Свечано уручена признања Ужичанин године

УЖИЧАНИН ГОДИНЕ 2018, среда 17. април 2019.
Према избору жирија „Ужичка недеља“ за Ужичанина године 2018. године изабран је Мића Мићић, директор оредузећа МП „Јединство“. Свечана додела награда била је у среду, 17. априла 2019. године у свечаној сали Скупштине града.
У пуној свечаној сали Скупштине града 17. априла 2019. године уручена су признања за Ужичанина године у више категорија. Верица Туцовић водила је програм и заједно са свим присутним поздравила Ужичанке и Ужичане, који су се у претходној години, или дужем низу година, истакли у различитим областима друштвеног живота и тако допринели промоцији правих вредности и града Ужица.

– Признање за посебност, квалитет, уметнички, научни или спортски домет је нешто што треба неговати због младих нараштаја који свесно или несвесно, увек траже и проналазе узоре у свом непосредном окружењу. Са друге стране, лепо је када препознајемо међу нама људе који својим делима заслужују да буду они на које треба да се угледамо. За њихов успех често мало ко зна, неуспехе углавном објављујемо на велика звона – рекла је Верица, а затим додала:

– Ужичка недеља, лист који већ четврт века година бележи дешавања у нашем граду, пре 13 година, покренуо је причу о избору најуспешнијих међу Ужичанима са циљем да нам људи са професионалним и људским интегритетом буду инспирација да мењамо себе и на тај начин наше окружење чинимо бољим. Носиоци титуле Ужичанин године до сада су били Василије Мићић, Драган Суботић, Радомир Антић, Нинко Тешић, Драгослав Николић, Андрија Златић, Добросав Андрић, Обрад Јовановић, Раде Јовановић, Тијана Малешевић и Љубомир Симовић. Протеклих година многобројни појединци и институције из Ужица су добитници признања Ужичке недеље за рад у области спорта, културе, привреде, за јавни ангажман, предузетништво, очување традиције, најбољи радници као и они који су проглашени амбасадорима Ужица. То су Љубомир Симовић, Жарко Петровић, Иван Босиљчић, доцент др Миодраг Перић, професор доктор Даница Грујичић, др Владимир Рековић, Предраг Гага Антонијевић – саопштила је Верица Туцовић.

Ужичане године 2018. бирао је жири у саставу: Слађана Шуманац, власница предузећа „Блу Мун“, председница жирија; Горан Лапчевић – регионални директор „Сосиет Женерал“ банке; Радивоје Смиљанић – МПП „Јединство“, Зоран Стаматовић– директор Народног позоришта Ужице; Станимир Дробњаковић – власник и директор агенције „Пулсар“, Владимир Стојић – власник и директор предузећа „Батерфлај“; Оливер Марић – Спортски савез Ужице; Небојша Ђуричић – директор Музичке школе „Војислав Лале Стефановић“; Петрашин Друловић – дугогодишњи синдикални активиста; Славица Јовановић, новинар дописништва РТС-а; Новка Илић, новинар, дописник Слободне Европе; Младен Јевђовић – сликар, графичар и иницијатор отварања Уметничке школе у Ужицу, које је био и директор; Зоран Поповић, дугогодишњи спортски радник и Верица Туцовић.

За спортисту у 2018. године жири Ужичке недеље је изабрао кошаркаша Николу Оташевића. Са десет година почео је да тренира у КК „Play off“. Сениорску кошаркашку каријеру започиње 2000. године у екипи „Беопетрола“, за коју је играо две сезоне. Уследиле су и две сезоне у нишком „Ергоному“, затим по једна у „Здрављу“ из Лесковца и ОКК „Београду“. Први Николин инострани ангажман је у „Анвилу“ из Влоцлавека са којим је освојио Куп Пољске. Најдуже је бранио боје подгоричке „Будућности“, чак четири сезоне, када је овај тим покупио све домаће трофеје. Никола је два пута проглашаван за најбољег играча црногорског првенства. Сезону 2011/12. је провео у вршачком „Хемофарму“, а наредну је започео у редовима „Слободе“ Ужица, да би већ у новембру 2012. прешао у МЗТ из Скопља. Са македонским клубом освојио је две првенствене титуле и два пута тријумфовао у националном купу. Једну сезону провео је у ваљевском „Металцу“, да би током сезоне 2015/16. играо за ужичку „Слободу“ у Другој лиги Србије. У сезони 2016/17. био је играч „Темишвара“, а од сезоне 2017/18. поново је играч „Слободе“. Наступао је за јуниорску репрезентацију, која је освојила пето место на Европском првенству у Задру. Признање Николи Оташевићу уручио је Оливер Марић.

