SUGRAĐANI: Ilija Tadić Tašo – Plavi ansambl
Nova godina je vreme praznika,
i snežnih belih pahulja.
I čistih srca kao sneg.
Na dlanu tvom,
kad ljubav daješ bližnjem svom.
U ponoć, kada ona proviri,
poželi jednu želju ti.
Da svi na svetu budu zdravi i srećni.
Stihovima, specijalno napisanim za čitaoce UN, naš sugrađanin Ilija Tadić-Tašo, frontmen, nekada čuvenog užičkog orkestra „Plavi ansambl“ poželeo je svima srećnu Novu 2017. godinu i podsetio nas na neprolazne dane legendarnog užičkog orkestra
„Plavi ansambl“, sa kojim su poznati Jugosloveni mnogo puta proslavljali Novu godinu.
– Orkestar je osnovan davne 1979. godine…- započinje Tašo sećanje.
– Imam i dnevnike iz tih godina, koje sam sačuvao, i razne vaše kolege su do sada više puta pravile planove da se o „Plavom ansamblu“ napravi jedna enciklopedija, koja bi sažela brojne događaje sa svirki ovog orkestra. A, bilo ih je pregršt. Od toga da smo svirali za Tita, do svih mesta u bivšoj Jugoslaviji i čitavoj Evropi, koje smo obišli. Samo u Nemačkoj, recimo, svirali smo u 22 grada.
– Pored mene, a ja sam svirao gitaru, u „Plavom ansamblu“ su svirali Zoran Vuković Trunto, Mijalko Spasojević i Dragoljub Zumberović Mato. To je postava koja je bila neprekidno osam godina, a sa Truntom sam bio skoro četrnaest godina i u drugim bendovima koji su došli posle „Plavog ansambla“- priseća se Tašo.
Kaže, ostali bi zajedno i dalje, ali neki od njih su počeli da se žene.
– Mato i Mijalko su se okumili i kade su počeli da osnivaju porodice, sve su manje imali vremena za svirku. Porodica menja navike, menja životne smerove… I kada, recimo, odemo na more da sviramo po četiri meseca, od toga dva meseca na Svetom Stefanu, dva meseca u hotelima Maestral ili Avala u Budvi, njima ne odgovara četiri meseca, iako smo svi imali mogućnost da dovedemo supruge i decu na petnaest dana.
Tašo je, osim za gitaru, u „Plavom ansamblu, bio zadužen i za prateće stvari.
– Bio sam, i menadžer, i vozač, i gitarista, i pevač – kaže nam držeći u ruci fotografiju iz osamdesetih godina sa oznakom nekadašnje diskografske kuće „Diskos“ iz Aleksandrovca, za koju je „Plavi ansambl“ snimao pesme poznatih pevača.
Da ne zaboravimo, Tašo se muzikom bavi od davne 1968. godine.
– Imao sam tih godina prvi bend „Akordi“ sa profesorom Mirčićem, Žikom i Đenom. Sa tim bendom smo svirali i u Petrovcu na moru- kaže, listajući crno-bele fotografija iz sedamdesetih.
Sećanja se najbolje vraćaju kroz anegdote, kaže naš sagovornik, a gde su muzičari, tu su i dogodovštine…
– Jednom sam na Svetom Stefanu morao da zabavljam jednu baronicu. Pošto nije imala društvo za svoj rođendan, ja sam plesao sa njom čitavo veče, a zauzvrat dobio dve flaše viskija i tortu od 300 maraka, što je tada bilo vrlo skupo.
– Dok sam sa „Akordima“ svirao više amaterski, za „Plavi ansambl“ mogu da kažem da je bio pravi profesionalni bend, što znači da smo isključivo živeli od tog posla. Bili smo tačni, znali smo sve da sviramo, imali izvrsnu opremu, rasvetu, svoj kombi za prevoz. Imali smo recimo sedam odela, za različite prilike, i za svaki dan u nedelji. Patike i cipele su nam svima bile jednake. Imali smo plan šta koji dan oblačimo i obuvamo i takvi smo izlazili na binu. Takvi smo mogli da prođemo svuda. Kada sviramo u Krškom u Sloveniji, sviramo džez, i dođu Slovenci da nas gledaju, u nameri da slušaju upravo džez, a mi im zasviramo užičko kolo, koje oni oduševljeno prihvate. Što smo bili bliži zapadu, uvodni blok nam je uvek bila džez muzika, a u našem kraju smo svirali, recimo „Larinu pesmu“, prilagođavajući se ovom mentalitetu.
