КО НА БРДУ АК‘ ИМАЛО СТОЈИ
Ово је девето, такорећи јубиларно, лето у коме нисам „користио“ годишњи одмор, а о одласку на море да и не говорим. А није да нисам има жељу, али, џаба жеља, кад је празан шлајпик. Волим и ја да се сликујем испред оног камена на Страдуну, у уским уличицама старог града у Будви или на скалинама Херцег Новог, да се излежавам по плажама Бодрума, Алање и Анталије, да се брчкам у води до колена на километарским плажама Олимпик бича… Пардон, мало сам се занео, Палма и његово колце у Паралији, огадили су ми грчко море за сва времена, али, то је већ нека друга тема, о којој не бих сад… Да сам државни чиновник, сигурно би се нашло и воље и пара и времена, ако ништа, могао бих да се занимам чувеном српском бројалицом за одрасле, колико ми је још остало дана од годишњег одмора или колико ми је пропало неискоришћеног одмора од претходних година, овако, с обзиром да сам обичан „приватник“ и то без иједног засађеног струка малине, боровнице или ароније, а и без свог човека у јавном сектору да „одрадимо какав уносан послић“, немам прилику да упражњавам ниједну од свих тих занимљивих постомодерних друштвених занимација у Срба.
Истини за вољу, упркос свим тим објективним околностима и субјективним слабостима, успевам, ту и тамо, да на пар дана побегнем од овог учмалог, сивог и невероватно досадног и напорног града и његових становника. Обично то буде негде у планине, међу четинаре и стење или питоме ливаде са зачуђеном рогатом стоком, где нема политике, напредњака, а ни Палме, нема семафора и наплате паркинга, нити урлања из околних кафанића усред ноћи. Не знам шта је то у људском бићу, што га вуче према планини, можда је то због оне старе Његошеве „Ко на брду ак’ и мало стоји, више види но онај под брдом”, а можда и због тога што у дивљини човек лако пусти мозак на отаву и заборави све будалаштине којима нас малтретирају већ деценијама у овој напаћеној и слуђеној земљи; углавном, из године у годину, све чешће сам на неком брду, ливади или планинском врху, а све мање у овој рупчаги, за коју сам до скора (младост – глупост) мислио да је центар свемира и најлепши град у универзуму и шире.
Захваљујући искусним планинарима Зорици и Бобану, овог викенда, најмудрија супруга на свету и ја имали смо прилику да освојимо један црногорски врх од читавих 2004 метра. Пошто, а то већ знате, не припадам школи новинарства која је склона претераном и безразложном хвалисању и глорификовању свега и свачега (посебно властодржаца), рећи ћу само, када је Црна Гора у питању, нити мање државе, нити већих природних чуда. А тај предео Крново, куда смо се пентрали овог викенда, колико нас је запрепастио својом сензационалном суровом лепотом, још више нас је изненадио и потпуно неочекиваним чудима модерне технике – в(ј)етропарком. Више од 20 ветрењача које се лагано врте на ветру, тој прелепој висоравни на око 1400 метара надморске висине дале су потпуно надреалан шмек. Други дан нас време није послужило, на тим висинама, очас посла крене пљусак и озбиљно захладни, зато смо, у потрази за сунцем и ведрим небом, кренули северније, па смо обновили градиво шетајући предивним шумским стазама Дурмитора. Време брзо пролети, јер те фасцинира буквално где год да погледаш, па кренусмо на гранични прелаз Јабука, а тамо, по обичају, колона. И хајде, стрпљење и добро расположење није нас напуштало, па смо и сат чекања провели уз добру музику, али када кренусмо низбрдо са Јабуке, одмах смо постали свесни да смо стигли у Домовину. Пут кроз Црну Гору, чак и на највишим висинама, потпуно је сређен, асфалт скоро нов, кола су просто клизила, за разлику од силаска низ Јабуку, закрпа преко закрпе, пут крив и нераван, одмах се види да се сиротињски одржава, а и тамо где је поправљан, очигледно је затајио надзор, јер је пут неизнивелисан, што би се рекло, крив као гудало. Од Нове Вароши пут је бољи, јер је рађен пре десетак година, али је велико питање, уз овакве односе у друштву, какав ће и он бити за 5-6 година. Погледајмо само како је пропао, због неодржавања, некадашњи дика и понос, пут од Ужица до Златибора (може и обрнуто). Џаба све те силне политичке лажи којима нас већ деценијама затрпавају, оне могу да прођу само код људи који се нигде не крећу и слепо верују свему што им власт каже, додуше, због сиромаштва (и материјалног и духовног), таквих је данас више од две трећине, али, чим се мрдне даље, исте секунде свакоме постане јасно где је данашња Србија. На дну. Наравно, нису Црногорци измислили ветропаркове, нити асфалт, али само те две чињенице јасно говоре, не колико су дојучерашња браћа напредовала, јер се ни они нису нешто претргли, већ колико ми назадујемо – катастрофално. Политичке елите успевају недемократским средствима да прикрију нашу беду и сиротињу, нису криви извођачи, надзорни органи и државни органи којима се три пута руши обичан потпорни зид, већ је кривац онај који је снимио и објавио рушење зида, али, насилним путем може се скривати истина, чак и дужи низ година, али не може вечно.
Да се не бавим високом политиком, кад сам већ у материји. Да ли су нам потребније боље улице и путеви или споменици нечему, крстови, јарболи, лифтови и слични градитељски подухвати широм кружних токова помахнитале Србије? Одговор је толико прост и јасан, да полемика није ни потребна. Најпре ће бити да је истинита стара мудрост – новца има довољно и у најсиромашнијим земљама, али се не троши на добар начин. А за то нису криви само политичари и државни службеници, већ и они који заокружују гласачке листиће, упорно и тврдоглаво гласајући за једно те исто. Да направимо путеве не спречава нас ни Запад, ни НАТО, ни Капитализам, Америка, ГМО, Осиромашени уранијум, Албанци и друге страхоте модерног доба, којима нас плаше пред спавање; макар је асфалт јефтин и лако доступан, чак и нама.
И у осталом, камо лепе среће да су нам само путеви запуштени, они су само последица далеко више запуштених друштвених односа, које и не покушавамо да решимо. Напротив, уживамо у оваквом поретку. Ово нема ниђе. Тако ћемо и завршити. Пре или касније.
Тони Станковић (Ужичка недеља 993)