Признање за допринос развоју ужичког спорта додељено је Благоју Гукићу – Гланчу. Основну школу и гимназију завршио је у Ужицу, а Високу школу за физичко васпитање у Београду. Био је професор физичког васпитања у Техничкој школи и Учитељској школи у нашем граду. Од 1966 – 1990. године радио је у Ваљаоници бакра и алуминијума у Севојну као организатор рекреације. Од 1990 -2004. године био је ангажован у Установи за одржавање и коришћење спортских објеката „Велики парк“, у којој је до 1997. године био на функцији директора. Играо је кошарку у КК „Слобода“, а бавио се пливањем и ватерполом у Пливачком клубу „Слобода“. Тренирао је кошаркаше КК „Севојно“ 3 године, а 5 година и кошаркашице овог клуба. Један је од иницијатора и организатора скокова са старог железничког моста на Градској плажи, сада већ традиционалне манифестације која се одржава већ 26 година. Признање Гукићу доделио је Зоран Поповић.

Сликар Александар Димитријевић је добитник награде за културни допринос. Александар је предавач на Високој школи струковних студија Ужице на смеру Унутрашња архитектура. Тренутно је на трећој години докторских студија на Академији уметности у Новом Саду. Излагао је на бројним самосталним и групним изложбама у земљи и иностранству (Ужице, Београд, Беч, Минхен, Амстердам, Рим, Хановер, Париз, Лос Анђелес…). За свој рад је награђиван више пута. Његови радови се налазе у бројним приватним и јавним колекцијама (Србија, Аустрија, Италија, Немачка, Данска, Шведска, Холандија, Норвешка, Чешка Република, Америка, Енглеска, Француска, Хрватска…). Сарађивао је и водио многе пројекте из области културе и уметности од којих је најзначајнији оснивање Удружења визуелних уметника Ужице 2016. године и формирање Галерије Рефлектор, прве ванинституционалне кустошко-уметничке иницијативе у Ужицу, у оквиру удружења, са циљем да интегрише младе уметнике у локалну заједницу и заједници пружи могућност да се упозна са савременим уметничким праксама кроз предавања, радионице за најмлађе и изложбе. Претходне две године у галерији су реализоване 22 самосталне изложбе и неколико групних уметничких пројеката у оквиру којих је учествовао велики број уметника из Ужица, али и читаве Србије. Остварена је сарадња и са уметницима из Швајцарске, Немачке, Холандије, Аустрије. Поред изложби одржан је Фестивал савремене уметности „Видеопарк“ у сарадњи са „Ерсте банком“ у оквиру програма Супер сте. Признање Александру Димитријевићу ће уручити господин Младен Јевђовић.

