Живот и његови трошкови

Америчке слике без изложбе
У златним временима новије америчке економије важило је неписано правило да 1/3 месечних прихода одлази на кредит за стан (или станарину), 1/3 се потроши на месечне трошкове (дажбине, храна, одећа, хигијена, лекови, забава, путовања…) а 1/3 остаје на штедњи! По такође неписаном правилу, порез на некретнину износио је донедавно 1% од вредности непокретности (средства су улагана у школе, паркове, болнице, путеве у ерији у којој се кућа, стан или викендица налазе), али је и то неписано правило нестало у вртлогу економских превирања и тешке рецесије од пре десетак година. Наравно, има још увек оних који срећна времена памте, али се нашој генерацији заломила економска криза из 2008. године, од које се поклекла средња америчка класа још увек није опоравила.
Из перспективе Србије, тамошњих прихода и расхода, тешко је разумети јадиковку која понекад стиже са ове стране океана, али истина је. И овде постоји инфлација, и овде се сваког викенда од нових цена, нарочито хране, хватамо за главу, и овде се плате многима не повећавају чак ни за 3% пројектованих повећања трошкова живота. Моја пријатељица, патолог, др која већ неколико деценија ради у истој болници, повишицу није добила већ 5 година, уз једноставно образложење да није урадила довољно патолошких анализа! Апсурдно – што више болесних, то боље докторима, помислили бисте, али ни то више није апсолутна истина. Економисти углавном ретко или скоро уопште не помињу инфлацију, а и када је помену, држе се предвиђених 10 процената, тек да нам покажу да имају смисао за хумор.
Данас ствари стоје овако – за трошкове кредита или станарине просечна породица (са два запослена члана просечна бруто плата је у држави Илиноис $70,000 годишње) издваја половину својих месечних прихода, а другом половином намирује месечне дажбине – струја $100, гас –$50, бензин –$200, Храна –$400, кабловска, мобилни и ТВ –$300, трошкови одржавања – $200, порез на некретнине у просеку $2,500 годишње. За оне који не знају, трошкови утрошене воде, а често и кабловске телевизије и интернета у великим стамбеним комплексима укључени су у трошкове одржавања, заједно са одржавањем дворишта, чишћењем снега, расветом…
Никоме није јасно где се денула она једна трећина, коју су Амери у најбољим годинама овдашње економије одвајали на штедњу, куповину акција, вредносних папира, оснивања породичних трастова и задужбина. Због тога су најчешће посезали за непресушним задуживањем на кредитним картицама. Осам од десет Американаца је задужено стамбеним кредитом или дугом на картицама, од којих на пластику отпада 39% задужености. Тако данас просечни Американац у свом новчанику има 8 кредитних картица, на којима америчка просечна породица дугује $16,950, или има укупно око $140,000 дуга, укључујући стамбени кредит.
Постоји анегдота, према којој је садашњи амерички председник, Доналд Трамп, тамо негде почетком овог века, излазећи из једне од својих зграда у Њујорку, своју ћерку Иванку питао каква је разлика између њега и просјака? И шеретски одговорио: “Просјак не дугује милионе долара никоме”!
Живот са дугом, као стил америчког живота, многе је током рецесије определио за неку од форми банкротства, а и фирме за консолидацију дуга посезале су за слоганом – “Кад може Трамп, зашто не бисте могли и ви?!” Савет је прошле године послушало око 500.000 домаћинстава, највише оних који су задужени у Калифорнији.
Пред озбиљним банкротством су и многе америчке државе, велике корпорације, мала приватна предузећа… О инфлацији се говори ретко, мада многи цитирају речи Милтона Фридмена, да је инфлација порез за чије усвајање није потребан закон. Они духовитији би рекли да је инфлација појава којом ти је допуштено да живиш у бољем крају, без селидбе, или случај када гаражу за двоја кола замени гаража за две фамилије. Економисти је предвиђају по циклусима, познатим моделима или једноставно уз помоћ кристалне кугле.
Ипак, за мене је и даље велика мистерија како се просечна породица у Србији са тако малим (скоро немерљивим приходима), бори са готово америчким ценама воћа, меса, поврћа, превоза, и тако високим ценама бензина. Поређења су скоро немогућа, као и логичне анализе. Чак ни објашњења да свако има неко село или некога у иностранству после толико деценија не пију воду. Економистима ни тамо не недостају кристалне кугле.