НЕГОВАН РАЈИЋ УЖИЧАНИН КОЈИ ЈЕ СТВАРАО У КАНАДИ
Иако рођен у Београду 1923. године, Негован је био прави Ужичанин, писао о Ужицу као „своме крају“, јер је у Ужицу, и на дедовој и очевој Рајићевини, испод Забучја, проводио све школске распусте, а учествовао и у партизанском покрету отпора 1944. године.
Необичан по много чему, јаког интелекта, индивидуалиста и идеалиста, није се, крајем рата, а и после њега, Негован могао да прилагођава новим нормама понашања и живота, па се и сам питао „да ли је за то био крив мој несталан и ћудљив карактер или карактер света што је постао одједном луд и такав да се у њему није могло живети“. И у самој партизанској једниници у Јагодини, крајем рата, па на Електротехничом факултету у Београду, који је уписао, Негована су пратили стални проблеми: да га терају да се учлани у партију, да га критикују преко зидних новина, да му прете искључењем са Факултета, да му другови препричавају разна саслушања и, по њему, катастрофална питања: „Јеси ли кажњаван, и ако ниси, зашто? Слушао је истине о стрељању недужних људи, после рата, без суђења, без права на одбрану, па и „утешне“ речи судије Милоње Стијовића Жару Николићу: “У суштини, ти си добар младић. Зато си зарадио само три године. Млад си..видећеш, брзо ће то проћи“. Случајан сусрет са Ђиласом подсетио је Негована да је „Број Два објавио чланак..против једног суда у Сарајеву, што је осудио, само, на три године затвора једног непоштеног благајника..Престрављене и избезумљене судије, пожурише да поново суде јадном наивчини, супротно старом принципу римског права. Три дана касније паде нова пресуда као оштрица на гиљотини:смрт. Да ми је тог месеца 1946. године какав врач прорекао да ће осам година касније Број Два изгубити веру у Велику идеју, да ће се одрећи свих својих повластица и да ће пристати да проведе девет година свог живота у затвору, никада у то не бих поверовао. Али, зар није био Савле, пре него што је постао Павле“? Добар друг Неговану је саопштио: „Ти си у првом пакету за избацивање са факултета“. Негованов друг Миленко направио је радио пријемник, због кога је, касније, Миленкова мајка осуђена на три месеца затвора.
Негован је знао да је и његов отац, за време окупације „тајно путовао у манастир Светог Јована, изгубљен у кланцима Овчара и Каблара, да би успоставио контакт са покретом отпора и начинио лажне крштенице за своје, некадашње ученике, Сефарде Алексу и Марка Челебоновића, како би могли да побегну у Далмацију, коју су били окупирали Италијани, и да тако избегну немачке концентрационе логоре. Најзад, као и толики други, провео је дугих четрнаест месеци у затвору Гестаопа, одбијајући да потпише Позив на мир, рад и ред. Када га будем подсетио на те успомене, мораће да призна да је моја одлука оправдана“. „Никада ми Историја није толико изгледала као погубни след погрешних карата“. „Лаж је била саставни део свакидашњице“. „Људске стоноге живе и множе се у временима безвлашћа, када се вага власти опасно колеба… Када тас на ваги коначно превагне на једну страну, стоноге излазе из таме да се закуну на верност новим господарима“.
Негован се „помирио с тиме, мој ће се живот непрестано кретати између сумрака и првих знакова зоре, кад сам имао утисак да се поново рађам“. И преломио је у себи и донео одлуку да 1946, са другом Миленком, пребегне у Аустрију. Прошли су кроз логоре за расељена лица у Аустрији, Италији и Немачкој. У Паризу је радио најразличитије послове, до прања прозора, а 1950. године добио је стипендију Комитета за слободну Европу и завршио технички факултет. Од 1956. године радио је као истраживач за физику у Политехничкој школи у Стразбуру и Паризу, а 1969. године прешао је у Канаду, где је предавао математику у гимназији у Квебеку.