Признање за допринос развоју културе припало је Музичкој школи „Војислав Лале Стефановић“, која у нашем граду постоји већ 43 године. Дугогодишњим радом и ангажовањем у културном и јавном животу, ова школа се потврдила као адекватан носилац музичког образовања и васпитања у Ужицу, као и на нивоу Златиборског округа. Резултат квалитетног и убрзаног развоја је одлука о отварању Средње музичке школе 2007. године. У 2015. години отворено је издвојено одељење Музичке школе у Пожеги. У прошлој школској (2017/18.) години ученици основне школе могли су да похађају наставу на виолини, виоли, виолончелу, контрабасу, клавиру, флаути, кларинету, саксофону, труби, хармоници, гитари и соло певању. У средњој музичкој школи извођена је настава за два образовна профила: музички сарадник и музички извођач, а такође је верификована за образовни профил, дизајнер звука. О вишегодишњем квалитету рада сведоче успеси ученика, који настављају своје школовање на музичким академијама у земљи и иностранству, као и многобројне награде. Само у претходној школској години ученици ове школе су на такмичењима освојили укупно 180 награда, од чега 97 награда на такмичењима највишег ранга, републичког и међународног карактера. Такмичили су се у категоријама: солфеђо, теорија музике, хармонија, клавир, флаута, кларинет, виолина, хармоника, камерна музика и гитара. Ове школске године на недавно одржаном Међународном такмичењу из солфеђа и теорије музике у Београду ученици основне и средње музичке школе укупно су освојили 17 првих и једну другу награду, као и похвалу за учешће. На Републичком такмичењу из солфеђа и теорије музике ученици основне и средње школе укупно су освојили 21 прву награду и диплому за учешће. На 17. такмичењу младих солфеђиста у Пожаревцу ученици су се такмичили у категоријама солфеђо, теорија музике и хармонија и освојили укупно 19 првих, 2 друге и 4 треће награде. На интернационалном фестивалу музике ФЕМУС у Суботици ученици саксофона и кларинета освојили су 2 прве, 3 друге и једну трећу награду. Освојене су и две прве награде из гитаре на такмичењу „ClassicArt” у Шапцу и из флауте на 16. Међународном такмичењу „Даворин Јенко“ у Београду. Признање Музичкој школи „Војислав Лале Стефановић“ уручио је директор Народног позоришта Ужице Зоран Стаматовић.

Гордани и Горану Пауновићу додељено је признање за промоцију фолклорног наслеђа и организацију фестивала „Лицидерско срце“. Захваљујући Удружењу грађана „Ера“ и Међународном дечијем фестивалу фолклора, Ужице постаје важно место на фолклорној мапи света. Фестивал „Лицидерско срце“ је на листи ЦИОФФ-а, светске организације фестивала и организује се према њиховим стандардима. Од првог фестивала одржаног 2009. године до сада је ужичким улицама продефиловало око 8 и по хиљада деце из 38 држава са 5 континената, Европе, Африке, Азије, Северне и Јужне Америке. Поред упознавања младих са фолклорним наслеђем различитих земаља и култура, у оквиру фестивала организују се изложбе ношњи, играонице, семинари, а гости имају прилику да се упознају са културно историјским наслеђем и туристичким потенцијалима ужичког краја, као и Вишеграда и Златибора. Сваке године се организује и хуманитарна акција „Лицидерско срце – деци“ у оквиру које се прикупљају средства која су до сада била упућена деци Јапана после катастрофалног земљотреса, дечијем одељењу ужичке болнице, Центру за мајку и дете, Регионалном центру за вантелесну оплодњу и сл. „Лицидерско срце“ доприноси ширењу пријатељства међу децом кроз игру и музику. Награду је уручила Данијела Марковић из Ужичке недеље.

