ИНТЕРВЈУ: ДР МИХАИЛО МАРТИНОВИЋ
Рођен је у Ужицу, али је основну школу и гимназију завршио у Ивањици. Основне и мастер студије завршио је на Физичком факултету у Београду. Докторат је радио у коменторству између Париске Опсерваторије и Универзитета у Београду. Како каже др Мартиновић овај тип коменторства подразумева да се на две институције проведе по 6 месеци годишње, а да се на свакој испуне критеријуми у виду административних захтева (уписи и финансирање академских година, пријаве и припреме тезе, поступак одобрења теме и одбране од стране Наставно-научног већа итд.), положених испита и научних резултата који важе и за друге докторанте.
– Рецимо, српска страна захтева велики број испита и самосталан научни рад, док француска страна не тражи ништа од тога, али је потребно знатно више конкретних научних резултата. За одбрану тезе се формира јединствена комисија са представницима обе институције, те се теза брани једном, на једну тему, али се услед задовољених захтева обе институције од стране сваке од њих додељује по диплома. Дакле, иако имам две докторске дипломе и заиста сам морао испунити приметно више од оног што се за докторат захтева на свакој од институција, немам два доктората. Смер докторских студија зове се „Астрономија и астрофизика“.
УН: Зашто сте одлучили за физику и астрономију?
– Моја идеја је била да након гимназије постанем професор у средњој школи, не зато што ме је нека наука посебно привлачила, већ зато што је начин живота људи који раде у просвети релативно линеаран и једноставан, а такође и углавном ослобођен стреса на радном месту. Од свих предмета, најбоље сам разумевао физику према количини уложеног труда, па сам тако пожелео да постанем професор физике. Ипак, нисам уписао смер опште физике, који школује кадрове за просвету, већ примењене физике, јер сам желео да имам и „резервну варијанту“ уколико се током четири-пет година предомислим. И јесам се предомислио, па се опција резервне варијанте показала корисном.
УН: Колико је било тешко постати доктор и то две веома тешке науке?
– То је посао као и сваки други. Наиме, докторанти у Србији (осим оних који, нажалост, раде без плате чекајући запослење за које нису сигурни када ће започети) запослени су и трошкове њихових примања сноси Министарство просвете, науке и технолошког развоја, али нико од њих није тамо запослен, већ су распоређени по институцијама које се баве научном делатношћу (ово ће престати да буде тачно током 2020. године, када ће се променити модел финансирања истраживача). Оно чега се сећам као најтежег и најстреснијег дела рада на докторату није ни мултидисциплинарна природа неких испита, ни научни задаци, већ изузетно компликована и трома администрација. Имао сам прилику да сретнем одређени број људи у бирократији, нарочито са српске стране, који су имали став који је свим Вашим читаоцима, верујем, добро познат, а који је Мићко Љубичић описао са “фали ти један папир”. Другим речима, када имате посла са људима који очигледно не познају детаље свог посла, а доносите им специфичан случај као што је међународни докторат, тада они, у страху да не направе грешку због које би можда могли бити санкционисани, траже и потребне и непотребне обрасце и потврде од којих је неке немогуће доставити, притом не показујући никакво или скоро никакво разумевање за странку или генералну жељу за употребом здравог разума при решавању проблема. Онда сам морао трошити силно време на разјашњења са њиховим надређенима. Са друге стране, постоји временско ограничење у оквиру којег кандидат мора докторирати или ће му финансирање бити прекинуто. Оно у Србији износи 6 година (уз могућност продужења на различите начине), што је сасвим довољно времена да се, уколико је кандидат ревностан, сви испитни и научни услови испуне и да се дисертација одбрани. Са друге стране, као стипендиста Француске владе сам имао финансирање за период од три године и морао докторирати у том року, уз евентуално максимално продужење од једне године. Ово ствара незгодну ситуацију у којој на располагању остаје веома ограничено време да се изађе на крај са проблемима у науци са којима се нико раније није бавио и тешко је предвидети колико ће времена бити потребно за њихово решавање, што све скупа ствара додатну дозу стреса која код стандардних доктората није присутна. Касније сам уложио пуно труда да људи који долазе после мене не морају да пролазе кроз сличне ситуације и делимично у томе успео, али је процедура и даље врло компликована, нарочито са српске стране. Изузетак су Студентска служба и Секретаријат Математичког факултета у Београду, који су заиста једне од ретких административних служби које свој посао раде стручно и одговорно.
