U NOVOM BROJU UŽIČKE NEDELJE MOŽETE PROČITATI
PIŠE: MILKA ADŽIĆ DRAGOJEVIĆ
Jelovogorski omaž Rakijskoj pijaci i obrnuto
– I kao što smo znali datume i radovali se penzijama, voleli smo i pozdravljali i svako rođenje – značilo je to da će u najskorije vreme biti „posla“ oko nošenja torte i cvetom okićene flaše vina na određenu adresu, što će donosiocu obezbediti komad torte i neku paricu, a primaocu značiti nagoveštaj nekih novih, budućih babina (dete za decu :)) –
Rakijska pijaca (za neupućene – užička gradska četvrt) sredinom sedamdesetih godina 20. veka ne beše ništa neprijatnija od ostatka srpskih čaršija sličnih gabarita za život deteta starih roditelja (inače učenice nižih razreda osnovne škole), što ja tada bejah. Nekoliko omanjih, ušuškanih ulica, sa kućama s početka veka ili još starijih, iz doba Turaka, kaldrmisanih avlija, drvenih kapija koje su krile tajanstvena zadnja dvorišta, puna voćki, hrizantema i hortenzija…U jednoj takvoj, prizemnoj i sa velikim dvorištem, doduše bez kapije (jer polovina dvorišta po dužini i kuća na toj strani behu oduzeti kao višak stambenog prostora mom ocu – „ratnom dobitniku“) živela sam i ja. I jedino što tada ne voleh u vezi s ovim neverovatnim poligonima za dečju igru, bejaše nimalo interesantno i posvema naporno plevljenje korova, koji je nalazio načina da uvek iznova, u ravnomernim razmacima, izraste između naizgled nehajno razbacanog, od silne upotrebe uglačanog, kamenja raznovrsnog oblika i formata…Sve ostalo, iz sadašnje perspektive izgledalo je idilično…
Tacne (uglavnom od bojenog stakla, na koje sam dan-danas slaba) najrazličitijeg sadržaja, kružile su skoro pa svakodnevno, prelazeći nevelike udaljenosti, ali uvek završavajući na idealnoj lokaciji (tamo gde se tog dana nije mesilo)…Mi, deca, u zahvalnoj ulozi poštara, željno smo čekali da budemo odaslati na neki od odgovornih, ali „plaćenih“ zadataka…A nagrade za ovakvu vrstu poslušanja čekale su na nas u manje-više ulubljenim i izgrebanim, šarenim, metalnim kutijama ili u malim, našivenim džepovima cicanih kecelja, iz kojih su komšijske nane i bake vadile sitninu kad im se mi, dečurlija nekim povodom obremo na pragu. I kao što smo znali datume i radovali se penzijama, voleli smo i pozdravljali i svako rođenje – značilo je to da će u najskorije vreme biti „posla“ oko nošenja torte i cvetom okićene flaše vina na određenu adresu, što će donosiocu obezbediti komad torte i neku paricu, a primaocu značiti nagoveštaj nekih novih, budućih babina (dete za decu :)).
Mnogo godina kasnije počela sam da se pitam ko je tada i po kojim aršinima prišivao titule mojim blagorodnim komšijskim dušama. Zašto su u dvorištu Vraneševića, dve starice, koje su živele vrata do vrata i bile približnih godina pripadale različitim generacijama – tetka Jelisaveta i baka Anđa. I ko je i kada odlučio da je nekoliko godina starija od moje majke – nana Brana – NANA? A istih godina Anica – tetka Anica? Pa onda nana Miljana, možda mlađa od moje mame? Kako god, u vreme u koje mi se ova pitanja nisu nametala, svaki susret s ovim dobrim komšijskim duhovima pričinjavao mi je najiskreniju radost. I nekako mi se činilo da je ta radost bila obostrana…
Mojih „poslodavaca“ iz tog doba odavno nema na ovome svetu…Zbog njih sam slaba na starost…Zbog njih nosim kecelje i imam kolekciju metalnih kutija za koje se uvek trudim da budu pune. Jer nikad se ne zna kad će neko od komšijske dece imati razloga da pokuca na moja vrata…
Na kilometar ipo od naše nove jelovogorske nastambe je crkva Sv.Nikolaja na Čakovini, nezavršena i otvorena ponekad, o velikim praznicima. Nadala sam se da će tako biti na Bogojavljenje, pa zovnem tetka Olgu, da proverim. Inače je tetka Olga meni ključna osoba za kontakte sa jelovogorskom javnošću. Sve što ona nema, zna ko ima i nabavi, uputi, ma, čudo od žene…A što pravi sir i kajmak…Elem, kaže meni tetka Olga da je pop Milovan (karanski) rekao da će u našoj crkvi biti oko 14.30 časova, i da ako hoću, mogu sa njom i njenim jetrvama da se nađem u 13.45, da nizbrdo, put crkve, krenemo zajedno. Ponudim prevoz, kaže tetka Olga bolje je prošetati, nemadoh šta da dodam i eto mene premijerno u bogojavljenski kišni dan, pod ruku sa tetka Slavom, koja ima koze i pčele i živi preko puta Olge u Mijatovićima, odnosno Vranićima, što je isto, samo ja do skora nisam znala. Na putu živahno, pojačana aktivnost kao pred Jovandan, prolaze automobili u oba pravca, meni neobično, odvikla se, evo, već sedmi planinski mesec mi ističe, nije čudo…Razgovor zabavan, nije da nije, samo ja slabo učestvujem (Dragojević bi platio da tome prisustvuje), a i kako ću kad ne znam ništa, kao ćure, ni o malinama, ni o kućama ukraj puta, njihovim vlasnicima, kvalitetu građe od koje su nastajale šupe…I tako, sve do škole, kafane, prodavnice i crkve, smeštenih u krugu od 50m. Obavismo to zbog čega smo došle i krenusmo uzbrdo, sad već sa mnom, u govorničkoj ulozi. Računam, da iskoristim priliku i informišem se o klimatskim i ostalim dešavanjima, kad već imam tri ovdašnje žene na okupu. Iščuđavale su se mom neznanju, ali pristojno, nije da nije…Pomešanih emocija, pomalo srećne i zadovoljne zbog mog prisustva, predstavljale su me svima kao novu komšinicu, na šta bi svi, bez razlike, dizali jednu obrvu i pitali jesmo li i zimi tu, sasvim se preselili i otkud to. Ali je pripovedački klimaks i razlog za ovo moje pisanije nastao u trenutku u kome je, vazda neposredna i direktna, najživahnija od njih tri, tetka Olga izjavila: „Jadna ti, sad moraš da se družiš s nama, babama!“ Džaba sam, diplomatski, pokušavala da im objasnim kako to babe nisu najgore društvo na planeti, kako neće proći puno i sama ću se moći tako nazvati, kako od njih svako ko je raspoložen, može štošta da nauči…Prevagu nad onim zadovoljstvom što imaju novog člana ekipe, u njihovim redovima odnelo je sažaljenje što sam osuđena na njihovo društvo. Gadna propast, gora ne može biti. A onda, tetka Olga u moje ime odbi Slavin poziv na kafu, posla, zanemoćalu mi imenjakinju, da legne i odmori, a mene, bez pitanja odvuče svojoj kući, kao na kafu, u stvari na ručak, jer što bi jela sama, svega ima, Bogu hvala, kad se vidi koliko sam dobra, a za dobre u njenoj kući uvek ima posluženja. Eto, jadna li sam vam ja, na ovoj mojoj planini.
