ZORAN FILIPOVIĆ: TAJNA ISTORIJA UŽICA (4)
Milana Prodanovića, u čaršiji poznatijeg kao Mišto (ili pod porodičnim nadimkom “Proks”, koji je delio sa starijim bratom Draganom) upoznao sam negde u zimu 1980, što je bilo jako neobično, jer smo slušali istu muziku i živeli na svega pedesetak metara udaljenosti jedan od drugog – on u soliteru u 7. jula 1, a ja na Trgu partizana. Istina, tih davnih godina, mi sa “Ranča londonskih sinova”, kako nas je neko prozvao, nismo se baš mirisali sa “Gusarima” iz 7. jula, a takođe ni sa ostalim okolnim bandama sa južnog i istočnog oboda Trga. Zimi smo, obično nedeljom, povremeno zakazivali grudvanja po principu svako protiv svih; mi smo imali tajno oružje u vidu Mija Džeksona, koji bi poranio i napravio punu kutiju čvrsto stegnutih grudvi, ubojitih gotovo kao i najstrožije zabranjene “ledenice”, tako da je plato ispred robne kuće “Progres” najčešće bio apsolutno neosvojiva tvrđava. S proleća do kasne jeseni, povremeno bi odigrali neku fudbalsku utakmicu, koja bi dobijala gotovo nestvaran značaj, ali se, uglavnom, svako držao svoje teritorije. Osim tog tradicionalnog sportsko-rekreativnog neprijateljstva, “Gusari” su uglavnom išli u Osnovnu školu “Andrija Đurović”, a mi sa “Ranča” u “Nadu Matić”. Biće da je i činjenica da sam ja godinu dana mlađi i da sam vikendom izlazio na igranke u Gimnaziji, gde se slušala isključivo rok muzika, takođe uticalo na to da se nismo sreli pre tog decembra 1980. Nije bilo teško da ga uočim u gomili prodavaca novogodišnjih drangulija na potezu od “Dečije radosti” do “Autotehne”. On je bio lociran malo ispred “Državne lutrije”, a, za razliku od konkurencije koja je sa kasetofona vrtela narodnjake ili disko-muziku, Mišto je na “Iskrafon” gramofonu slušao prvi album The Clash. Nisu me nešto nešto naročito zanimale ni novogodišnje čestitke, ni nakit za jelku, ali sam, privučen muzikom, prišao do tezge.
„Gusari“ i ekipa sa „Ranča“: Zec, Mišto, Fipa i Slobo Čekić
“Dobri su ti ti bedževi”, obratio mi se prodavac, maskiran kao PUNK Deda-Mraz, sa tamnim naočarima, zihernadlama i belom bradom koja je visila kao dečija portikla. Ja sam na jakni ponosito nosio bedževe Sex Pistols i The Clash, nabavljene u Londonu – poklonio mi ih je moj drug Ringo. Umesto izloženog novogodišnjeg asortimana, pribavljenog švercerskim kanalima iz Italije, ja sam prelistao ploče: bilo je tu sve što treba: prvi albumi Azre, Filma, Električnog orgazma, Pekinške patke i Prljavog kazališta, ali i The Clash, The Vibrators, The Saints i The Stranglers, i bio je to, što se kaže, početak jednog lepog prijateljstva, da parafraziramo poslednju repliku iz filma Kazablanka. Nekako u to vreme, sve češće sam nakon fajronta u Gimnaziji, pokušavao da umolim legendarnog Čika-Vlasta, koji je stajao na vratima Kluba omladine, da me pusti dole gde se okupljala nešto starija gradska ekipa. Željko Tomašević- Zec, Mišto, Dule Fipa i Mićo Karadara bili su pankerska ekipa koja je ordinirala u Rupi. Čuven je bio njihov performans, prilikom koga su na podijumu polomili neki prastari radio-aparat. Tu smo se povremeno družili, pokušavajući da ubedimo Gaga Kovača da pusti nešto za nas: Nebo – Električni orgazam, Nice‘n sleazy od The Stranglers, bile su neke od omiljenih pesama. Kad bi nam konačno pustio nešto po našoj volji, brzo bi se rasporedili po donjem delu podijuma i krenuli besomučno da skačemo, kako bi on iz kabine pomislio da nas ima mnogo više. Tako smo uspeli vremenom da se izborimo za pravo da slušamo muziku koju smo voleli. Sledeće godine, tamo negde s proleća, kada su Film i Idoli objavili svoje čuvene mini LP “Live at Kulušić“, i VIS Idoli, novi talas je postao apsolutno IN, pa nismo više morali toliko da se trudimo.