УН: Како је било истовремено студирати на Београдском универзитету и на Париској опсерваторији?
– Моји планови су се неколико пута мењали, како су се мењале и околности. Ја сам после мастер студија уписао докторат на Физичком факултету у Београду са темом везаном за пражњења у лабораторијској плазми. Паралелно сам студирао Математички факултет, смер Астрофизика. Током тих студија сам полагао два испита код професора Стеве Шегана, који ми је препоручио да конкуришем за докторат по принципу коменторства. Отишао сам у Париз на недељу дана да се упознам са потенцијалним менторима и сазнам више о проблемима на којима се ради, а затим поново на пробни рад у трајању од два месеца, после којег ми је понуђено да започнем докторске студије. Прилика је била јако добра и, када сам добио понуду, прихватио сам је мислећи да се коменторство може остварити са Физичким факултетом као српском страном. Међутим, како дипломе у обе земље морају бити еквивалентне, морао сам жртвовати једну академску годину и уписати се на Катедру за астрономију Математичког факултета, где се управо професор Шеган прихватио менторства. Овде морам нагласити, као и много пута раније, да је Лабораторија за физику и технологију плазме на Физичком факултету, коју воде професори Кураица и Обрадовић, место где сам се „родио“ као научник, и да није било њих и њихових сарадника, ја највероватније не бих имао потребно знање за почетак у Паризу.
– Осим горе описаних бројних административних проблема, динамика од по шест месеци годишње у свакој од земаља је врло пријатна, барем за мене лично. Она омогућава да се задрже сви пословни и лични контакти у Србији, а притом добију све бенефиције рада у иностранству. Током рада на докторату сам се оженио и, иако је моја супруга радила у неколико градова у Србији (пола године и у Ужицу) уз ретке прилике да ме посети у Паризу, то није представљало никакав проблем јер ни ја нисам никада био непрекидно одсутан дуже од пар месеци. Са друге стране, цена која се за то плаћа је, како сам већ навео, увећан обим посла.
УН: Ваш докторат је искоришћен за припреме за једну од две мисије у којима учествујете. Шта то значи у научном свету?
– Мој рад није случајно искоришћен, већ је од почетка планиран за ту сврху. Један од мојих ментора у Паризу, Милан Максимовић (чији су родитељи из Тополе), одговоран је за један од 10 инструмената на мисији Соларни Орбитер. Под “одговоран” се подразумева да он руководи најпре изведбом (прављењем) инструмента, а затим и испоруком и иницијалном обрадом података добијених из мерења након лансирања. Моја теза је била део припрема за последњи од наведених корака. Он је и годинама пре лансирања дужан да такву врсту припрема изведе и одшколује људе који ће моћи да преузму део одговорности када за то дође време, или да се увери да ће тај задатак обавити неко од његових сарадника, који се налазе на различитим позицијама широм Европе. Било како било, или он или неко други из тима мора на време изабрати неколико млађих људи и почети да их припрема за задатке који долазе. Ја сам био један од тих млађих. Природан след догађаја је да се млади прикључе тиму једном када остваре резултате који су се од њих захтевали.
УН: Како сте стигли у тим научника Европске свемирске организације?
