Највише ме разочарао Тадић

- Неколико десетина покварењака је ову часну Странку обрукало. Увек ће бити таквих. Интересџије и лопови иду уз власт. Сви су већ прешли у нови режим или за њега драговољно раде да би очували своје богатство - Овај режим с нескривеним намерама манипулише страхом, једним од најснажнијих људских осећања. Али, то ће им се обити о главу -

ИНТЕРВЈУ: СЛОБОДАН ГАВРИЛОВИЋ
Слободан Гавриловић, Ужичанин о коме се некада много говорило и чији се политички рад помно пратио, човек који је оставио велики и неизбрисив траг на ужичку политику крајем прошлог века. Прошао је много тога у Демократској странци и проживео многе тренутке са покојним премијером Зораном Ђинђићем. Често се није слагао са његовом политиком, али, како каже, увек су били у добрим односима.

УН: Да ли сте још увек политички активни? Нема вас у јавности, па се стиче утисак да сте се повукли из политике?
– Да, активан сам. Члан сам Главног одбора Демократске странке, вероватно једини, све од 1990. године. Али више немам иницијативе. Чиним само оно што се од мене тражи, а могу, било да знам, било да хоћу. Ту сам јер желим да будем солидаран са огромним бројем сјајних, способних и поштених људи. Неколико десетина покварењака је ову часну Странку обрукало. Увек ће бити таквих. Интересџије и лопови иду уз власт. Сви су већ прешли у нови режим или за њега драговољно раде, како би очували своје богатство. Не желим да се сагласим са исказом: Сви смо исти. Нисмо! И никад нећемо бити.

УН: Можете ли нам рећи нешто више о оснивању Демократске странке и шта Вам је нарочито остало у сећању тих првих године рада странке и почетака вишестраначја у Србији и Југославији?
– То је био један други морал. Друго време. Друге прилике. Путовали смо као и сав народ јавним превозом: возовима и аутобусом, аутом само када нас више иде из једног у други град. Тако сам једном на аутобуској станици у Горњем Милановцу, ноћу око 23 часа упознао једног од највећих произвођача јабука у Србији, Николића из села Винче код Тополе. У разговору он каже:“Ако си ти секретар Демократске странке, а идеш као и ја аутобусом, ја хоћу да будем у тој странци, али тек пошто ми ти докажеш да си то што кажеш“. Једном приликом, када је долазио у Београд, примио сам га у Нушићевој, где смо тада имали просторије. Касније је био међу Тадићевим саветницима за село и пољопривреду, кад је овај био председник Србије. Уз нас, или са нама, били су најбољи. Рекоредери у производњи млека, пшенице, малина, али и најбољи спортисти, новинари, професори, адвокати, лекари, инжењери, радници… Ту је била елита у правом смислу речи. Мало, по мало смо се ње ослободили, па смо с правом спали на оно што сада јесмо. Ко не плати на мосту, плати на ћуприји.

