Žarko Trebješanin
PSIHOPATOLOGIJA VLASTODRŽACA
( Slobodana Simić- SRPSKI SOJ. priče, Beograd 2025.)
Najnovija knjiga kratkih priča Slobodana Simića, vrhunskog srpskog satiričara i psihijatra, posvećena je savremenim likovima i zbivanjima u Srbiji u krajem druge i početkom treće decenije 21. veka. U njoj nailazimo na nove za satiru teme i motive, poput korone, vakcine, manije testirinja poligrafom, organizovanog kriminala itd. Ali u njoj srećemo i mnoštvo onih drugih, starih, u Srbiji večitih, „ever grin“ mračnih tema i problema kao što su urušavanje svih institucija (skupština, vlada, pravosuđe, zdravstvo, prosveta, kultura), korupcija, ropski poslušni mediji, negativna selekcija stručnjaka, samovolja vlasti, politička ostrašćenost, negovanje primitivizma i netrpeljivosti, siromaštvo, impotentnost i razjedinjenost opozicije, potkupljivost i beda stanovništva itd.
Osobenost i ovih novih Simićevih priča u tome je što se u gotovo svakoj, posvećenoj određenoj neuralgičnoj temi može jasno videti ono što bitno nedostaje ili što je iščašeno, izvitopereno, nenormalno u savremenom životu u Srbiji. A kada se pročitaju sve skupa, tada se sklapa celovita, mračna i duboko istinita slika društvene patologije, neulepšana slika naše zemlje koja nezaustavljivo i ubrzano tone u ponor beščašća, gluposti, laži, mržnje i kriminala. Uprkos tome što pisac čitaoca suočava sa ružnom, nakaznom, ni malo prijatnom istinom o društvu u kojem živi, čitalac, paradoksalno, može da uživa u ovoj briljantnoj knjizi. Upravo u tome je magična moć vrhunske književnosti i Simićevog dara, da čak i tako trivijalnu, rugobnu i strašnu stvarnost, alhemijskom književnom veštinom sublimiše, sažme i preobrazi u jasne, jezgrovite i estetski moćne, sjajne priče.
Simićeve priče su svojevrsne mini-drame u kojima se odmah na početku uvode karakteristična lica (dramatis personae) i već počinje neobičan zaplet, koji gotovo odmah dostiže kulminaciju, vrhunac, posle kojeg sledi urnebesni i neočekivani rasplet, često praćen eksplozijom smeha i doživljaj zadovoljstva.
Simićev Srpski soj sa svojih stotinak priča, nudi mnoštvo upečatljivih, karikaturalnih, nezaboravnih, antologijskih likova od kojih će svakako nekoliko njih uči u istoriju srpske satirične književnosti. To su Predsednik, Predsednica vlade, Ministri, Direktor BIA, Direktor Javnog servisa, Gradonačelnik, Pisac, Lopov, Učesnik rijalitija … Zapravo, oni i nisu u pravom smislu likovi, koji imaju svoj individualni karakter, ličnost, nego su to pre tipovi ili socijalne uloge. Oni su svoju ličnost, svoj lični identitet i karakter izgubili, utopili u svoju Personu, socijalnu ulogu, stopili sa svojom maskom. Zato je njihovo ponašanje ograničeno i predvidljivo baš kao i rutinsko ponašanje šahovskih figura – kralja, konja ili topa – na šahovskoj tabli. U suštini svi ti naizgled moćni i važni ministri, direktori, šefovi, gradonačelnici u suštini i nisu ništa drugo do bezlične, bezdušne i nemoćne lutke, samo figure čije poteze povlači neko drugi, daleko moćniji od njih.
Glavni i najčešće spominjan lik (blizu četvrtine priča posvećeno Njemu!) je, baš kao što je i red, Predsednik, čovek za sve, koji je najsposobniji i najmoćniji i zato se za sve brine i za sve pita! Da njega nije bilo u Srbiji, ne bi bilo doslovno ničega, da on stane, sve bi stalo, da se on razboli, sve bi krenulo po zlu, da nas, ne daj Bože, napusti, zemlja bi potpuno propala. Tako, recimo, u priči „Nacionalna bezbednost“, vidimo jasno šta se dešava, kada se Predsednik (koji ustaje pre svih) – uspava. Kratko rečeno, za nekoliko sati nastaje rasulo, katastrofa u državi. Premijerka je prešla u opoziocionu stranku, za tili čas je nestao čitav Glavni odbor, članstvo se brže-bolje-jače razbežalo, mili moji kud koji. Priča groteskna, nadrealna, a opet tako lucidna i istinita u svojoj suštini, ispričana je na prepoznatljiv simićevski način, urnebesno.
