ЗОРАН ФИЛИПОВИЋ: ТАЈНА ИСТОРИЈА УЖИЦА (4)
Милана Продановића, у чаршији познатијег као Мишто (или под породичним надимком “Прокс”, који је делио са старијим братом Драганом) упознао сам негде у зиму 1980, што је било јако необично, јер смо слушали исту музику и живели на свега педесетак метара удаљености један од другог – он у солитеру у 7. јула 1, а ја на Тргу партизана. Истина, тих давних година, ми са “Ранча лондонских синова”, како нас је неко прозвао, нисмо се баш мирисали са “Гусарима” из 7. јула, а такође ни са осталим околним бандама са јужног и источног обода Трга. Зими смо, обично недељом, повремено заказивали грудвања по принципу свако против свих; ми смо имали тајно оружје у виду Мија Џексона, који би поранио и направио пуну кутију чврсто стегнутих грудви, убојитих готово као и најстрожије забрањене “леденице”, тако да је плато испред робне куће “Прогрес” најчешће био апсолутно неосвојива тврђава. С пролећа до касне јесени, повремено би одиграли неку фудбалску утакмицу, која би добијала готово нестваран значај, али се, углавном, свако држао своје територије. Осим тог традиционалног спортско-рекреативног непријатељства, “Гусари” су углавном ишли у Основну школу “Андрија Ђуровић”, а ми са “Ранча” у “Наду Матић”. Биће да је и чињеница да сам ја годину дана млађи и да сам викендом излазио на игранке у Гимназији, где се слушала искључиво рок музика, такође утицало на то да се нисмо срели пре тог децембра 1980. Није било тешко да га уочим у гомили продаваца новогодишњих дрангулија на потезу од “Дечије радости” до “Аутотехне”. Он је био лоциран мало испред “Државне лутрије”, а, за разлику од конкуренције која је са касетофона вртела народњаке или диско-музику, Мишто је на “Искрафон” грамофону слушао први албум The Clash. Нису ме нешто нешто нарочито занимале ни новогодишње честитке, ни накит за јелку, али сам, привучен музиком, пришао до тезге.
„Гусари“ и екипа са „Ранча“: Зец, Мишто, Фипа и Слобо Чекић
“Добри су ти ти беџеви”, обратио ми се продавац, маскиран као ПУНК Деда-Мраз, са тамним наочарима, зихернадлама и белом брадом која је висила као дечија портикла. Ја сам на јакни поносито носио беџеве Sex Pistols и The Clash, набављене у Лондону – поклонио ми их је мој друг Ринго. Уместо изложеног новогодишњег асортимана, прибављеног шверцерским каналима из Италије, ја сам прелистао плоче: било је ту све што треба: први албуми Азре, Филма, Електричног оргазма, Пекиншке патке и Прљавог казалишта, али и The Clash, The Vibrators, The Saints и The Stranglers, и био је то, што се каже, почетак једног лепог пријатељства, да парафразирамо последњу реплику из филма Казабланка. Некако у то време, све чешће сам након фајронта у Гимназији, покушавао да умолим легендарног Чика-Власта, који је стајао на вратима Клуба омладине, да ме пусти доле где се окупљала нешто старија градска екипа. Жељко Томашевић- Зец, Мишто, Дуле Фипа и Мићо Карадара били су панкерска екипа која је ординирала у Рупи. Чувен је био њихов перформанс, приликом кога су на подијуму поломили неки прастари радио-апарат. Ту смо се повремено дружили, покушавајући да убедимо Гага Ковача да пусти нешто за нас: Небо – Електрични оргазам, Nice‘n sleazy од The Stranglers, биле су неке од омиљених песама. Кад би нам коначно пустио нешто по нашој вољи, брзо би се распоредили по доњем делу подијума и кренули бесомучно да скачемо, како би он из кабине помислио да нас има много више. Тако смо успели временом да се изборимо за право да слушамо музику коју смо волели. Следеће године, тамо негде с пролећа, када су Филм и Идоли објавили своје чувене мини ЛП “Live at Кулушић“, и ВИС Идоли, нови талас је постао апсолутно ИН, па нисмо више морали толико да се трудимо.