– За званично прикључивање тиму потребна су три услова. Први је да се кандидат изабере у научно звање. У Србији се након доктората (у 90% случајева) стичу услови за избор у звање научног сарадника ако радите у науци или доцента ако радите у просвети. Сам избор се може покренути одмах након одбране тезе и релативно је једноставан што се тиче одлучивања, али због тромости администрације траје између шест месеци и годину и по дана. Други услов је сагласност принципијелног истраживача, односно вође тима инструмента на којем кандидат ради (нису сви људи који раде на одређеном инструменту чланови тима). Принципијелни истраживач сагласност даје тиме што Европској Свемирској Агенцији шаље захтев за прикључење кандидата тиму. Трећи услов је позитиван одговор Европске Свемирске Агенције. Сваки од чланова тима има јасно дефинисана задужења, било при изградњи инструмената, калибрацији или обради одређених научних тема на основу извршених мерења. Конкретно мој задатак је обрада првих мерења и потврда њихове исправности, као и давање спецификације специфичности тих мерења и проблема који су за њих везане. На овај начин се дефинишу смернице са којима се свако ко надаље користи инструмент треба детаљно упознати.
УН: Шта је њихова мисија?
– Европска свемирска агенција руководи развојем и имплементацијом науке и технологије у свемиру заједничким напорима земаља чланица. Неке од тих земаља (Немачка, Француска, Италија…) такође имају и своје националне агенције које самостално руководе неким мањим пројектима. Смисао њеног постојања је чисто практичан. Наиме, после 2. светског рата европским земљама постало је јасно да немају капацитете, био када су у питању финансије, стручни кадрови или инфраструктура, да држе корак са великим земљама које имају своје заокружене свемирске програме. Ту не мислим само на САД и раније Совјетски Савез, а сада Русију, већ и на Кину, Индију, Бразил и још неколико земаља које су у овај области далеко изнад нивоа које би европске земље индивидуално могле да достигну. А уколико се тај корак не одржи, онда Европска Унија и земље за њу везане постају зависне од других када су у питању комуникације, цивилни и војни надзор и безбедност, контрола статуса биосфере итд. Стога се потребни капацитети достижу удружено, где свака земља доприноси финансијским средствима кроз чланарину и стављањем на располагање људства и инфраструктуре. Укупан годишњи буџет је око 5 милијарди евра (плус минус 10% зависно од фискалне године), од чега је око 10% намењено истраживању.
УН: Шта је то Соларни орбитер и каква је његова функција?
– Орбитер је у финалној фази припрема за лансирање. Сателит је допремљен на Флориду, ракета је спремна и лансирање је заказано за 5.2.2020. године у 23:30 по локалном времену. У првих годину и по дана (“фаза крстарења”) сателит ће се приближавати својој главној орбити, која подразумева кретање око Сунца на сличној удаљености као планета Меркур, што је око 30% астрономске јединице (АЈ -раздаљина између Сунца и Земље). У току централне фазе мисије Орбитер ће кружити око Сунца две и по године, полако излазећи из еклиптике (равни Сунчевог екватора у близини које се, уз неке мале нагибе, и планете крећу) да би у “продуженој мисији” достигао нагиб од приближно 35 степени у односу на Сунчев екватор. Са ове хелиографске ширине ће у видном пољу неких од инструмената бити и региони на Сунцу блиски половима. Сателит је опремљен са 10 инструмената, од којих 6 посматрају Сунце и његову непосредну околину (корону) камерама које су осетљиве на различите регионе у електромагнетном спектру, односно на различите врсте електромагнетног зрачења. Остала 4 инструмента ће мерити карактеристике плазме (наелектрисаних честица и електромагнетног поља) у непосредној близини сателита. На овај начин ће се директно посматрати извори Сунчевог ветра (под Сунчевим ветром се подразумева плазма која се емитује са површине Сунца у међупланетарни простор) као и сам сунчев ветар када стигне до сателита.
– Циљеви мисије су да се детаљно опишу и разумеју извори Сунчевог ветра и утицај њихове променљивости на међупланетарни простор. Посебно ће се посматрати улога ерупција на Сунцу и механизми помоћу којих се у њима производе честице високих енергија. Одговори на ова питања би требало да расветле везу између догађаја на површини Сунца и карактеристика плазме Сунчевог ветра која се шири кроз међупланетарни простор и долази и до Земље.
УН: А Паркерова соларна сонда?