УН: Какав је био баш однос са Зораном Ђинђићем? Знам да се нисте слагали око неких ствари, да сте му на неки начин била најјача опозиција. Да ли можете да нама кажете око чега се нисте слагали, како је он то прихватао?
– Зоран Ђинђић је био испред ових, да им име не спомињем, дванаест копаља, у сваком погледу. Његова лепеза је била широка, његова знања су била велика, његова интелигенција задивљујућа, па и духовитост. Сећам се када сам одлучио да „говорим ћутањем“, па сам му то саопштио, да као шеф Посланичког клуба то зна, он ми је одговорио:“Таман сам се спремио да идем у ходник. Онда ћу те тамо слушати“. Он је једини, али потпуно и без икакве резерве, из најужег руководства, био за разговоре о миру које смо ми организовали у августу и септембру на Илиџи и у Сарајеву 1991. године. Знао је да сваком повери оно за шта је најспособнији, тако сам и ја носио „барјак демократије“. Погледајте мало пажљивије. Једини сам који је после убиства председника Ђинђића смењен, већина је напредовала. Смењен сам као антиђинђићевац. Да ли сам ја могао бити на том месту, да он није хтео? У септембру 2004, између два круга локалних избора, Ружица Ђинђић је, пред педесетак најодговорнијих људи, изјавила:“У Демократској странци барјак демократије носи Слободан Гавриловић“. Да ли је она знала шта ће бити после такве изјаве, не знам. Од тада почиње моје „изоловање“, коме се никада озбиљније нисам супротставио. А и зашто бих?
– Били смо и у сукобима. Најмање два пута, али начелно око одређених питања, никада лично. Око удруживања опозиције, јануара 1998. године и око штампања усвојеног програма исте године. И још сијасет пута око мање важних ствари. Тада се у Демократској странци одлучивало. Сећам се када ме он предложио, крајем 1996, да будем председник Извршног одбора, али да ми Весић буде заменик, одбио сам уз речи: „Не могу да примим Весића, он краде“. На то ми је он одговорио:“Дај ти свог кандидата, а ја свог, па да идемо на Главни одбор“. Прихватио сам. Он је предложио Весића, а ја Тадића. Победио сам са дванаест гласова разлике. Тада се у Демократској странци одлучивало!
– Када је пре неколико година пренета сензационална вест како сам ја наводно на седници Главног одбора изјавио: „Изнесите тај леш из Демократске странке“ настала је бура. Ћутао је Главни одбор. Није демантовао ту лаж. Зашто бих ја онда било шта причао. А такав текст постоји. Објављен је у „Данасу“, али то је објавио један други човек. Он није више међу живима. Тада је седео у Политичком савету ЛДП-а и ћутао. Али, ја нећу бити малициозан као они. Тај човек је то написао о нашем сукобу са Ђинђићем 1998. године, а мени су туђи текст приписали 2004. године, у неко сасвим друго време. У нашој „јавности“ може све да прође. Никоме није стало до истине и чињеница. Или, да будем прецизнији, такви су ретки.

УН: Да ли је дошло време да кажете шта је значила реченица „Нису ово тракторске гуме“?
– Не, није. То је било баш у јануару 1998. године.

Slobodan Gavrilovic sa sinovima Djordjem i Miodragom 1991

УН: Такође, некако се стиче утисак да су раније, на почетку и око 2000. људи у странци били због идеологије, да су веровали у оно што су радили. А након тога да је више преовладао интерес. Какво је Ваше мишљење?
– Делим Ваше мишљење. Ту има и логике. Али, све што је логично не мора бити и истинито. Иначе у свету је све мање вредности, а све више интереса. И то понајвише шићарџијских. Што многи вредни људи деценијама с муком стварају, бездушни појединци брзо упропасте и обезвреде.

УН: Каква би била Србија да је није убијен премијер Ђинђић?
– Шта би било да је било? Тиме се бави једна дисциплина: филозофија историје, ја не спадам у ту дисциплину, премда се некада и сам послужим сличним аналогијама. Један од првих посланика у Србији који је говорио о сукобу интереса, схваћеног у данашњем смислу, био је Јован Скерлић. Било је то давне 1912, непуну годину пре његове смрти, а још увек се батргамо са истим проблемима. Шта би било да смо то још тада решили?!

УН: Савез за промене, ДОС, па сада Савез за Србију. Како видите сва та уједињења опозиције, али и њене последице?
– Она су, удруживања, некада нужна, некада изнуђена, али то је увек боље него да влада једна странка. Кад год је у Србији владала једна странка, били смо на странпутици. Или, кад је нешто без алтернативе?! Или кад је нешто једногласно. На пример, кад смо доносили одлуку о бојкоту избора 1997. године на Извршном одбору, одлука је била једногласна. Први пут до тада. Завршена седница, сви устају и одлазе, ја седим и размишљам. То примети Ђинђић, врати се до мене и упита:“Шта то размишљаш?“ „Зоране“ – одговорих му – „не свиђа ми се што је одлука једногласна, бојим се да то не ваља“. Било је то први пут, што ја памтим, да је нека важна одлука на органима Демократске странке донета једногласно. Тако се касније и испоставило. Та одлука није била добра. Моја искуства ме уче да дуже траје оно што је оспоравано, него оно што је „једногласно“ подупирано.

УН: Ко је од тадашњих опозиционих лидера крајем деведестих година можда највише сметао Ђинђићу?
– Ленштине и лажови. Веома га је заболело када га је Драшковић са социјалистима 1998. године сменио са места градоначелника Београда. Не због места, положаја, него због начина и са ким је то урадио?! Тако је остало до данас. Ко хоће поштено – извиси, а непоштени су у свакој влади. Још се тиме хвале. Будибогснама. Да се не заборави. Када су се, у време Првог светског рата, многи ратни профитери богатили, Драгиша Лапчевић је зарађивао продајући робу на закупљеној тезги на Бајлонијевој пијаци. И ко га помиње? А онај који је унаказио Србију подижу му се споменици!