Др Радмила Смиљанић, лекар специјалиста у Служби за трансфузију Опште болнице Ужице, добила је признање за јавни ангажман. Завршила је Медицински факултет у Београду, специјализацију из области трансфузиологије, као и субспецијализацију из имунологије и алергологије. Од 1980. године запослена је у Служби за трансфузију Опште Болнице Ужице, а цео свој радни век посветила је једном циљу – формирању самосталне Службе за трансфузију, која ће пружити становништву правовремену, квалитетну и безбедну трансфузиону терапију. Као начелник Службе за трансфузију ОБ Ужице од 2001-2005. године успоставила је нови концепт рада и преко низа пројеката допринела да се осавремени опрема и уводе информациони систем уз перманентну едукацију запослених. Реализацијом низа пројеката омогућен је развој добровољног давалаштва и подизање нивоа трансфузиолошке услуге, као и набавка опреме за припрему и чување крвних компоненти у складу са светским стандардима и апарата за интраоперативно спасавање крви. Служба за трансфузију 2003. године уз подршку Министарства здравља, добровољних давалаца крви, Црвеног крста и друштвене заједнице Златиборског округа почела је самостално прикупљање крви на територији округа. Др Смиљанић је израдила упутства и имплементирала пројекат аферезних процедура, као и програм производње АБО серума у условима санкција и несташице серума за одређивање крвних група. Заједно са инжењерима Ваљаонице бакра организовала је прављење мешалице за тромбоците чиме је продужен век тромбоцита са 5 часова на 6 дана и омогућено безбедно снабдевање тромбоцитном трансфузијом оболелих и спасавање живота, посебно пацијената на хемиотерапији. Треба поменути и набавку Ротем апарата којим се могу предупредити крварења благовременом применом одговарајуће трансфузионе терапије код кардиохируршких пацијената и Ламинарне коморе за Онколошку службу, којом је могла да се припрема цитостатска терапија за оболеле од малигних болести. Аутор је „Приручника“ којим је олакшано увођење Програма аутологне трансфузије у Општу болницу Ужице. Била је члан многих професионалних удружења, комисија и ментор за едукацију лекара на специјализацији. Добитница је бројних признања и награда, између осталог награде града Ужица, Српског лекарског друштва, а у истраживању листа „Блиц“ 2006. године изабрана је међу „100 најбољих лекара у Србији“. Др Смиљанић и у периоду од 2016-2018. године као начелник Службе за трансфузију бранила је интересе становника Златиборског округа, инсистирајући да Служба постане Овлашћена трансфузиолошка установа, али је новом законском регулативом то решено на други начин. Признање др Радмили Смиљанић, мајци три сина, уручила је Новка Илић.

Верица Туцовић је следећег добитника најавила стиховима:

„Читам неке вести, све писано јасно,
све је тол’ко добро да бољега није,
па се питам ако је све тако красно,
зашто ми друг пише из Аустралије?

Читам неке вести, све је тако фино,
како сунце сија, како цвеће цвета,
па се питам што ми брат оде са сином
чак на Нови Зеланд, с оне стране света?

Читам неке вести, све писано лепо,
како неки људи бољи живот граде,
па се питам ком сам веровала слепо
и што ја сад пишем песме из Канаде?“

За посвећеност науци признање жирија Ужичке недеље је добио др Владимир Пауновић. Основну и средњу школу завршио је у родном граду Ужицу, као носилац Вукове дипломе и ђак генерације. Освајао је прве награде на републичким такмичењима из хемије и математике. Технолошко металуршки факултет завршио у Београду као студент генерације и студент Универзитета у Београду са просечном оценом 10. Добитник је награде Круна успеха. Мастер рад је радио на Универзитету у Магдебургу у Немачкој. Докторирао је на престижном универзитету ЕТХ у Цириху, једном од најбоље рангираних универзитета у свету, одбранивши тезу „Каталитички процеси за валоризацију природног гаса путем хемије брома“. Тренутно је и даље на универзитету у Цириху на пост докторским студијама. Владимир који, на жалост, није у могућности да буде у Ужицу, послао је поруку из Цириха свом граду и Ужичанима. Он је захвалан на признању које му је указано и додао да му је Ужице увек у срцу. Рекао је да је захвалан својим наставницима који су у њему препознали склоност ка хемији и то упорно форсирали. Уместо њега признање је са сузама у очима примила његова мајка Крстина Пауновић, а уручио је Станимир Дробњаковић.

Радник године 2018. је Милун Ћитић, возач „Бечеј превоз“. У Ужицу је завршио основну, а средњу саобраћајну школу за КВ возача у Панчеву. Радио је најпре у грађевинској фирми “Партизански пут“ као возач тешких теретних возила, а затим у „Пролетерском путу“, такође као возач тешких теретних возила и аутобуса. Након тога био је запослен у саобраћајном предузећу „Ракета“, у сектору путничког саобраћаја као возач соло аутобуса на градским и приградским линијама све до гашења овог предузећа. Радио је у превозничким фирмама „АС Транс“, „Ангел стар“, а затим „Златан превоз“, а од 2015. године запослен је у фирми „Бечеј превоз“, као возач соло аутобуса на градским и приградским линијама у систему јавног превоза на територији града Ужица. Ожењен је, отац ћерке Иване, студенткиње Архитектонског факултета Универзитета у Београду. Увек се истицао као пажљив и одговоран радник, свима излазио у сусрет и стекао префикс „омиљеног“ међу путницима и колегама. Корисницима јавног превоза на територији града Ужица, довољно је рећи на линији је „Ћита возач“. Признање раднику године уручио је Петрашин Друловић.