Како се још у гимназији интересовао за писање (сећао се како је његов друг Коста читао, пред читавим разредом, саставе које је он писао) и техничке науке, почео је да пише и објављује на француском језику приче, новеле, романе, позоришне комаде, да би саопштавао другима о својим размишљањима која би могла да им користе. Написао је и објавио романе: Људи кртице, Седам ружа за једну пекарку, Ка другој обали-Збогом, Београде. Објавио је две збирке новела Прича старог гунђала, Национална робијашка служба, Позоришни комад Бунар, а пише наставак аутобиографског романа Збогом Београде. Сва су му дела преведена са француског на енглески и српски језик, поједине приче и на јапански.
Господин Негован живи у Квебеку и у десетој је деценији живота, али и даље пише, завршавајући наставак аутобиографског романа. Добио сам на поклон два Негованова романа, одушевљавао се њиховим садржајем, јер садрже животне приче, веома поучне и могу да користе свима који се разумом боре са животним проблемима, кроз какве је и господин Негован прошао.
С правом тврдим да је Негован Ужичанин и да његово књижевно стваралаштво значајно обогаћује књижевност ужичког краја. Негован, са великом љубављу, пише о доживљајима из Ужица, отржући од заборава догађаје и људе из његове младости. Дивна су сећања о његовим Рајићима испод Забучја, где се његов прадеда доселио са Златибора 1868, купио имање са кућом од Турчина који је напуштао Србију, када су Турци дигли у ваздух, помоћу барута, стару ужичку тврђаву, како су му преци трговали стоком до Будимпеште и Солуна и постали богати трговци, градили нове куће и послали синове да студирају у Аустрији и Русији, па нису наставили трговину својих предака. Негованов отац био је официр, па професор у београдској гимназији, а завршио као стрешина манастира Дечани. Па и Негован понавља Токвилову изјаву да се „Одао Слободи и није знао како да се тога ослободи“.
„Мој долазак у Ужице лежао је у мојој потајној жељи да још једном видим Ужице, изгубљено у србијанским планинама, у коме сам, током детињства и младости, проводио највећи део школских распуста. Нису ли слике и других места једини животни пртљаг онога ко крене на пут у изгнанство?“ Овај кратки сусрет са Ужицем 1946. године Негована подсећа и он описује своја сећања на своју Рајићевину, Рајиће, на добре људе са којима је сарађивао, помињући свог деду Петра, деда Млађа, баку Кату, тетку Јелисавету, рођака Димитрија, млинара Драга и његову воденицу, Каспчића мост, који су Немци срушили при повлачењу, лепу Мирковићку (Андријину ћерку), доктора Милана Занковића, са којим је могао да прича о најсложенијим темама, до филозофије, сећа се својих братића Николе и Димитрија, тетке Јелисавете у Рајићевини, кројача Рашка, места где је био противавионски митраљез, одакле „сам, кратко, у јесен 1941. године, хтео да изигравам јунака испаливши један рафал на штуке (немачке), те злокобне металне птице. Збило се то за време краткотрајног постојања Ужичке Црвене републике“, соколског дома, бомбардовања Ужица од стране Немаца 1941, о хидроцентралама на Ђетињи, испод старог града и у Великом парку… С правом Негован пише о „лудости једног народа који је хтео да се супротстави Трећем рајху, кад је овај био на врхунцу моћи. Нисмо имали никакве могућности да задржимо ту најезду, били смо народ пастира, а Немци–народ ковача“ и помиње прву жртву капетана Јовановића и Цвету и Стоју које су покушавале да му помогну, јер су му црева висила из стомака.
Неки глас му је, пред полазак у изгнанство, говорио:“Не напушташ своју земљу да би је издао, већ да би јој остао веран“. И Негован је остао веран, својим књижевним стваралаштвом, које је, више него, заслужило најмање две НИН-ове награде. Чудно је да Просвета, издавач Рајићевог романа Ка другој обали није исти кандидовала за НИН-ову награду, коју добијају и просечна књижевна остварења.