Slobodan Gavrilovic i supruga Svetlana

УН: Како сте гледали на цепање ДС-а, односно излажење појединих функционера и оснивања њихових странака? Да ли Вас је неко посебно изненадио, разочарао?
– У почетку ме је то болело. Веома. Касније сам трагао за разлозима. Два су основна за бројна цепања Демократске странке: вишак амбиције код појединаца и мањак трпељивости већине према мањини, па и оној која другачије мисли. Посебно ме разочарао Тадић. То није смео да уради.

УН: Да ли сте добијали позиве да пређете код њих и због чега нисте?
– Готово да ме нико није заобишао првих неколико пута, касније су то знали, па ме нису ни позивали. Иако сам имао најбројнију опозициону групу у Демократској странци, никада нисам помишљао да правим нову странку. Услов за све који су нам се придруживали, био је: нема изласка из ДС и нема нове странке. Погледајте спискове из тог доба, па ће вам бити јасно да се може бити против, а да се остане и у ДС и да се остане частан.

УН: Свашта се прича и говори о Драгану Ђиласу, а ви сте га подржали на страначким изборима када му је противкандидат био Пајтић. Интересује ме, какав је Ваш утисак о Драгану Ђиласу?
– Ја сам га подржао када је он био кандидат за председника Демократске странке и на београдским изборима. Он је способан менаџер. Очекујем да то и остане. Он је један од ретких људи из Демократске странке, који ме још увек није слагао. Бар да ја знам. Оно што је он издржао у нашим „медијима“ ретко би ко то могао. Замислите да из дана у дан о вама тако пишу. Ја то не бих издржао. Само за то заслужује подршку, јер је храбар и истрајан. Кажу и богат. Па шта? Зашто се плашимо богатих. Камо среће да је Београд на води радио неки наш богаташ, а не нечији „пријатељи“ из белог света са црним парама.

УН: Када је у питању рад ужичког ДС-а, да ли можете да направите неку ретроспективу некадашњег рада ДС-а, док сте били у Ужицу, и овог сада?
– Не бих то чинио из више разлога. А било би корисно, чини ми се обострано. Кратку историју Демократске странке у Ужицу објавио сам у књизи „Сиђи с власти да меримо части“. Примерак сам доставио пре објављивања и Градском одбору у Ужицу. А кад год затребам било коме да се нешто помогне, нећу се измаћи.

УН: Да ли подржавате грађанске протесте и због чега? Да ли они могу нешто променити у овој држави?
– Да, подржавам протесте. Знате, још од новог века када је успостављено природно право, људи имају право на побуну када владалац гази закон. Овај режим сваки дан крши законе, па и Устав. И ником ништа. Ја се више питам, зашто ћути Уставни суд? Он је дужан да штити уставност и законитост, да онемогући владаоца у његовој тежњи да уклони уставе и забране. То је природно, неприродно је ћутати. Знам да је превише страха. Треба нам Закон против страха, који је Љуба Давидовић предложио још далеке 1923. године. Овај режим с нескривеним намерама манипулише страхом, једним од најснажнијих људских осећања. Али, то ће им се обити о главу.

УН: Малопре смо поменули Савез за Србију. Ваше мишљење о тој коалицији и да ли оно могу донети неке промене у Србији и смену режима Александра Вучића?
– За сада је још далеко од тога. Али се иде у том правцу. Има ту и неке логике: дванаест година Милошевић, дванаест година ДОС у разним облицима, дванаест година Николић–Вучић… Ничија не гори до зоре. Али, проблем је у томе што се наша политичка елита богати и бахати, па само код нас има изрека „Сиђи с власти да меримо части“. Приписује се једном песнику–солунцу Влају из Глибовца, који је због ње хапшен, а смрзао се 1967. године. Нигде нема такве разлике између људи на власти и оних других, као код нас. То није нормално, али то је више културолошки, него политички проблем. Још 2014. године у „Данасу“ сам написао данашњем властодршцу да је још од Авеља и Каина свако распет на свом брату, па да и он неће бити изузетак. Иако се из петних жила упиње.