Признање Предузетник 2018. године уручено је Мирку Филиповићу, власнику предузећа „Рибоспорт ММ“. Са искуством утемељеним у једној од првих приватних продавница риболовачког прибора на нашем региону, отвореној 1994. године, три године касније основана је фирма „Рибоспорт ММ“ о.д. са основном делатношћу велепродаја риболовачког прибора и опреме за спортски риболов. У протеклих 22 године, поред трговине развијана је и производња. Пратећи трендове у риболовачкој индустрији створена су два сопствена бренда „Extra carp“ и „Fil fishing“. Ови производи се успешно се пласирају у Србији и окружењу, као и у скоро свим земљама Европске уније и дорпиносе да се предузеће високо позиционира на Европском тржишту риболовачког прибора. Кроз сарадњу са многим великим Европским фирмама из ове области „Рибоспорт“ пласира своје производе под њиховим брендовима, што је велики успех избора с обзиром на конкуренцију. Захваљујући свему томе већински део пословања је извозно оријентисан. „Рибоспорт ММ“ је члан Европске асоцијације трговаца риболовачког прибора EFTTA (Europen Fishing Tackle Trade Association) и дуги низ година своје производе представља на водећим европским сајмовима EFTEX. У систему предузећа су и два малопродајна објеката „Free Time“, један у Београду, други у Ужицу. Признање Мирку Филиповићу уручио је Радивоје Смиљанић.

Ацо Стојановић, власник „Златиборца“ добитник је признања Привредник године. Компанија „Златиборац“ је основана 1992. године са идејом да се кроз модернизацију и примену савремених технологија задржи традиционалан концепт производње златиборских сувомеснатих производа. Специфичност регије и климатских услова села Мачкат, природан процес сушења меса на буковом дрвету, уз примену јединствене рецептуре, допринели су да се „Златиборац“ издвоји на тржишту, не само Србије и земаља у окружењу, већ и на иностраним тржиштима. „Златиборац“ је 2010. године отпочео извоз на тржиште Руске Федерације. Шест година након тога основана је компанија „Златиборац трејд Москва“, која је данас званични увозник и дистрибутер „Златиборац“ производа на тржишту Руске Федерације. За непуне три године, руководство „Златиборац трејда“, допринело је подизању препознатљивости и расту бренда на тржишту месних прерађевина. Квалитет производа нису препознали само потрошачи, већ и међународне референтне научне институције, које се баве оценом квалитета, безбедности и укуса прехрамбених производа. „Златиборац“ је једна од ретких компанија са ових простора коју је Немачко пољопривредно друштво, ДЛГ, наградило са 88 медаља за квалитет производа на годишњим такмичењима „Ham and Sausage Quality Competition“, на којима се сваке године такмичи више од 30.000 прехрамбених производа из целог света. Квалитет гарантује испуњавање најважнијих стандарда и сертификата за квалитет и безбедност хране: HACCP, IFS, EAC, HALAL, који су имплементирани у производним капацитетима који се простиру на преко 40.000 м2. Производни портфолио се непрекидно унапређује, а садржан је у две категорије, трајних и полутрајних сувомеснатих производа. Ове године навршава се три године од лансирања полутрајне категорије „Златиборац“ производа на тржиште Србије, једне од највећих инвестиција у прехрамбеној индустрији у Републици Србији. Шест генерација Стојановића, на свом породичном огњишту, више од једног века негује традицију, која је, поред злакушке грнчарије, најстарији очуван занат на простору Западне Србије. Данас, више од четврт века након оснивања, компанију „Златиборац“ чини преко 800 запослених, који предано раде на остварењу компанијске визије, поштујући вредности интегритета, доследности, креативности и блискости с природом, једном од основних одредница корпоративне културе овог бренда, који данас широм света, на чак 11 извозних тржишта, представља оличење културног идентитета и традиције наше земље. „Златиборац“ чува своје село, своју природу, своју децу. Компанија је уложила преко 1,5 милиона евра у изградњу савременог постројења за пречишћавање отпадних вода, па тако данас „Златиборац“ реци Криваји, свом природном реципијенту, враћа чистију воду, него што је вода у речном кориту, чувајући своју будућност и оне којима будућност припада. Сваке године, компанија реализује више од стотину донација и спонзорстава пружајући подршку онима којима је то најпотребније. Част да додели признање привреднику године Александру Стојановићу, власнику компаније Златиборац, припала је Горану Лапчевићу.