***
Негде у мају те године, Мишто, Којадин и ја смо отишли у Загреб, на концерт поводом 20 година “Вијесника”. Концерт је првобитно био заказан на загребачком Хиподрому, али је због лоших временских прилика био пресељен у “Дворану спортова”. Наступила је гомила одличних бендова, готово све што је вредело на тадашњој музичкој сцени, осим Идола, Шарла Акробате, Електричног оргазма и Азре, јер Џони из принципа није хтео да свира на масовним концертима. Свирали су, колико могу да се сетим, Лачни Франз, Рибља Чорба, Стидљива Љубичица, Аеродром, Параф, Боа, Патрола, Филм у најбољој постави са Маxом и Пиком Станчићем. Има једна сцена у документарном филму “Сретно дијете” Игора Павличића, који говори баш о годинама у којима је настао Нови талас, у којој се на пар тренутака види Пикова нога и бас папуча, а одмах затим и одушевљена публика баш са тог концера у Дому спортова. Ту негде у одушевљеној маси, Мишто, Којадин и ја уживамо, усликани за сва времена. Неким финим путевима судбине, много година касније, добио сам од аутора филма DVD са посветом, али то је већ друга прича.
МИРОСЛАВ ДРАШКОВИЋ ДРАЛЕ НАС ПРАТИ НА МОРЕ (ЈУЛ 1981.)
Мишту се, за разлику од мене, највише свидела Пекиншка патка, која је на том концерту промовисала управо објављени други албум, “Страх од монотоније”, који је значио озбиљан музички заокрет, од веселих пунк поскочица, ка звуку много ближем звуку Joy Division, рецимо. Био је то, чини ми се, онај тренутак у коме је Мишто одлучио да и он направи бенд.
***
“Хоћете ли кафу сад или кад се вратите с мора”, упитала нас је његова мама Митра, док смо се паковали за нашу летњу авантуру. У “Годинама стабилизације”, које су непосредно претходиле “Годинама расплета”, владала је, између осталог, и несташица кафе, па је њен опрез по питању залиха дефицитарних производа био сасвим разумљив. Упутили смо се до Београда, а затим возом до Сплита, па трајектом до Виса, који је, као погранична зона, био забрањена зона за туристе, осим за тзв. организовани омладински туризам. Ту смо провели неких нестварно лепих десетак дана са екипом извиђача из Славонског Брода и IV основне школе из Титовог Ужица, у којој се Мишто у међувремену запослио као секретар. У повратку, уместо на Хвару, што нам је био првобитни план, због хирова реда пловидбе Југо-линије (недељом, трајект са Виса није пристајао на Хвару), обрели смо се у Макарској, у легендарном кампу “Горан”. Непланирани боравак у Сплиту искористили смо да обиђемо тада већ стару куку Томашевић Жељка-Зеца, који је служио војску у оближњим Дивуљама. У Макарској смо доживели да нас, као што то у животу обично бива, опљачкају до последњег динара наши, Ужичани, а да нас потпуно непознати људи из Бањалуке нахране и дају новац за аутобуску карту до Сплита, па смо се, уместо још планираних десетак дана на мору, неславно вратили кући. Таман на време да се још једном завучемо у котларницу Клуба омладине и да почнемо припреме за наш дуго планирани опроштајни концерт пред полазак у ЈНА.
***
Некако у паузи наших проба, у Клубу се појавио и Мишто са бендом који је у међувремену окупио. Жељко Томашевић – гитара, Милан Пецовић – бас, и Предраг – Прешо, клавијатуре, Зоран Којадиновић – Којадин, уз вокалног солисту Мишта, чинили су прву поставу “Увалежа из јапатка” (у преводу са западно-босанске варијанте српско-хрватског, буба-кере из јапада, хладовине, влаге – прим. аутора). И као што сам некада висио на пробама “Punk Floyda”, тако је и наредних пар месеци у котларници било врло живахно: наравно да смо опет нарезали кључеве и уносили алкохол, и наравно да нас је чистачица Мара редовно цинкарила код Рилета, секретара Клуба омладине, али, као и увек, ту је био Гаго Ковач да нас спашава од изгнанства из наше сигурне, музичке куће. Толико смо се дружили на пробама, да бих и дан данас, чини ми се, могао без проблема да отпевам готово цео репертоар Увалежа и Punk Floyda.