Ništa manje, fantazmagorična, apsurdna i urnebesna je i satirična priča („Opasnost od zahvalnosti“) o Predsedniku koji se jednog dana budi raspoložen, ushićen i u svom kabinetu punom „cveća, sveća i mirisnih štapića“, ljubazno i s radošću dočekuje Ministra policije! Kakva scena, divna i nezamisliva! Predsednik, veliki asketa, koji je uvek natmuren, opravdano zabrinut i ljut „što mora da radi s budalama“, ovoga puta prijateljski i srdačno dočekuje Ministra, grli ga i propoveda da „treba uživati i širiti ljubav“! Ministar je zbunjen dočekom, a onda kada mu još Predsednik kaže da mu zovne predsednika Kosova da dođe, da se zagrle i objave da „priznajemo njihovu divnu državu“ i da ćemo od sad živeti kao dobre komšije u „slozi i ljubavi“, zaprepašćenje raste. Međutim, čudima nije kraj, Predsednik zatim traži da mu odani Ministar pozove i predstavnike opozicije da ih sve zagrli i da im kaže „koliko su ljubav i sloga važni za našu lepu zemlju“! I, najzad, kao vrhunac razneženosti, iskrenosti i velikodušnosti, traži mu da mu pozove Premijerku, „tu nežnu divnu dušu“, da zagrljeni odu „u naš divan narod“ i da mu obećaju „da ga nikad više nećemo lagati i besomučno trošiti njegove pare, nego ćemo govoriti samo istinu i širiti ljubav“. Posle šoka, Ministar policije, koji nije tako glup kao što izgleda, uspeva da pronikne u zagonetku Predsednikove metanoje. Zovnuo je krišom Raleta, narko bosa, koji je iskusnom Ministru odmah priznao da je Predsedniku u znak zahvalnosti za uslugu poklonio samo jedan „mali paket“. Tako je razrešena velika misterija Predsednikogog iznenadnog i korenitog duhovnog preobražaja.
Predsednica vlade, po Ustavu najmoćnija osoba u Srbiji, logično, pojavljuje se u ovim pričama više puta kada treba rešiti najveće državne probleme i rešava ih sa lakoćom. Kako? Pa jednostavno zovne Predsednika, kao u priči „Izborna lista“. Kaže mu šefe imamo „mali problem“, niko ne zna ko su ljudi sa naše izborne liste za Skupštinu, niti njihove adrese, telefone, pa čak ni da li članovi Stranke. Iznervirani predsednik joj ljutito odgovori, da i ne treba da znaju i da mu ne trebaju stranački kandidati jer su pokazali kao zabušanti, neznalice, lupetaju gluposti, uzimaju lažne dnevnice, korumpirani su i bahati u Skupštini. Zato je rešio da poslanike jednostavno iznajmi preko Studentske zadruge i da oni glasaju kako im kaže i pričaju ono što im on kaže, što je jevtinije i efikasnije. Naravno, Predsednica vlade je oduševljena ovim sjajnim, revolucionarnim rešenjem i genijalnošću Predsednika, što mu i kaže u lice.
