija postoji li diskriminacija ćirilice i favorizovanje latinice na ovim prostorima. Većina građana složila bi se da bi nazivi stranih preduzeća koja posluju u Srbiji morala biti ispisana ćirilicom, ili bi mlađi mislili drugačije? U Grčkoj i Rusiji postoji zakonska regulativa koja obavezuje strane investitore da svoje brendove moraju ispisati pismom koje je zvanično, a ne pismom države iz koje preduzeće potiče.
Koristi li se to kulturno nasleđe kao jedno od glavnih oruđa kojim se manipuliše običnim građanima, nisam sigurna. Ono što bih mogla sa sigurnošću da tvrdim je da budućnost ćirilice na ovim prostorima nije svetla. Celokupna baština srpskog naroda preti da padne u zaborav, jer buduće generacije neće biti u mogućnosti da čitaju i razumeju tekstove pisane ćiriličnim pismom. Država Srbija svojim pasivnim odnosom prema ovom pitanju od izuzetne važnosti ne pomaže, ali neka svako počisti najpre u svome dvorištu. Potpišite, za početak, svoju poštu, da ne kažem mejl, ćirilicom.
