РАДОВАН РИСТАНОВИЋ – РАДЕ
Београд – Земунско гробље
10:30h, 10. јануар 2016. година
Ожалошћена породицо, родбино, пријатељи, тужни скупе
Пало ми је у дело да се у име свих вас, другова, пријатеља и чланова Удружења Ужичана у Београду, опростим од једног горостаса из Ужичког краја, дипломираног правника, адвоката, директора, а пре свега племенитог човека Радована Рада Ристановића, потпредседника Удружења, и да данас, уместо договора о даљим плановима рада Удружења држим ову тужну беседу.
Раде је потекао од деде Крсте, солунског ратника, а отац Радивоје, железничар, борац против фашизма. Мајка Миленка, домаћица, родила је два сина: Радета 1951. и млађег Мића, који је данас неутешан.
По завршетку основне школе и гимназије у Ужицу, уписао је и завршио Правни факултет у Београду. Од раног детињства је имао две страсти: књигу и лопту. Поред тога што је увек био најбољи ђак, блистао је и на фудбалском терену: у пионирима „Слободе“ и омладинцима „Партизана“, на позицији левог крила. Међутим, Раде се у складу са геслом којим се водио кроз живот, правилом три Р: рад, разум и реалност, док су друга деца трчала за лоптом, определио за књигу и школу.
А онда је срео Весну, 1972., а након шест година се венчали. Родио се Огњен 1983… и све до 7. јануара 2016. године
Бол и тугу са његовом супругом Весном, сином Огњеном деле његови другови из Удружења, родбина, пријатељи, комшије и цело родно Ужице. Његовом смрћу трајно ћемо осећати неизмерну тугу, наше Ужице је изгубило великог човека и правника, породица племенитог супруга, оца, брата. Тихо и болно отишао је наш Раде. Заувек. Отишао је у легенду, у незаборав, у вечност. Препустио се својој тишини и душевном неспокоју. Однео је са собом заталасана осећања из затајеног Ужица и онај магичан пламичак у очима загледаним у небо изнад Забучја, Златибора, Јелове Горе. И сан недосањан. И ђетињање на Ђетињи. И чаровите слике, само њему знане, урамљене највишим уздахом и неутехом.
Био сам један од срећника који су га добро познавали. И више од тога. Заједно смо радили у удружењу и свуда истицали наше Ужичанство. Ужице је за нас било нешто посебно, нешто више од тога, оно је било „ужичанствено“, као што написа академик Љубомир Симовић. Ужице је било наше срце, оно нас пленило и јачало, снажно нашу душу, развијало снагу и стварало унутрашњу равнотежу и хармонију.
Радован Ристановић био је правник, али и нешто више од тога. У својој богатој каријери обављо је бројне послове и био распоређен на бројне дужности:
1975-1991 Саветник у републичким и савезним органима управе (у Савезном министарству правде, Генералном секретаријату Савезног извршног већа, Секретаријату за законодавство СИВ-а) на правним пословима из области уставног уређења, државне управе и система радних односа.
1991-2002 Адвокат у Београду
2002-2004 Директор Републичке дирекције за робне резерве
2004-2007 Директор Националне службе за запошљавање Србије
2007-2010 Директор Инспектората за рад Републике Србије
2011 – 2015 Помоћник генералног секретара Службе Повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности
Чланства и функције у удружењима и комисијама:
1992. Један од оснивача и члан Главног одбора Европског покрета у Србији.
Од 1997. Један од оснивача, члан и правни саветник Виктимолошког друштва Србије.
2000-2002 Члан Републичке изборне комисије
2004-2007 Члан Управног одбора Светске асоцијације јавних служби за запошљавање (WAPES) и први председник Центра јавних служби за запошљавање земаља Југоисточне Европе
2004-2007 Члан Републичког савета за запошљавање
2007-2010 Члан Савета за безбедност и здравље на раду Републике Србије
Од 2008. Члан Председништва Удружења за радно и социјално право Републике Србије и Републичког савета за запошљавање
2008 – 2010 Оснивач и председник Регионалне асоцијације инспекција рада Југоисточне Европе Украјине, Молдавије и Азербејџана.
Од 2009. Правни консултант Центра за демократију и Образовног информатора
оснивач и члан Председништва Социјалдемократске партије
Објавио је више стручних радова из области радног права.