***
Negde u maju te godine, Mišto, Kojadin i ja smo otišli u Zagreb, na koncert povodom 20 godina “Vijesnika”. Koncert je prvobitno bio zakazan na zagrebačkom Hipodromu, ali je zbog loših vremenskih prilika bio preseljen u “Dvoranu sportova”. Nastupila je gomila odličnih bendova, gotovo sve što je vredelo na tadašnjoj muzičkoj sceni, osim Idola, Šarla Akrobate, Električnog orgazma i Azre, jer Džoni iz principa nije hteo da svira na masovnim koncertima. Svirali su, koliko mogu da se setim, Lačni Franz, Riblja Čorba, Stidljiva Ljubičica, Aerodrom, Paraf, Boa, Patrola, Film u najboljoj postavi sa Maxom i Pikom Stančićem. Ima jedna scena u dokumentarnom filmu “Sretno dijete” Igora Pavličića, koji govori baš o godinama u kojima je nastao Novi talas, u kojoj se na par trenutaka vidi Pikova noga i bas papuča, a odmah zatim i oduševljena publika baš sa tog koncera u Domu sportova. Tu negde u oduševljenoj masi, Mišto, Kojadin i ja uživamo, uslikani za sva vremena. Nekim finim putevima sudbine, mnogo godina kasnije, dobio sam od autora filma DVD sa posvetom, ali to je već druga priča.
MIROSLAV DRAŠKOVIĆ DRALE NAS PRATI NA MORE (JUL 1981.)
Mištu se, za razliku od mene, najviše svidela Pekinška patka, koja je na tom koncertu promovisala upravo objavljeni drugi album, “Strah od monotonije”, koji je značio ozbiljan muzički zaokret, od veselih punk poskočica, ka zvuku mnogo bližem zvuku Joy Division, recimo. Bio je to, čini mi se, onaj trenutak u kome je Mišto odlučio da i on napravi bend.
***
“Hoćete li kafu sad ili kad se vratite s mora”, upitala nas je njegova mama Mitra, dok smo se pakovali za našu letnju avanturu. U “Godinama stabilizacije”, koje su neposredno prethodile “Godinama raspleta”, vladala je, između ostalog, i nestašica kafe, pa je njen oprez po pitanju zaliha deficitarnih proizvoda bio sasvim razumljiv. Uputili smo se do Beograda, a zatim vozom do Splita, pa trajektom do Visa, koji je, kao pogranična zona, bio zabranjena zona za turiste, osim za tzv. organizovani omladinski turizam. Tu smo proveli nekih nestvarno lepih desetak dana sa ekipom izviđača iz Slavonskog Broda i IV osnovne škole iz Titovog Užica, u kojoj se Mišto u međuvremenu zaposlio kao sekretar. U povratku, umesto na Hvaru, što nam je bio prvobitni plan, zbog hirova reda plovidbe Jugo-linije (nedeljom, trajekt sa Visa nije pristajao na Hvaru), obreli smo se u Makarskoj, u legendarnom kampu “Goran”. Neplanirani boravak u Splitu iskoristili smo da obiđemo tada već staru kuku Tomašević Željka-Zeca, koji je služio vojsku u obližnjim Divuljama. U Makarskoj smo doživeli da nas, kao što to u životu obično biva, opljačkaju do poslednjeg dinara naši, Užičani, a da nas potpuno nepoznati ljudi iz Banjaluke nahrane i daju novac za autobusku kartu do Splita, pa smo se, umesto još planiranih desetak dana na moru, neslavno vratili kući. Taman na vreme da se još jednom zavučemo u kotlarnicu Kluba omladine i da počnemo pripreme za naš dugo planirani oproštajni koncert pred polazak u JNA.
***
Nekako u pauzi naših proba, u Klubu se pojavio i Mišto sa bendom koji je u međuvremenu okupio. Željko Tomašević – gitara, Milan Pecović – bas, i Predrag – Prešo, klavijature, Zoran Kojadinović – Kojadin, uz vokalnog solistu Mišta, činili su prvu postavu “Uvaleža iz japatka” (u prevodu sa zapadno-bosanske varijante srpsko-hrvatskog, buba-kere iz japada, hladovine, vlage – prim. autora). I kao što sam nekada visio na probama “Punk Floyda”, tako je i narednih par meseci u kotlarnici bilo vrlo živahno: naravno da smo opet narezali ključeve i unosili alkohol, i naravno da nas je čistačica Mara redovno cinkarila kod Rileta, sekretara Kluba omladine, ali, kao i uvek, tu je bio Gago Kovač da nas spašava od izgnanstva iz naše sigurne, muzičke kuće. Toliko smo se družili na probama, da bih i dan danas, čini mi se, mogao bez problema da otpevam gotovo ceo repertoar Uvaleža i Punk Floyda.