– Паркерова соларна сонда је лансирана у августу прошле године. Ова мисија је јединствена по томе што ће сателит прићи ближе Сунцу него иједан пре (на око 4.4% АЈ). Близак контакт са звездом се мора извести сукцесивним обилажењима око Сунца на сваких неколико месеци, када сателит приђе веома близу, интензивно врши мерења десетак дана, а затим „излети“ на 70-90% АЈ, одакле шаље податке на Земљу. За сада смо имали три проласка око Сунца, најближе до 12% АЈ, док се фамозних 4.4% очекује у 24. проласку, крајем 2024. године. Због високе температуре на којој сателит ради, на Сонди је немогуће имати инструменте са камерама, па ту имамо само 4 инструмента која врше мерења непосредне околине сателита. Изузетак је коронограф којем Сунце није у видном пољу, већ се налази иза топлотног штита и посматра корону и Сунчев ветар искључиво бочно, далеко од површине.
– Сонда има задатак да јасно дефинише механизме грејања Сунчевог ветра и короне, као и да опише ране ступњеве развоја високоенергетских честица, повезујући и једно и друго са карактеристикама површине Сунца коју мере други сателити. Грејање Сунчевог ветра је централни проблем физике Сунчевог система у последњих пола века. Наиме, међупланетарни простор није испуњен само честицама, већ и електромагнетним таласима различитих врста и карактеристика. Ти таласи носе велику количину енергије, коју могу под одређеним условима делимично пренети честицама. Захваљујући овом процесу је температура међупланетарног простора значајно виша у поређењу са сценаријом у којем таласи не би имали никакав утицај, што дефинише Сунчев систем какав познајемо. Када овог трансфера енергије не би било, температура на Земљи би била приближно -250 степени Целзијуса, на Меркуру око -100, и цео Сунчев систем би био скуп залеђених небеских тела, без икаквих изгледа за одржавање и најједноставнијих облика живота. Међутим, иако је феноменологија јасна, конкретни физички механизми су непознати. Многобројне теорије су махом приближне и често међусобно противречне. Једини начин да се приближимо одговору су квалитетнија мерења, која Паркерова Сонда има задатак да обезбеди.
УН: Да ли функционише наша истраживачка група која се бави истраживањем плазме сунчевог система?
– Група као адекватан научно-правни ентитет не постоји, већ се сав рад на ову тему у Србији своди на појединачне сарадње са странцима. Нажалост, иако је било добре воље у земљи и иностранству да се оваква група оформи и у склопу великих мисија преузме послове сходно својим капацитетима, она никада није основана. Разлози за то су делимично административне, а делимично управне природе, и о њима овом приликом не бих детаљније говорио.
УН: Да ли сте сада у Аризони и шта је сада делатност Вашег рада?
– Тренутно сам на привременој позицији у Лабораторији за истраживање Месеца и планета, на Универзитету Аризоне у Тусону. Истовремено сам научни сарадник на Математичком факултету Универзитета у Београду и придружени члан Париске Опсерваторије. Ова звања значе да у Београду и Паризу имам статус веома сличан стално запосленим научницима, уз приступ њиховим ресурсима, али без икакве зараде, у виду плате или хонорара, са ових институција.
– Мој рад је везан за три мисије од којих су две Соларни Орбитер и Паркерова Сонда. Поред горе описаних задатака које имам као ко-истраживач на Орбитеру, такође користим мерења Паркерове Сонде са циљем да од неколико предложених физичких механизама изолујем један, под називом „стохастичко грејање“ и да проценим његову важност у формирању конфигурације Сунчевог система у односу на остале физичке механизме предложене у научној заједници. После једногодишњег „ембарга“ на податке, где су мерења и њихова интерпретација били држани у оквиру тима Паркерове Сонде, први извештаји и радови су постали доступни јавности почетком децембра. Прелиминарни резултати указују да је поменути механизам небитан за грејање Сунчевог ветра далеко од Сунца, али како се приближавамо Сунцу постаје све важнији и важнији. На основу ових резултата сам дао прогнозу да стохастичко грејање може бити доминантно у непосредној близини Сунца, где се одвија огромна већина преноса енергије од таласа ка честицама у међупланетарном простору. Поред две актуелне мисије, трећина мог активног времена (4 месеца годишње) је финансирана директно од НАСА-е за рад на радио мерењима мисије Wind. Овај сателит је оперативан од 1994. године. Радио инструмент мери карактеристике своје непосредне околине на сваке 4.4 секунде и до сада је прикупио базу од преко 200 милиона резултата, који су нажалост скоро па неупотребљиви услед врло специфичних карактеристика инструмента. Мој задатак је да, између осталог, користећи претходно искуство стечено радом на сличним инструментима, ове проблеме отклоним и направим употребљиву базу података.