Čuveni „Plavi ansambl“ je osamdesetih svirao bukvalno od Triglava do Đevđelije.
– Baš u Đevđeliji smo svirali za jednu Novu godinu, povodom otvaranja kockarnice. Prva tri dana su svirali grupa More i Doris Dragović, a druga tri dana mi i Meri Cetinić. To govori koliki je bio naš nivo. Pratili smo Mikija Jevremovića, pevače iz Teške industrije, a u hotelu Avala u Budvi smo bili jedino Bijelo dugme i mi, skoro dva meseca. Oni su se pripremali za turneju po Rusiji, i svirali su na budvanskim Havajima, a mi ispred hotela Avala, u koji smo došli posle Slatkog greha i Lepe Brene. Do ponoći smo svirali na terasi, a od ponoći u baru u kome su se sakupljali muzičari iz cele Jugoslavije. Tu su bili i zabavnjaci, i narodnjaci, i džezeri, ljudi iz svih krajeva Jugoslavije. Mi smo znali bukvalno sve bendove u Jugoslaviji i družili se sa njima. Pokojni Ipe, bubnjar Bijelog dugmeta, spavao je sa nama u bungalovima. Popije malo, legne do mene i prespava tu celu noć. Te osamdesete godine su bile zaista zlatne godine jugoslovenske estrade, a para je bilo kao nikada.
A kada ima para, nema dosade. Trunto iz orkestra, voleo je se dosta da se šali i na svoj i na tuđi račun, kaže Tašo.
– Kaže mu Lepa Lukić, „Joj, Trunto, izujedaše me noćas komarci“, a on njoj „Joj gospođo Lepa, što bih ja voleo da sam jedan od tih komaraca“. Ili joj ružno vire prsti na sandalama, a on joj kaže „Gospođo Lepa, lepe vam sandale“, a ona ga otera u materinu. Pošto smo svi u orkestru bili visoki, igrali smo često košarku i sećam se kod hotela Park, uvek smo pobeđivali, ali to pivo koje dobijemo kao nagradu, mi podelimo gledaocima koji su bučno navijali za nas povicima „Ere-ere“, „Plavi-plavi“.
Zanimljivo je da se tih osamdesetih pojavio i pop rok sastav „Plavi orkestar“ iz Sarajeva, kada je „Plavi ansambl“ iz Užica uveliko imao svoju publiku.
– Nije nas taj naziv „Plavi orkestar“ ni u kom smislu ugrožavao. Čak smo išli da ih slušamo kada su gostovali na primorju,
i mogu da kažem da su bili perspektivni. Ima, međutim jedna stvar kod tih bendova tada, i oni, i Bijelo dugme, to su sve bili deca bogatih komunista, koji i danas vladaju ovim prostorom bivše Jugoslavije, što mi je uvek smetalo.
Nakon „Plavog ansambla“, koji se raspao posle osam godina, naš sagovornik je osnovao „Taša bend“ i sa njim takođe proputovao puno.
– Mislim da ne postoji mesto u Bosni gde nismo svirali, i poznatiji pevač koga nismo pratili. Na primer, zadnju turneju Tome Zdravkovića ja sam svirao i ozvučavao, i kada smo došli do Prištine, stali smo. Nije prošlo ni godinu dana od te turneje, Toma Zdravković je umro.
„Plavi ansambl“ je najviše Novih godina odsvirao u hotelu Palisad na Zlatiboru i hotelima na Tari.