Амбасадор Ужица је Мила Филиповић. Некада наша суграђанка, новинарка и уредница „Вести“, данас становница Чикага, која и даље користи речи као основно средство комуникације са широм јавношћу, као новинарка и књижевница. Њене текстове који су увек опсервација актуелних тема и дешавања, можете повремено прочитати у Ужичкој недељи. Мила није била присутна на додели признања, али је упутила поруку преко видеа право из Чикага.
– Добро вече драги моји Ужичани, чланови жирија, добитници престижних признања, организатори и нарочито добро вече мојој мами и Весни, ако су, а надам се да јесу присутне. Када ми је Тони јавио да сам добила награду Почасни амбасадор Ужица била сам изненађена и прилично затечена. Морам признати, прва асоцијација ми је био Нушић и његов Почасни конзул Никарагве, јер ја нисам урадила ништа или нисам урадила много за Ужице, а нисам ни од оних који се безразложно бусају у локал-патриотска прса. Ипак признајем, још сам, док сам живела у Ужицу. на свако питање јесам ли баш из Ужица, увек одговарала са:“Наравно, ја сам стара Ужичанка“. А ето, тада нисам била стара, али сам и до данас остала стара Ужичанка, као што су и моји преци били. Из Ужица сам отишла мрачне 1996. године, али верујем да ни пре одласка, а ни до данас, ничим нисам повредила моје Ужице, нисам му ничим наудила, нисам га осрамотила. Помагала сам хуманитарно колико су ми то могућности дозвољавале, одржавала контакте са пријатељима, сећала се драгих, дивних људи који су ми били учитељи, наставници, професори, ментори, и са посебном пажњом гајила наш чудесни, чувени ужички хумор. Зато ми и Амери често кажу да сам оштра и са занимљивим смислом за хумор. А ја и даље говорим чистим ужичким језиком – идем У град (са акцентом на У), палим Светло (са акцентом на Е), за све што би требало рећи у суперлативу користим само једну реч – Мутно и често говорим шатровачки, у сећање на мог оца и многе ужичке шмекере. Гостима често направим лепињу са све, у којој је увек ужички кајмак, који моја мајка брижљиво пакује после сваке моје посете родном граду, а судбина је хтела да и мој покојни супруг буде праунука чувеног пекара Шуљагића. У Чикагу, за који волим да кажем да је највеће српско село изван Србије, нема много Ужичана, али колико нас год има – добро се и заједно држимо. Зато желим да ово признање поделим са свима њима, као и са свим нашим Ужичанима расутим по белом свету, од Америке до Новог Зеланда, јер знам да и они са собом свуда носе Ужице. Јер, иако ми јесмо отишли из Ужица и на неки га начин напустили, оно никада није напустило нас. Још једном честитам добитницима награда. Видимо се у септембру на промоцији мог новог романа, или пре тога, на страницама Ужичке недеље – обратила се Мила видео путем.
Признање уместо ње примила је њена сестра Весна Филиповић.

