ПРЕМИНУЛА ДАНИЦА ДАНА МИЛОСАВЉЕВИЋ
Последња жена носилац Ордена народног хероја, највишег признања за храброст у бившој Југославији, преминула је 26. фебруара 2018. године у 93. години живота.
Поводом њене смрти, у Великој сали Скупштине града Ужица одржана је комеморативна седница. О њеном животу говорио је Вукић Милић, потпредседник СУБНОР-а Ужице.
– Красиле су је најбоље особине које може имати једно људско биће. Дана је била борац без мане и страха у рату и у миру, револуционарка и идеалиста, која је цео живот живела своје идеале. Даница Милосављевић рођена је 15. августа 1925. године у селу Биоска. После завршетка основне школе са родитељима дошла је у Ужице, где је похађала Ужичку гимназију. У Ужицу Дана је постала члан Савеза комунистичке омладине Југославије са свега 16 година. Силно је желела да да лични допринос борби за слободу, па се са групом омладинки прикључила групи, која је имала задатак да прикупља храну и одећу за партизане. Одмах по ослобођењу Ужица 1941. године радила је у партизанској болници, након чега је постала болничарка треће чете ужичког партизанског одреда „Димитрије Туцовић“. Очекивала је и желела да се бори са оружјем у руци. После пада Ужичке републике са својом јединицом и главнином партизанских снага повукла се у Санџак. При формирању Прве пролетерске ударне бригаде 21. децембра 1941. године у Рудом, Дана је постала борац треће (ужичке) чете петог шумадијског батаљона, а касније, после битке код Чајнича, постала је борац Друге пролетерске бригаде. Учествовала је у борбама на Купресу, Јајцу, Доњем Вакуфу, Бугојну, Сутјесци и многим другим. Постала је препознатљива по храбрости, не само као борац са пушком, већ и бомбаш и пушкомитраљезац. У КПЈ је примљена 10. новембра 1942. године, а крајем те године су је раниле усташе у борбама код Ливна. Убрзо се опоравила и већ 1943. године, када су уведени чинови, унапређена је у чин потпоручника.
Можда највећи ратни подвиг Дане Милосављевић забележила је у лето 1944. године, када је, док су се, још неискусни и тек пристигли борци колебали у борбама на реци Ибар, са само једним саборцем кренула на непријатељски бункер, уништила га и заробила митраљез. Данин ратни пут завршио се на Сремском фронту.
– Године 1945. постала је члан Градског одбора Уједињеног савеза антифашистичке омладине Србије, а затим руководилац СКОЈ-а Друге противавионске бригаде. Након демобилисања, јуна 1946. године, прешла је на политички рад у Ужице, где је била један од руководилаца СКОЈ-а. Ту је радила до 1948. године, после чега се вратила у Београд на рад у Централном комитету Народне омладине Србије. Упоредо са тим наставила је студије на Београдском универзитету.
После рата обављала је бројне одговорне функције на републичком и федералном нивоу. Посебно се истицала радом у организацијама за еманципацију и бољи друштвени положај жена.
Свим својим бићем припадала је својој борачкој организацији СУБНОР-у у Србији и Југославији, где се као члан највишег руководства свим снагама борила против покушаја прекрајања историјске истине о НОБ-у.
Дана је целокупни послератни период до задњег дана живела у складу са идеалима за које се борила, лишена сваке жеље за богатством и привилегијама било које врсте. Била је и остала непоправљиви идеалиста, живећи у гарсоњери на 11. спрату београдског солитера у Јужном булевару.
Дана је носилац Партизанске споменице 1941. године и других југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликована је 6. јула 1953. године, а поводом прославе 70 година од победе на фашизмом у Другом светском рату одликована је медаљом за храброст од стране председника Русије, Владимира Путина.
Иницијатор је и организатор враћања споменика Јосипа Броза Тита на Трг партизана у Ужицу, одакле је 1991. године противзаконито склоњен у двориште Народног музеја у Ужицу.
Том приликом изјавила је новинару „Политике“: „У земљи где се данас поново толико прича о антифашистичкој традицији и где се 20. октобра прави војна парада, скулптура онога ко је повео ту борбу и водио коначне победе и даље је скривена у неком ћошку. То је супротно здравом разуму. Док Руси одликују наше борце за седам деценија победе над фашизмом, ми кријемо Титов споменик“.
Цео живот Дане Милосављевић био је борба. Од борбе за ослобођење земље од фашистичких окупатора, преко борбе за праведније и хуманије друштво, друштво људских слобода и социјалне једнакости, друштво једнаких шанси за све, преко борбе за историјску истину у Другом светском рату и улози НОВОЈ у ослобођењу земље од фашистичких окупатора, до борбе за поштовање патриотског чина највише врсте, какав јесте учешће у борби за слободу отаџбине, а посебно пиетета према онима који су у тој борби дали свој живот. У томе истакнуто место има борба за очување обележја који симболизују ту борбу и њене учеснике. Са разлогом централно место у свему томе за Дану је имао споменик Врховном команданту партизанске војске Јосипу Брозу Титу у њеном Ужицу. То је Дана оставила својим Ужичанима у аманет.
Ужице дугује Дани Милосављевић трајно обележје за вечно памћење, јер је у сваком погледу била особа за пример и углед. Њени саборци и поштоваоци учиниће све да до тога дође што пре – рекао је Вукић Милић.
Комеморацији су присуствовали њен брат Александар Лале Милосављевић, градоначелник Ужица Тихомир Петковић, народни посланик Неђо Јовановић, представници СУБНОР-а и други.
Дана Милосављевић је кремирана 3. марта на Новом гробљу у Београду.
З. Г.