– Tu je uvek bila elita. Političari, umetnici, sportisti, kockari… Svirao sam Draži Markoviću, Radomanu Božoviću, Tadiću, Šutanovcu, brojnim drugim poznatim ličnostima. Najviše Novih godina na Tari smo odsvirali u Belom boru i Omorici, zatim njihovom nacionalnom restoranu i u Bajinoj Bašti. U Užicu, ne samo sa „Plavim ansamblom“, Novih godina sam odsvirao najviše u hotelu Turist, a od kada je počela da se slavi i Srpska nova godina, mislim da ni jednu nisam propustio. Imao sam uvek odrešene ruke da povedem nekog ko će najbolje zabaviti goste. Od Maje Odžaklijevske, sa kojom sam nekoliko puta svirao Novu godinu, tu su još bile pevačice ruske i ciganske muzike, a pre njih Tozovac, Đorđe Marjanović… Jednom prilikom, sećam se, svirali smo paralelno sa našim pozanatim harmonikašem Branimirom Đokićem i njegovom suprugom Daliborkom ceo januar, a ugostitelji su nam tada rekli da smo mi bolje zabavljali goste. Danas recimo, kada u ovom našem kineskom restoranu sviram sa užičkim tamburašima, neki konobar mi priđe i kaže, „Ti si Tašo jedan od boljih gitarista“. Ja ga pitam „Otkud ti znaš, ti si konobar?“, a on meni: „Pa ovde dolazi mnogo gitarista“. I to je to u ovom poslu. Jesi ili nisi.
Josipu Brozu Titu, „Plavi ansambl“ svirao je više puta.
– Svirali smo kada je Titova svita bila za jednu Novu godinu u njegovoj vili na Zlatiboru, tada on nije dolazio, ali za njega smo svirali u hotelu „Lovac“ na Vodicama, kada je dolazio i folklor, onda drugi put na Zlatiboru, i treći put smo ga ozvučavali na Trgu i Kadinjači. Svirali smo i za bivšeg predsednika Zorana Lilića, koji je, sećam se, bio okružen nekim lepim ženama – kaže Tašo, zagonetno se osmehujući.
– Moja slabost u životu su bile samo žene. Tri puta sam se ženio, imam četvoro dece i četvoro unučića!
Ovu Novu godinu, kaže, Užice dočekuje možda i lepše okićeno nego ranije, ali nema tu pretprazničnu atmosferu koja je vladala gradom sedamdesetih i osamdesetih godina.
– Ljudi se ne druže, ekonomsko raslojavanje je očigledno i osiromašen narod nema za doček. Nemam ni ja za neku pristojniju varijantu. Boban Pluton me zvao da sviram kod njega akustičnu varijantu, uz tamburaše, Ljubišu Slovića i Milana Jeftić, ali ni ovog 22. decembra, kada vi i ja razgovaramo, ja ne mogu sa sigurnošći da kažem da li ću svirati. To nekada prosto nije moglo da se desi. „Plavi ansambl“ je u septembru znao gde svira za Novu godinu.
– Primećujem i da sada niko nije oduševljen Novom godinom, a srećem mnogo bendova. Izgleda da je i Zlatibor poklekao. Biće on pun, ali na trgu gde je novogodišnji koncert, više nego u hotelima i restoranima.
Na kraju, želeći da nam dočara entuzijazam „Plavog ansambla“ Tašo nam ispriča neverovatnu priču koja ih je iz sena sa jedne štale odvela pravo u hotel sa četiri zvezdice.
– „Plavi ansambl“ je odsvirao više stotina svadbi, ali jednu u Beloj reci, niko od nas, verovatno nikada neće zaboraviti.
– Svirali smo svadbu u Beloj reci tri dana, petak, subotu i nedelju. Od ta tri dana, dve noći smo spavali na štali u senu! To su nam bile toliko dobre pare, da nismo mogli da odbijemo, a imali smo zakazan nastup na moru. Mi smo na toj svadbi zaradili, sigurno današnjih 1.100 evra. Treći dan uveče, odmah smo krenuli i tako zamoreni došli u hotel Maestral sa četiri zvezdice. Istovarili smo instrumente i došli na recepciju, a kada nas je videla recepcionerka onako prljave i umorne, samo je rekla, „evo ključ, na spavanje, tuširanje i osvežavanje“. Sledećeg dana u devet svirka je bila bez greške. Znači, iz štale, za jedan dan, mi smo stigli u hotel sa četiri zvezdice. E, to je bio „Plavi ansambl“, a što bi moj drug Trunto rekao, „za nas je uvek bilo puno para, devojaka i pečenja“.
LJ.K.
