БОЈАНА МАЉЕВИЋ
Сви смо на маргини, сви смо губитници
– Шта да мислим о политичкој ситуацији у земљи у којој не постоје институције, одговорност, само неки премијер који урла, вређа и општужује грађане да су нерадници, страни плаћеници или финансирани од тајкуна –
Недавно сте на свом Твитер профилу поделили наш текст везан за несрећу хеликоптера. Које је ваше мишљење о свему што се дешавало?
– Да, потресао ме је тај текст који сте објавили, као што ме потреса све везано за ту несрећу, јер је то наша огромна трагедија, вишеструка. Најпре, седморо људи је погинуло, то је страховита бол за њихове породице. А потом све, али све шта је тим породицама и свима нама, грађанима, долазило од стране оних који су одговорни за ту несрећу, до које очито није морало доћи – било је све грђе од грђег. Почевши од нетачних информација у медијима да је хеликоптер слетео и да је беби указана медицинска помоћ; преко маркетинга и утицаја на јавност, када је премијер скинуо одговорност са надлежних министара и, као, преузео је на себе. Иако, као правник, добро зна да је одговорност непреносива. Та упорност премијера и свих његових сарадника у прикривању онога шта се стварно догодило, то одсуство одговорности, свести, демократије… то срамно оптуживање да га мрзи свако ко поставља питања о несрећи, то формирање комисија које нису независне и потом намерно пуштање информације у медије да је пилот био пијан – да би га потом сам премијер “бранио” и прогласио за хероја – ма све је то толико страшно и срамно. Та свеукупна бахатост потреса ме и запањује. Једна од потреснијих ствари које сам чула је део аудио записа који је објављен. Разговор пилота Мехића и контролора лета. Језиво.
Да ли мислите да ће сви који су одговорни за ово бити доведени пред лице правде и да ли страхујете да би слична ствар могла да се понови?
– На крају смо добили одбијање Скупштине Србије да се формира анкетни одбор о овој трагедији и туцање јајима премијера и генерала. Срамота. Велика страхота, не знам шта да кажем. Сада сам уверена да нико неће одговарати за овај случај. Мислила сам да ће, под оправданим притиском јавности, бар министар војни морати да поднесе оставку, макар из моралних разлога. А онда се запитам како да очекујемо такву ствар од човека који има златник са својим ликом? Разумете? После свега шта смо чули и видели везано за трагедију и случај “хеликоптер”, осетила сам снажну потребу да се дистанцирам од свега што има везе са овом “државом”, јер, не постоји држава, само нека макета земље са неким људима који живе, трпе и ћуте.
Како гледате на тренутну политичку ситуацију у Србији?
– Шта да мислим о политичкој ситуацији у земљи у којој не постоје институције, одговорност, само неки премијер који урла, вређа и општужује грађане да су нерадници, страни плаћеници или финансирани од тајкуна. Уз овакву злоупотребу медија – то је све гротескно.
Недавно је усвојен лекс специјалис за пројекат “Београд на води”. Шта мислите о том пројекту?
– Ради се о једном систематском обмањивању јавности, чији је “Београд на води” само део. То је ништа, једна шарена лажа. Мислим да је страшно што се једна обична макета до те мере промовише на свим телевизијама и у другим медијима. Испирају мозак народу и не би ме изненадило да деца из унутрашњости, која никада нису била у Београду, мисле да Београд заправо тако изгледа, јер само те слике престонице гледају. Да не говоримо о усвајању лекс специјалиса, који је сасвим против закона и Устава.
У марту је на телевизији “Прва” емитован Ваш филм “Грам, килограм, тона”. Да ли сте задовољни реакцијама и откуд идеја за овакав филм?
– Обрадовало ме је што су реакције биле збиља сјајне, нисам очекивала да документарно-играна форма изазове толико интересовање гледалаца. Много емоција је показано, филм је узнемирио публику и то је један од разлога зашто редитељ Јанко Баљак и ја желимо да наставимо да се бавимо овом темом. Идеју сам добила када је расписан конкурс Делегације Европске уније, у оквиру пројекта “Јачање медијске слободе у Србији”. Успех претходног филма “Сестре” који се бавио такође актуелним друштвеним проблемом – трговином људима, утицао је да тема коју бирам остане у области организованог криминала. Овог пута реч је о малолетницима који су увучени у трговину наркотицима.
Недавно је одржана премијера комада “Мурлин Мурло” (писац Николај Кољада, режија Бобан Скерлић) који представља неку врсту приче о губитницима транзиције, са чим наш народ може да се повеже. Какав је утисак оставила представа на публику и шта нам можете рећи о раду на овој представи?
– Рад на представи “Мурлин Мурло” био је тежак и узбудљив, јер комад говори управо о безнађу обичних људи, који све више припадају тоталној маргини. Сви смо на маргини, сви смо губитници. Сви живимо последице погрешних уверења, обмана и неуспешне транзиције. Радња се дешава у провинцији али додатно узнемирује управо то што све, исто, може да се односи и на Београд. На било који град. Велику борбу сам водила са собом док сам прво одбацивала а потом прихватала особине и судбину јунакиње коју играм. А њена судбина нимало није лака. Бориле смо се, Нина и ја. Не знам је ли она мени била тежа или ја њој. Трагање за свим разлозима зашто овај комад радимо данас, био је тежак задатак, за све нас. И веома ми је драго што је публика изашла из сале узнемирена. Ево, прошло је неколико дана од премијере а још увек ми стижу поруке људи који су гледали представу – да о њој још мисле. А то смо управо хтели. Да се људи упитају, замисле. Још ако проговоре, макар само као моја очајна и пијана Нина – неки ћемо корак направити. За почетак онај значајан, у себи. И морам да нагласим да сам имала изузетно искуство у Кикиндском Народном позоришту. Први пут сам тамо радила као гост и задивљена сам колико су малобројни радници тог позоришта посвећени свом раду. Лепо искуство. Хвала им свима, на великој помоћи. И, наравно, хвала редитељу Скерлићу што је помислио да ћу баш ја унети у Нину оно што јој је данас неопходно.
Шта се дешава са серијом “Отворена врата”? Да ли ће гледаоци у Србији имати прилике да виде нову сезону ове популарне серије?
– Хајде да Отворена врата оставимо за неки други интервју.
Н. Кутлешић