КРЕАТИВНО ЈЕЗГРО УВАЛЕЖА: ДУЛЕ ФИПА, МИШТА И ЗЕЦ
Тог октобра 1981. пропустио сам два важна концерта. Најпре је у Хали спортова 9. октобра свирала “Азра”; због не баш срећно одабраног термина (највећи део Азрине публике је пар дана раније отишао, што у војску, што на факултет – 1. октобра почињала је школска година), у Хали се окупило тек око хиљаду људи. Да су свирали пар недеља раније, било би их гарантовано дупло више. У недељу, 22. октобра први пут су свирале “Увалеже из јапатка”. Ја сам безуспешно покушавао да дозовем са телефонског аутомата у касарни кабину Клуба омладине и да их поздравим; викао сам, урлао сам, али није много вредело. Концерт је већ почео, а оној гунгули Владан Павловић – Јуца, који је те вечери радио као диск-џокеј, није успевао ништа да чује, па би само повремено проговорио: ало, ко је то…. ко је то… ко је то…. а онда се окренуо и неком ко је седео у кабини рекао: немам благе везе ко је ово, ево већ пети пут зове.
Концет је био апсолутни тријумф: непоновљива Миштова вокална интерпретација, храпави, помало шиштећи вокал, духовити, надреални текстови и жестоки сценски наступ промовисали су ново, треће име у ужичком Пакет-аранжману, како је то неко тих дана луцидно приметио. Увалеже су изводиле искључиво свој, ауторски репертоар. Музику су радили Бојан Пецовић и Зец, а за текстове је био задужен Мишто. Њихови највећи хитови су били: Никад то нећу поновити, И ја (што ја волим, волим такође), Увалеже (створења) и Увалеже (балада), а у последњој фази рада: Мафија, Човек који није волео степенице, и Фунта, хунта тунта, песма која је била замишљена као soundtrack за кратки играни филм*: “Битка за Фокланде”, снимљен на Рајским отоцима, тачније на Пицином виру (данас преименован у Камени вир, да се не би саблажњавали многобројни туристи). У филму су наступили: Гага Поп-Митић, Бошњак и Граде Басур, а филм је снимио и режирао Душко Филиповић, који се некако у то време придружио “Увалежама”, као други вокал. “Онај Фипа с Теразија”, редовно би, помало злобно, додао Мишто, потенцирајући ваљда своје племићко порекло из 7. јула, у оним приликама када је требало разликовати нас двојицу који смо делили (и још увек делимо) исти надимак. У тој новој постави са два певача, бенд је наступао на “Машинцу”, али је концерт прекинут због масовне туче у публици, добрим делом изазване Миштовим провокативним понашањем током извођења песме Мафија (јер знало се ко је бос, Фоце, Инћа, Жуна, Прокс/ знала их је сва Европа, Мијага, Љубиш, Живац, Попа).
У једном тренутку, због идејних размимоилажења, бенд су напустили Пецо, Прешо и Којадин, а на њихово место су дошли Бранко Аранђеловић-Ара, гитарски вундеркинд са Јужног трга (касније KV Family, Баракуде, Луде жене, данас Shock banane) и Нешо Црни, бубњеви.
Последњи значајан наступ имали су у Клубу омладине, на трећем издању Рок излога. И опет је после концерта морала да заседа Општинска конференција клуба омладине, овога пута због црне вунене капе са кићанком коју је носио Дуле Фипа, а која је подсећала на оне које су у другом светском рату носили италијански окупатори; разлог за узбуну била је и појава нове генерације пунк и new wave бендова: стигли су и Хор зла и Ordnung und diszipline, као претходница “Кохерентних коња”, групе “Напоље!”, “Баракуда”, али, то је већ друга прича.
Дуле Фипа је снимио на супер осам камери наступ Увалежа из јапатка на том rock-izlogu. Због проблема са батеријом, тонски запис је каснио, то јест, “жвакао”, како се то стручно каже, па смо у једном тренутку у кабини Клуба омладине наснимили Електрични оргазам – Златни папагај. То се одлично уклопило уз Миштово живахно скакутање, али смо уништили оригинални звук бенда. Постоје и два снимка са пробе у Ћантовој викендици на YouTube; квалитет снимка је такође катастрофалан, али је то једини сачувани звучни запис од свих бендова панк и новог таласа прве генерације у Титовом Ужицу (осим ако Денис нема сачуване демо-снимке Извесног Плима, али се он, као и Џони Штулић повукао из јавног живота и избегава све контакте, тако да немамо никакву информацију о томе).
(Ужичка недеља 980)
*
Све поменуте филмове снимљене супер 8 камером, Душко Филиповић је пребацио на VHS, а обећао је да ће их дигитализовати, па ће, надамо се ускоро, бити доступни широкој публици на YouTube.