Милутин Јовичић Лујо је добитник Специјалне награде Ужичке недеље за животно дело у новинарству. Основну школу и три разреда гимназије завршио је у Ужицу, а након тога уписао је Учитељску школу. Радио је у Прибојском срезу, у основној школи у Мажићима, у нижој гимназији у Прибоју, као предавач српског и руског језика. Од 1957. године био је запослен у Ваљаоници бакра на месту преводиоца за немачки и руски језик, и истовремено студирао на Филолошком факултету у Београду. Од дипломирања до пензије био је новинар у ужичким „Вестима“ и „Гласу ваљаонице“, чији је уредник био дуги низ година. У Ужичкој недељи је од њеног оснивања, као уредник редакције, у којој води рубрику „Варош, људи, догађаји“, у којој на поетски начин представља сећања старих Ужичана на касабу од 6 хиљада становника. Лујо, на жалост, из здравствених разлога, није био на додели признања, али је послао следећу поруку.
– Користећи се привилегијом добитника признања за животно дело, дозволите да у овом свечаном часу кажем неколико пригодних реченица. Поносим се тиме што сам био члан редакције Ужичке недеље од њеног оснивања, која је била перјаница слободног и независног новинарства у овом делу Србије. Зато је за мене ово признање као вид ужичке Пулицерове награде. Бог драги ми је подарио дуг живот да ово признање дочекам и да се њиме до краја поносим. Желим Недељи да и даље додељује ово признање што ће бити доказ дуговечности и у ери владавине електронских медија. Бавећи се овом професијом настојао сам да се држим мисли нобеловца Хесеа, да „свака истина има истину која јој је супротна“. То је и мој савет и препорука младим колегама, што ће рећи да је будућност ове професије у истраживачком новинарству. Захваљујем се жирију, а добитницима признања „Најужичанин“ желим још боље резултате у наредним годинама. Хвала! – навео је Лујо у писму.
Признање уместо Милутина Јовичића примио је Блажо Чубрило, а уручио је Небојша Ђуричић.

Ужичанин 2018. године је Мића Мићић, председник Надзорног одбора „МПП Јединство“ а.д. Севојно и председник групације „Јединство“. Као дипломирани економиста десет година је радио у Привредној комори Ужица, а након тога две године у Ираку као финансијски руководилац предузећа „Путеви“ из Ужица. На челу „МПП Јединство“ а.д. Севојно налази се од 1984. године. Добитник је највећих признања и повеља Регионалне, Републичке и Савезне Привредне коморе. Од самог оснивања члан је Удружења најуспешнијих привредника Србије и Српског пословног клуба „Привредник“. Као дугогодишњи директор и најзначајнији акционар „МПП Јединство“ А.Д. Севојно, Мићић има највеће заслуге за изванредне резултате предузећа које се сврстава међу водеће компаније у области водоснабдевања, топлификације, гасификације како у нашој земљи, тако и у иностранству. „Групација Јединство“ остварује годишњу реализацију преко 50 милиона евра, од чега у иностранству око 20 милиона, са годишњим профитом од преко 3 милиона евра. Поред великих улагања у развој предузећа, „Јединство“ је и друштвено одговорна компанија, која издваја значајна средстава за образовање младих кадрова, развој културе, спорта и друштвених активности у нашој земљи. Улагање у кадрове и инвестирање у најсавременију опрему и механизацију од преко 2 милиона евра годишње обезбеђује завидну позицију на тржишту и омогућава да се уговорени послови изврше квалитетно и у уговореним роковима. „Јединство“ активно учествује у реализацији великог броја објеката у Србији: постројење за пречишћавање воде у Ужицу, Златибору, Пироту и Сељашници; изградња колектора у Врању; станице за снабдевање горивом у Београду, Нишу, Смедеревској Паланци, Ковину; изградња система за рекуперацију паре на инсталацијама у Пожеги; изградња резервоара Р-6 у Пожеги, интегрална техничка заштита у Рафинерији нафте Панчево, регионални систем водоснабдевање општина Зубин Поток, Косовска Митровица и Звечан; изградња фабричког комплекса за паковање муниције за инвеститора Први партизан; изградња дистрибутивне гасоводне мреже у Ужицу и Златибору; изградња граничног прелаза у Гостуну и Котроману; изградња Гондоле на Златибору, изградња тржног центра Звездара, Београд; објекат РТВ Нови Сад и низ других објеката. Тренутно најзначајни пројекат на коме „Јединство“ заједно са конзорционим партнером MHPS из Јапана изводи радове је постројење за десумпоризацију димних гасова у термоелектрани „Никола Тесла“ у Обреновцу, чија уговорена вредност прелази износ од 90 милиона еура. Уговорени су и велики пројекти и у Црној Гори – водоснабдевање и одвођење отпадних вода на Јадранској обали – Бар, Котор и Тиват. Такође, у БиХ су завршени радови на водоснабдевању општине Фоча, изградњи система за наводњавање општине Братунац и изградња резервоара у Требињу. У саставу компаније послује више зависних предузећа са преко 1.150 запослених, који доприносе да ова компанија може извести најкомплексније пословне подухвате коришћењем интерних ресурса. Такође, „Ужице-гас“ АД Ужице је основано заједно са Општином Ужице у коме „Јединство“ учествује са 70 пост капитала и сопственим средствима врши комплетну гасификацију града Ужица и Севојна, где је до сада уложено преко 6 милиона евра. Сопственим средствима од преко 2 милиона евра извршена је изградња и гасовода до Златибора. Мића Мићић није био присутан на доделу признања, па је уместо њега признање примио Смиљанић, а уручула га председница жирија Слађана Шуманац.