УН: Где је Србија у свету у тој сфери науке?
– Србија није члан Европске свемирске Агенције и наши појединци и правна лица, било да су у државном или приватном сектору, немају приступ заједничким ресурсима. Начин на који смо овај проблем заобилазили је билатерална сарадња са великим лабораторијама у земљама чланицама, пре свега у Француској и Белгији. Ово је прелазно решење које даје резултате када су у питању појединци, али не може функционисати када су у питању већи послови. Последично, пошто нема научно-правних ентитета које Европска Свемирска Агенција, и светска научна заједница у овој области генерално, препознаје, то се слободно може рећи да Србија на мапи истраживања Сунчевог система не постоји.
– Међутим, овде морам искористити прилику да укажем на једини исправан начин да се овом проблему приступи. То што би евентуално неки политичар употребио туђи новац из буџета (када кажем „туђи“, не мислим да новац не припада њему лично, већ да се држава Србија за та средства задужила уместо да их заради), и са тим новцем нас учланио у Европску Свемирску Агенцију, то би било не само погрешно, већ и потпуно бескорисно. Разлог томе је што Србија, као сиромашна земља, има много већих приоритета од свемирских истраживања, и када би ми из државног врха неко понудио средства за учлањење у међународне организације, ја бих га замолио да их преусмери на одељења дечје онкологије и породилишта, као и на решавање других горућих проблема. Једини адекватан начин да се приступи развоју ове гране науке у Србији јесте улагање у кадар који је способан да преузме задатке у оквиру великих пројеката и да за посао који обави буде плаћен из иностранства. Тек када имате објективну процену да људи које запошљавате у Србији имају квалитет да донесу више новца него што потроше, односно да допринесу земљи уместо да јој буду на терету, има смисла платити карту за улаз у међународну утакмицу.
УН: Ви сте 2017. године били један “од младих хероја Србије”. Шта је то значило за Вас?
– Да прескочим општа места где треба да кажем како сам почаствован наградом и како она представља велико признање, желим да кажем да, за мене лично, бити назван младим херојем оставља сличан утисак као и бити назван младим репрезентативцем. Дакле, у преводу на свакодневну конверзацију, оно што особа која је добила тај епитет ради је лепо и похвално, за сада, али реалан допринос од те особе још увек не постоји. Постоји само потенцијал да се тај допринос догоди у будућности. Другим речима, мислим да млади херој има одговорност да учини све у његовој моћи да би једног дана постао прави херој онде где је то заиста битно, у „сениорској конкуренцији“.
– Ипак, морам навести и једно опште место, а то је да одам признање људима из EXIT фондације и Нафтне индустрије Србије на огромном труду и ентузијазму који улажу у промоцију младих људи који, барем у неком аспекту живота, могу да послуже као пример онима који долазе после њих.
УН: Да ли некада долазите у свој родни крај?
– Када год добијем прилику. Чак сам имао и пар периода када сам могао радити ван канцеларије на неко време, и махом сам тада боравио у Ивањици са породицом. Ужице такође посећујем када год могу ради посете родбини и пријатељима, а нарочито сестри која тамо студира Учитељски факултет. Радујем се следећој посети Ужицу која би требала да се догоди у догледно време, уз наравно неизоставну комплет лепињу, без које се боравак у вашем граду просто не може замислити.
УН: На крају, имате ли времена за хоби?
– Што се хобија тиче, налазим све мање времена за њих, али се максимално трудим да одржавам здравље и физичку кондицију кроз тренинг борилачких вештина. Поред тога, читам историју и филозофију, и аматерски играм шах.
Звездана Глигоријевић