U priči „Nezavisni mediji“, Predsednik „riba“ Premijerku i čitavu vladu što donose šašave odluke i ponašaju se neozbiljno „kao da žive u Diznilendu“, baš kao da u Srbiji sve radi, da teku med i mleko, kao da nismo u dugovima do guše, da nije Kosovo izgubljeno, da se narod ne buni itd. Premijerka je zgranuta jer oni sve odluke donose prema onome što je Predsednik govorio o stanju u zemlji. Predsednik, sada još bešnji, odgovara joj: „Shvatio sam ja odavno da ste toliki debili … Pa ne držim ja govore i konferencije za vas, bre! To je namenjeno za naše građane, a ne za moje ministre! A vi koliko ste glupi, donosite odluke na osnovu potpuno netačnih i izmišljenih informacija!“. Premijerka je tek sada zabezeknuta, u šoku, i očajna pita: „- Ali..Vrhovni komandante..pa..koga mi onda da slušamo?“ I tu je kulminacija priče. Ubrzo sledi onaj neočekivani, simićevski groteskni obrt, uvrnuta i sjajna poenta. Predsednik joj odgovara „naređujem da od sutra ti i svi ministri pratite nezavisne novine medije u Srbiji, pa da znate šta se dešava u zemlji!“
U Srpskom soju, zasluženo mesto osim Predsednika, Predsednice vlade, po zasluzi, imaju i Ministri. U jednoj od njih („Ministar“), Kiza priča kako je postao ministar. On je kao vozač Predsednika obilazio Srbiju kada je ovaj držao mitinge. Predsednika je jednom zabolelo grlo, pa je ponudio Kizi da ga zameni. Ispalo je sjajno, „aplauzi kao na utakmici“. I tako je Kizi krenulo. Kako je bio bistar brzo je skapirao glavnu foru za žvaku: „Svima kažem, biće vrh, biće boli glava, biće super do jaja, i svi srećni“. Jednom se iznerviranom Predsedniku omaklo u razgovoru da kaže da bi od te budale koga predlažu kao kandidata za ministra bio bolji Kiza. I tako je Kiza postao ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. U sledećoj vladi biće ministar saobraćaja, da bi radio u struci!
Simić, s pravom, najoštrije, najotrovnije i najubojitije satirične strele upuće vlastodršcima, ali ume on i da ošine „narod“, tzv. našeg običnog, „malog čoveka“ koga predstavlja Srboljub Srbljanović. U knjizi Srpski soj, srećemo i čitavo mnoštvo ljudi sa margine društva, sitnih i krupnih kriminalaca, prevaranata, „snalažljivih“ ljudi, prostitutki, pisaca itd. Oni se često odmah prepoznaju i predstavljaju svojim slikovitim imenom ili nadimkom, „Žika Prevara“, „Miša Kostolomac“, „Vrdalama“, „Žika Igla“, „Maja Radodaja“, „Srboljub Satarić“ (pisac krvoličnih romana). U svim svojim knjigama priča, Slobodan Simić pokazuje vrhunsko majstorstvo u poznavanju psihologije, načina mišljenja, logike i govora ljudi sa društvenog dna, kao i onih koji su kao žrtve naopakog sistema vrednosti gurnuti na marginu društva. I upravo kao što se lav po šapi poznaje, tako se i rasni pisac poznaje po smislu za „sitnice“, za detalje. Lik koji dobije svoje „prave ime“ i progovori zbilja svojim jezikom, oživi i iz literature ušeta u život. Takvih likova u svojim knjigama Slobodan Simić, klasik srpske satire, ima u izobilju.
U novoj knjizi priča Slobodana Simića osim ovih grotesknih, crnohumornih priča u kojima dominira oštra, nemilosrda satira i gorka ironija, ima i onih humorističkih priča, prožetim vedrijim, razigranijim, benignijim, čehovljevskim humorom. U njima pisac ima razumevanja i simpatije za nesnalaženje, slabosti i mane nemoćnih, anonimnih ljudi, neznanih junaka našeg doba, koji su se bez svoje krivice našli u pogrešno vreme, na pogrešnom mestu, pa su prisiljeni da se snalaze i da kako tako preživljavaju u društvu naopakih, posuvraćenih vrednosti, u kojem vladaju najgori, najgluplji, najbesprizorniji.
Srpski soj će nas povremeno razgaliti, razveseliti, nasmejati, ali i zabrinuti, uozbiljiti i protresti iz temelja kada se suočimo sa gorkom istinom o društvu u kojem živimo, kada se osvestimo i ugledamo svoju pravu sliku u neumoljivo istinitom ogledalu.
Knjigu možete kupiti u Petru Panu, Dimitrija Tucovića 93. 031/511-139
