Пише: Биља Грујичић, професор
Градско веће Вуковара одлучило је да протера ћирилицу са натписа са два писма у том граду. Како се при том осећа српска мањина у том граду? Врло млаке реакције стигле су из Брисела на укидање ћирилице у Вуковару. ЕУ вероватно не жели компликације тамо где не мора. У животу, као и у политици могуће је тражити или решења, или оправдања. ЕУ вероватно не жели компликације тамо где не мора. То се догодило само неколико дана пошто је Колинда у Сињу позвала на заједништво Хрвате са другим грађанима те државе. Али ја нисам хтела о политици? Шта каже струка?
Са друге стране чуло се нешто попут онога “Туђе нећемо своје не дамо.“ Спомињао се и Арсен Дедић и тај трагичан догађај. Људска машта нема ограничења, а везе у васиони су многоструке. Ова парола са почетка, нема места што се писма тиче, јер су се наши најцењенији лингвисти сложили да је ћирилица наше традиционално писмо, а латиница цивилизацијска и комуникативна потреба. Користећи фокус политике, хајде да проговоримо о нашем писму. Време је да и оно буде у центру пажње, макар с времена на време.
Главно обележје културе једног народа јесу његов језик и писмо. У Републици Србији у употреби су српски језик и ћирилично писмо. Службена употреба других језика и писама уређује се законом на основу Устава. Међутим у српском језику употребљава се још једно писмо : латиница, чини ми се равноправно, да не кажем нешто више.
На европском тлу употребљавају се три врсте алфабета: грчки алфабет, романска абецеда и словенско писмо-ћирилица. У Србији су у употреби два од три типа европског писма, што сведочи о компликованој графемској ситуацији. Овакво стање доводи до беспотребних подела међу грађанима, као и до компликовања у бирократским процедурама(личне карте, таблице за аутомобиле). Ако бисмо прошли историју заједничког српско-хрватског језика, мислим да бих Вас позвала код мене на час, а то неком другом приликом. Оно што мене интересује и што се често чује као констатација постоји ли дискриминација ћирилице и фаворизовање латинице на овим просторима. Већина грађана сложила би се да би називи страних предузећа која послују у Србији морала бити исписана ћирилицом, или би млађи мислили другачије? У Грчкој и Русији постоји законска регулатива која обавезује стране инвеститоре да своје брендове морају исписати писмом које је званично, а не писмом државе из које предузеће потиче.
Користи ли се то културно наслеђе као једно од главних оруђа којим се манипулише обичним грађанима, нисам сигурна. Оно што бих могла са сигурношћу да тврдим је да будућност ћирилице на овим просторима није светла. Целокупна баштина српског народа прети да падне у заборав, јер будуће генерације неће бити у могућности да читају и разумеју текстове писане ћириличним писмом. Држава Србија својим пасивним односом према овом питању од изузетне важности не помаже, али нека свако почисти најпре у своме дворишту. Потпишите, за почетак, своју пошту, да не кажем мејл, ћирилицом.