УН: Један део Вашег занимања је писање књига. Како, зашто…?
– Четири књиге су моји „извештаји“ шта сам радио у политици и у „Гласнику“. Четири књиге су о Живојину Павловићу. Три из струке, а четврта се пише. Једна о џелату, а три се припремају. Три романа и четврти је у настанку. Зашто? Од ране младости нешто пишем: дневник, песме, приче, романе. Интервјуе. Скоро сам пронашао необјављени интервју са Фрањом Михалићем, обављен 8. јануара 1971. године. Потпуно сам заборавио да је каријеру завршио на маратону „Кадињача“, у Титовом Ужицу 1966. године. Увек су ме привлачиле књиге и позориште. Људи и њихове судбине.

УН: Ви не издајете сваки час књиге, већ када оцените да је време. Недавно је била промоција „Џелата“ у ужичкој Народној библиотеци, мада је књига изашла 2012. године. Зашто раније није било промоције, а било их је у скоро свим околним градовима и општинама?
– Добро је да су се и после, готово седам година, стекли услови да се и о овој књизи разговара. Веома сам захвалан свима који су били то вече у библиотеци. Посебно сам захвалан госпођи Мурић, која је у свему била предусретљиви домаћин. Хвала јој, као и њеним сарадницима, на томе. Посебно хвала Милутину Јовичићу Лују, који, иако опхрван болешћу, написа своје виђење романа „Џелат“, као и професору Ђуру Шушњићу.

УН: Књига је на неки начин исповест вашег главног јунака Видана, чији је посао био убијање оних који су супротно мислили од комуниста: Реците нам нешто о тим разговорима са њим, колико су трајали, какав је Ваш утисак о њему – да ли се покајао након свега?
– Љуба Симовић је, једном приликом, с правом, рекао:“Џелата ће увек бити“. У њима бар нисмо оскудевали кроз читаву историју, не само српску, већ светску, људску. Разговарао сам са њим више од седам година. Озбиљно, без икакве примисли о сензационализму. Професор Сретен Марић је умро септембра 1992. године, у једном разговору ми је, после прочитаних неколико страница из његових мемоара, рекао:“Ако икада ово будеш објављивао, обавезно рукопис учини доступним јавности“. Тако и планирам. Факсимил рукописа свих четири стотине страница биће дат, бар електронски, па кога интересује, може да анализира и рукопис. Он може много говорити, додуше ономе ко зна да га чита. Не, он се није покајао, сматрао је свој посао као професију, као што су то радили џелати, на пример, у Француској, али „без белих рукавица“.

УН: Када ћете завршити „Париски шешир“?
– Ако буде среће и здравља, до краја године. Тај шешир је у мојој глави од моје шесте године. Заиста је краљица Драга на Васкрс 1903. поклонила Персиди, бакиној најстаријиј сестри, шешир који је те године, у фебруару, купљен у Паризу. Касније му је Раденко Миловановић, класни друг Никодија Луњевице, додао перушку од гака са Царске баре. То је у фамилији била својеврсна амајлија, као што је једино Персида била госпођа, јахала је коње пре Првог светског рата, носила дамске шешире, одлазила на пријеме и матинеа. Играла са каваљерима, официрима, намештеницима и владиним чиновницима, а …

УН: Хоће ли бити ускоро промоција Ваше књиге „Збег“ у Ужицу?
– Кад ме ко позове, било којим поводом, а да ја могу на тај позив одговорити, радо ћу се одазвати. „Збег“ је роман о Другом устанку, а његова радња се одвија од Косјерића до Ужица, Пожеге, Драгачева и Чачка. Мало је романа, ако их уопште има, о том важном догађају из наше тако бурне историје.
– У „Збегу“ се помиње и ужички песник Шејих Мумамед. По народном предању, на месту где је пала његова крв “изникла је ружа“.
– Да ли овако пролазе праведници и страдалници или народ жељан правде исплете касније дивне легенде. О њему је сачувано десетак легенди. Кад дуго нема кише, а треба је, кажу стари: само промешајте воду у Јевремовом бунару. Или да су свим потомцима Турака, који су кроз чаршију шутирали одсечену главу песника и праведника Шејих Мухамеда, десна нога била дебља… Не зна се више шта је истина, а шта прича. А зашто би се и знало? Зна се да Шејих Мухамед био човек правде, истинске вере, па тиме и толеранције, да је желео са Србима живети у договору и миру. У његово време Срби су обновили своје цркве и учврстили своју веру.
– Па, зар се овакве традиције треба стидети, зар ове митове и легенде треба заборављати? Шта нам онда остаје?!