KREATIVNO JEZGRO UVALEŽA: DULE FIPA, MIŠTA I ZEC
Tog oktobra 1981. propustio sam dva važna koncerta. Najpre je u Hali sportova 9. oktobra svirala “Azra”; zbog ne baš srećno odabranog termina (najveći deo Azrine publike je par dana ranije otišao, što u vojsku, što na fakultet – 1. oktobra počinjala je školska godina), u Hali se okupilo tek oko hiljadu ljudi. Da su svirali par nedelja ranije, bilo bi ih garantovano duplo više. U nedelju, 22. oktobra prvi put su svirale “Uvaleže iz japatka”. Ja sam bezuspešno pokušavao da dozovem sa telefonskog automata u kasarni kabinu Kluba omladine i da ih pozdravim; vikao sam, urlao sam, ali nije mnogo vredelo. Koncert je već počeo, a onoj gunguli Vladan Pavlović – Juca, koji je te večeri radio kao disk-džokej, nije uspevao ništa da čuje, pa bi samo povremeno progovorio: alo, ko je to…. ko je to… ko je to…. a onda se okrenuo i nekom ko je sedeo u kabini rekao: nemam blage veze ko je ovo, evo već peti put zove.
Koncet je bio apsolutni trijumf: neponovljiva Mištova vokalna interpretacija, hrapavi, pomalo šišteći vokal, duhoviti, nadrealni tekstovi i žestoki scenski nastup promovisali su novo, treće ime u užičkom Paket-aranžmanu, kako je to neko tih dana lucidno primetio. Uvaleže su izvodile isključivo svoj, autorski repertoar. Muziku su radili Bojan Pecović i Zec, a za tekstove je bio zadužen Mišto. Njihovi najveći hitovi su bili: Nikad to neću ponoviti, I ja (što ja volim, volim takođe), Uvaleže (stvorenja) i Uvaleže (balada), a u poslednjoj fazi rada: Mafija, Čovek koji nije voleo stepenice, i Funta, hunta tunta, pesma koja je bila zamišljena kao soundtrack za kratki igrani film*: “Bitka za Foklande”, snimljen na Rajskim otocima, tačnije na Picinom viru (danas preimenovan u Kameni vir, da se ne bi sablažnjavali mnogobrojni turisti). U filmu su nastupili: Gaga Pop-Mitić, Bošnjak i Grade Basur, a film je snimio i režirao Duško Filipović, koji se nekako u to vreme pridružio “Uvaležama”, kao drugi vokal. “Onaj Fipa s Terazija”, redovno bi, pomalo zlobno, dodao Mišto, potencirajući valjda svoje plemićko poreklo iz 7. jula, u onim prilikama kada je trebalo razlikovati nas dvojicu koji smo delili (i još uvek delimo) isti nadimak. U toj novoj postavi sa dva pevača, bend je nastupao na “Mašincu”, ali je koncert prekinut zbog masovne tuče u publici, dobrim delom izazvane Mištovim provokativnim ponašanjem tokom izvođenja pesme Mafija (jer znalo se ko je bos, Foce, Inća, Žuna, Proks/ znala ih je sva Evropa, Mijaga, Ljubiš, Živac, Popa).
U jednom trenutku, zbog idejnih razmimoilaženja, bend su napustili Peco, Prešo i Kojadin, a na njihovo mesto su došli Branko Aranđelović-Ara, gitarski vunderkind sa Južnog trga (kasnije KV Family, Barakude, Lude žene, danas Shock banane) i Nešo Crni, bubnjevi.
Poslednji značajan nastup imali su u Klubu omladine, na trećem izdanju Rok izloga. I opet je posle koncerta morala da zaseda Opštinska konferencija kluba omladine, ovoga puta zbog crne vunene kape sa kićankom koju je nosio Dule Fipa, a koja je podsećala na one koje su u drugom svetskom ratu nosili italijanski okupatori; razlog za uzbunu bila je i pojava nove generacije punk i new wave bendova: stigli su i Hor zla i Ordnung und diszipline, kao prethodnica “Koherentnih konja”, grupe “Napolje!”, “Barakuda”, ali, to je već druga priča.
Dule Fipa je snimio na super osam kameri nastup Uvaleža iz japatka na tom rock-izlogu. Zbog problema sa baterijom, tonski zapis je kasnio, to jest, “žvakao”, kako se to stručno kaže, pa smo u jednom trenutku u kabini Kluba omladine nasnimili Električni orgazam – Zlatni papagaj. To se odlično uklopilo uz Mištovo živahno skakutanje, ali smo uništili originalni zvuk benda. Postoje i dva snimka sa probe u Ćantovoj vikendici na YouTube; kvalitet snimka je takođe katastrofalan, ali je to jedini sačuvani zvučni zapis od svih bendova pank i novog talasa prve generacije u Titovom Užicu (osim ako Denis nema sačuvane demo-snimke Izvesnog Plima, ali se on, kao i Džoni Štulić povukao iz javnog života i izbegava sve kontakte, tako da nemamo nikakvu informaciju o tome).
(Užička nedelja 980)
*
Sve pomenute filmove snimljene super 8 kamerom, Duško Filipović je prebacio na VHS, a obećao je da će ih digitalizovati, pa će, nadamo se uskoro, biti dostupni širokoj publici na YouTube.