Негован је добитних многих књижевних награда: Еко круга Француске за роман Људи кртице, књижевне награде Ер Канаде, у Удружењу кандских писаца, за најбољу новелу Квебека за Пасју причу, награде Слободан Јовановић, Друштва српских писаца и уметника, књижевне награде града Троар-Ривијер за роман Седам ружа за једну пекарку, Награде Растко Петровић за најбољи роман у избору Националне српске академије у Торонту, добио је и високу чешку књижевну награду Медаља Франц Кафка, за целокупно уметничко стваралаштво.
Недавно сам добио на поклон и други Негованов роман, па га, свесрдно, предлажем читаоцима, јер из њега могу да сазнају и науче многе вредне и непознате чињенице. Ова књига је, сасвим, задовољила мој читалачки укус, јер ја, углавном, читам књиге из којих могу нешта ново да научим или да потврдим већ раније сазнато. У овом смислу вредни читаоци ће, у Неговановој књизи, имати прилику да прочитају нпр: Како је и зашто убијен 1944. године др Бранко Поповић, Ужичаанин, сликар, професор и декан Техничког факултета у Београду. „Политика је, 5. новембра 1944, објавила, на првој страни, списак од 105 имена људи осуђених на смрт због сарадње са непријатељем“. Иначе, Бранко је био учесник Балканских и првог светског рата, па и рањен код Куманова. После Првог светског рата Бранко је дипломирао на Ликовној академији у Минхену, где је студирао архитектуру и посећивао сликарски атеље, па добио катедру за Историју уметности на Београдском универзитету.
Не зна се ко је Бранка оптужио, али се зна „да се сликар Андејевић Кун сместио у његовом стану и у његовом намештају у Кнез Михаиловој улици, отеравши на мансарду професорову жену и његова три сина. Кун, ратни друг Великог Бравара, сада ведри и облачи у уметничким круговима“. И други руководиоци, ратни команданти, па и улизице, без ратних заслуга, јуришали су на туђе виле на Дедињу и друга здања, одричући се својих „идеја“ о друштвеној правди, истини, праву на поштено стицање иметка, ..
И у хаосу рата, масовно су се губиле главе: „Гестапо је 1942. Ухапсио Тихомира Јакшића, старијег брата мог друга из детињства, који се посветио музичкој каријери и радио аматерству. Направио је радио пријемник да слуша музику. Нестао је, а неутешни родитељи, после многих трагања, пронашли су Тихомиров траг у архивама концентрационог логора на Бањици. Непозната рука написала је поред његовог имена, „пријавио се као добровољац у Ес-Ес трупе“..бесрамну примедбу неко је дописао! „Мој друг из детињства Михаило Цележин изгубио је живот на Сремском фронту оне страшне зиме 1944-1945. када је Велики Бравар бацио хиљаде младих Београђана (број жртава се креће од 13 до 30 хиљада), лоше наоружаних, и који су једва знали да се служе оружјем, против митраљеза Вермахта, прекаљеног у толиким ратним походима..Пеко, верни друг Великог Бравара, изјави пред групом младих Београђана, који су заузели бусију у противваздушној артиљерији: „Знате ли да сам у стању да вас све пострељам као псе и да одем да доручкујем, као да се ништа није догодило“! Ову Негованову забелешку потврдила је и изјава Воја Абрамовића, једног од команданата на Сремском фронту, који је сведочио:„Једнога дана из штаба ми је стигла телефонска порука највишег генерала (Дапчевић Пеко): „Шаљем ви сутра нови контигент војника, а кад то потрошиш, стиже нови. Нема проблема“.
Узвратио сам господину Неговану, на поклон, мојом књигом О коренима нашег суноврата и новом светском поретку, из које може да прочита да смо из друштвено-политичког система, од кога је он побегао, уз све његове недостатке и мане, сада у далеко горем систему Новог светског поретка, који прети да уништи цело човечанство, највише због људске себичности која је неограничена и све уништава.
Тихомир Ђурђић