На крају Слађана Шуманац као председница жирија каже да су имали тежак задатак да изаберу најбоље, јер је конкуренција била велика. То јој је посебно драго, јер, како је рекла, то је знак да у Ужицу има доста вредних, радних и талентованих људи, жена и младих.

Церемонију доделу признања пратила су два наступа младе балерине Тијане Дрндаревић која је извела две варијације балета „Бајадера“ и „Плава птица“ из балета „Успавана лепотица“. Тијана Дрндаревић је од пре неколико дана прва балерина у Ужица, која након Марије Маге Магазиновић, има диплому завршене основне балетске школе. Млада балерина из балетског студија „Марија Мага Магазиновић“, уз помоћ своје учитељице балета Дуње Махорчић, до сада је остварила низ запажених резултата. Освајала је прва места на такмичења у Бечу и Амстердаму прошле године, а у Србији јој нема равне. Тијана ће од јуна похађати средњу балетску школу.
Поред Тијане, програм су улепшали ученици Музичке школе. Прво је Надежда Павловић, у класи професора Душана Арсенијевића, на клавиру извела концертну етиду Листа и Паганинија „Лов“. Свечаност је завршена музичком нумером Фернанда Обрадорса „Ел Вито“, коју су извели Катарина Тасић – сопран, Милан Младеновић – контрабас и Надежда Павловић – клавир, ученици Музичке школе „Војислав Лале Стефановић“ у класи професорке Неде Арсенијевић.

– Жеља Тонија Станковића, идејног творца манифестације „Ужичанин године“, била је афирмација рада и стваралаштва Ужичана чији резултати можда нису примећени онолико колико то заиста заслужују. Ужичка недеља се захваљује свим члановима жирија до сада, награђенима и свима који годинама подржавају ову манифестацију и Ужичку недељу. Честитамо Ужичкој недељи четврт века постојања са жељом да наставе да Ужичане информишу о најважнијим дешавањима темељећи своје извештавање на веродостојним информацијама. Само што даље од констатације Оскара Вајлда да су људи некада давно имали мучилишта, а сада имају новинарство, и опажања Станислава Леца, да се прозор у свет може затворити новинама – рекла је Верица Туцовић и додала да је у граду има доста људи на које наш град с правом може и треба да буде поносан и да су то људи који наш живот чине другачијим.
– Не морају то бити они са највише диплома, највише новца или највише награда. То су људи којима је стало. Верујемо да су признања и ове године отишла у руке оних којима је истински стало до просперитета, напретка, афирмације правих вредности и до човека – закључила је Верица.
Уз пригодан коктел и фотографисање привела се овогодишња манифестација „Ужичанин године“.

В. Т. и З. Г.