УН: Имате ли нешто ново у плану да пишете, да ли сте дошли до неког новог материјала?
– Спремам годинама рукопис „О књигама и људима“. Можда ћу га за годину-две коначно завршити. „Породични албум“ је за моју душу. Не знам шта ћу са преко тридесет свезака рукописа, дневничких записа од 1990. до данашњих дана. У књизи „О књигама и људима“ већ су написани текстови о многим Ужичанима: Коле – библиотекар, Милутин Јовичић Лујо, Раде Познановић, Милан Поповић – професор, планинар и пчелар, Митар Туцовић Бели – Тхе – песник и афористичар, Бели пуковник, Жика носач, Рада шоферка, Миломир Стевановић Степс, Милојко Кнежевић – преводилац и Човек, Ковач – први професионални диск-џокеј, моји кумови: Светислав Тијанић, Петко Павловић, Ацо Марковић и Милован Милаћевић; моји школски другови: Жуга, Зоран Тешић, Мире, Батак, Дика, Никола, Јевђо; моји мајстори из ваљаонице: Бритва, Момо Панић, Радомир Чолић, Миљко Брадић, Радојко Ђедовић, али и Ацо Шутић; моји професори: Момо Остојић, човек који нам је и казао шта све има град, кад смо као сељачка деца пристигли 1966. у град, Радиша Ковачевић Цула, предавао математику, а водио драмску секцију, сјајан лик, или Лале Милосављевић, сећате се његове књиге „Под Ђавољом стеном град“. Три књиге о три стене. Ко није љубио на Читаковој стени, тај као да није ни љубио.

УН: Рођени се и одрасли у Чачку, а велики део живота сте провели у Ужицу. Реците нам по чему памтите те градове и који Вам је остао више при срцу и због чега?
– Ја сам из Пријевора. У Чачку имам само фамилију и старе кумове. Имам два завичаја: Чачак – биолошки и Ужице – културолошки. Још од раније, када су на аутомобилима биле старе таблице за Ужице ТУ, а за Чачак ЧА, одмах је била ТУ–ЧА. Тако је било у фудбалу и кошарци. Владало је велико ривалство. Борац и Слобода. Тако је било и око Тита, који је радо долазио у Ужице, а нерадо у Чачак. Када је у Чачку било на стотине приватних фирми, у Ужицу је с муком дозвољен Доцин кафић. Ужице је имало професионално позориште, а Чачак не. Али, ових дана Чачак је добио једну од највећих и најлепших библиотека у Србији. Најбоље је када се задроби. Не један или други, већ и један и други. Ужице ми је више у глави, а Чачак у срцу. Али су људи најзначајнији, о чему сам у претходном питању посебно говорио. Или још и ово: брат Зоран ми је у Пријевору, а сестра Вера у Ужицу, како то да одвојим. Волим и једно и друго.

УН: На крају, какву видите ближу будућност Србије? Да ли има шансе да уђе у Европску унију?
– Европска унија је већ прошлост. Али, њене вредности, бар оне на којима је формирана, још увек су наша недостижна будућност. Зашто се одустало од првобитне идеје: Европа од Атлантика до Урала. Има ли Европе без Русије? Може постојати, али она је онда кљакава, као човек без руке или ноге, да не кажем без главе.
– Модерни свет доноси нове проблеме, али и нова решења. Двадесет први век ће обележити вода, као што је двадесети обележила нафта. Обележиће храна, као што је раније била енергија, обележиће просечност, као што је раније била врлина. Највише се плашим поплаве незнања, осредњости и примитивизма, али и знања без врлине. Данас је све мање срећних људи, јер је све мање честитих. Бојим се да ће у будућности бити још горе. Ако добро заиста побеђује зло, у шта сумњам, онда нам предстоји нови потоп, или ћемо се сви наћи „под једном шљивом“, као што је то Тарабић предвиђао.
– Шта је човек само себи урадио у двадесетом веку, заслужио је да буде кажњен, да пропадне. А да не помињем шта је урадио водама, ваздуху, земљишту?!


Звездана Глигоријевић (Ужичка недеља 1009)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.