А посебно издвајао и истицао деценијско чланство у Удружењу, као члан председништва и потпредседник Удружења Ужичана у Београду.
На свим дужностима био је испред свих – не само кораком, не само физички, него духом, умом, идејом, концепцијом, мисијом. Зато ће његова дела надживети његов физички живот на овоме свету, јер наша вера и здрав разум казују: да се смрћу заслужних људи не завршава – он је вечан па то важи и за нашег драгог потпредседника, супруга, оца, брата, друга и пријатеља Радована – Радета.
Радета су красиле ретко позитивне особине. Његова природност и доброта (са)осећајност, његове истине које нико није могао прекрајати. У свом опхођењу према другима пружао је сигурност и спокој. Предузимљив и љубазан, несебичан и искрен, доброг срца, одговаран, примао је људе којима је било потребна помоћ, саосећао дубоко са њима, саветовао их и тешио. Коме је требала помоћ – помагао је. Раде је био идеалан друг и пријатељ. Није му било лако да сачува себе. Мислио је јасно и увек својом главом. Имао је свој став, зато је и можда био мање видљив, али ми смо из Ужичког краја навикли да се реч паметних све мање чује. Његова мудрост остаће његово благо.
Био је особен – никад особењак. Радио је и живео у заносу – никад није био занесењак. Зрачно је и зрачио као најсјајнија звезда. У Удружењу је изнад уобичајене мере и главом и стасом темељно анализирао наш рад и улазио у суштину проблема, дајући свему меру и смисао.
За удружење је сачинио сва правна акта:
Статут,
Кодекс понашања чланова удружења,
Пословник о раду председништва,
Одлуку о формирању и начину рада савета Удружења Ужичана у Београду,
Правилник о поступку и начину обележавања јубилеја везаних за ужички крај и годишњице знаменитих ужичана,
и иницијатор идеје да се улицама у нашем крају дају називи по знаменитим ужичанима.
Све то што га је красило је само део величине Радета, као несвакидашњег – бесмртног Ужичанина.
Да бисмо могли очувати сећање на његов живот и рад у Удружењу, овим говором изражавамо свој пијетет. Он ће бити једна од успомена које ће остати Удружењу из којег ће видети Радета као човека и Ужичанина који је живео достојанствено и деловао часно. Многи ће данас пустити сузу. Искрену сузу. И сузе чланова Удружења су сузе пријатеља који су од свег срца, са пуно осећања зажалили због његове изненадне смрти. Био је друг над друговима, пријатељ над пријатељима. Светао пример и најбољијима. Благо његовој породици, фамилији Ристановић и Удружењу Ужичана што се њиме поносити могу, а ја као што сам се у његовом животу њему клањао, тако се и данас клањам његовим сенима. За живота је био посредник међу људима. А данас његова душа је посредник између нас и вечности.
Драга Весна и Огњене.
Испред удружења, опраштам се са његовим потпредседником. Радетова смрт погодила ме је као гром. Када смо се задњи пут видели, био је ведар и пун планова да се виђамо чешће и урадимо још много тога за наше Удружење. Међутим, неумитна судбина, која изненађује и сваког прати, пресече му живот и узе га – само не онако како је он желео. Али његова љубав према вама, заслуге за рад Удружења, његова дела и прошлост неоспорно биће изнета на некој од страница историје Удружења у којеме је учествовао и деловао.
Изнећете ви чланови породице, његови другови и пријатељи, као и потомци још обимније, верније и детаљније упознати какав је и ко је био ваш Раде.
Вама је његова смрт невероватна и страшна. Утешити вас је тешко. Радета нема, али оставио вам је поносно име и превелику љубав. Све то мора да вас храбни и олакша бол. Ја незнам шта да вам кажем, једнимо могу рећи Радован – Раде био је и остао увек примеран и као правник и као руководилац и као супруг и као отац и као брат и као пријатељ и као …. То нека вам је у преликом болу утеха и понос.
Нека му је лака земља по којој је уздигнуте главе корачао да би свуда стигао на време, да би нешто племенито, лепо и корисно не само за себе, него и за друге око себе урадио.
Слава и вечан покој његовој племенитој души.
У име Удружења Ужичана у Београду,
Др Милош Туцовић, председник
генерал-потпуковник Радован Томановић, члан председништва
