СУГРАЂАНИ: Илија Тадић Ташо – Плави ансамбл
Нова година је време празника,
и снежних белих пахуља.
И чистих срца као снег.
На длану твом,
кад љубав дајеш ближњем свом.
У поноћ, када она провири,
пожели једну жељу ти.
Да сви на свету буду здрави и срећни.
Стиховима, специјално написаним за читаоце УН, наш суграђанин Илија Тадић-Ташо, фронтмен, некада чувеног ужичког оркестра „Плави ансамбл“ пожелео је свима срећну Нову 2017. годину и подсетио нас на непролазне дане легендарног ужичког оркестра
„Плави ансамбл“, са којим су познати Југословени много пута прослављали Нову годину.
– Оркестар је основан давне 1979. године…- започиње Ташо сећање.
– Имам и дневнике из тих година, које сам сачувао, и разне ваше колеге су до сада више пута правиле планове да се о „Плавом ансамблу“ направи једна енциклопедија, која би сажела бројне догађаје са свирки овог оркестра. А, било их је прегршт. Од тога да смо свирали за Тита, до свих места у бившој Југославији и читавој Европи, које смо обишли. Само у Немачкој, рецимо, свирали смо у 22 града.
– Поред мене, а ја сам свирао гитару, у „Плавом ансамблу“ су свирали Зоран Вуковић Трунто, Мијалко Спасојевић и Драгољуб Зумберовић Мато. То је постава која је била непрекидно осам година, а са Трунтом сам био скоро четрнаест година и у другим бендовима који су дошли после „Плавог ансамбла“- присећа се Ташо.
Каже, остали би заједно и даље, али неки од њих су почели да се жене.
– Мато и Мијалко су се окумили и каде су почели да оснивају породице, све су мање имали времена за свирку. Породица мења навике, мења животне смерове… И када, рецимо, одемо на море да свирамо по четири месеца, од тога два месеца на Светом Стефану, два месеца у хотелима Маестрал или Авала у Будви, њима не одговара четири месеца, иако смо сви имали могућност да доведемо супруге и децу на петнаест дана.
Ташо је, осим за гитару, у „Плавом ансамблу, био задужен и за пратеће ствари.
– Био сам, и менаџер, и возач, и гитариста, и певач – каже нам држећи у руци фотографију из осамдесетих година са ознаком некадашње дискографске куће „Дискос“ из Александровца, за коју је „Плави ансамбл“ снимао песме познатих певача.
Да не заборавимо, Ташо се музиком бави од давне 1968. године.
– Имао сам тих година први бенд „Акорди“ са професором Мирчићем, Жиком и Ђеном. Са тим бендом смо свирали и у Петровцу на мору- каже, листајући црно-беле фотографија из седамдесетих.
Сећања се најбоље враћају кроз анегдоте, каже наш саговорник, а где су музичари, ту су и догодовштине…
– Једном сам на Светом Стефану морао да забављам једну бароницу. Пошто није имала друштво за свој рођендан, ја сам плесао са њом читаво вече, а заузврат добио две флаше вискија и торту од 300 марака, што је тада било врло скупо.
– Док сам са „Акордима“ свирао више аматерски, за „Плави ансамбл“ могу да кажем да је био прави професионални бенд, што значи да смо искључиво живели од тог посла. Били смо тачни, знали смо све да свирамо, имали изврсну опрему, расвету, свој комби за превоз. Имали смо рецимо седам одела, за различите прилике, и за сваки дан у недељи. Патике и ципеле су нам свима биле једнаке. Имали смо план шта који дан облачимо и обувамо и такви смо излазили на бину. Такви смо могли да прођемо свуда. Када свирамо у Кршком у Словенији, свирамо џез, и дођу Словенци да нас гледају, у намери да слушају управо џез, а ми им засвирамо ужичко коло, које они одушевљено прихвате. Што смо били ближи западу, уводни блок нам је увек била џез музика, а у нашем крају смо свирали, рецимо „Ларину песму“, прилагођавајући се овом менталитету.
Чувени „Плави ансамбл“ је осамдесетих свирао буквално од Триглава до Ђевђелије.
– Баш у Ђевђелији смо свирали за једну Нову годину, поводом отварања коцкарнице. Прва три дана су свирали група Море и Дорис Драговић, а друга три дана ми и Мери Цетинић. То говори колики је био наш ниво. Пратили смо Микија Јевремовића, певаче из Тешке индустрије, а у хотелу Авала у Будви смо били једино Бијело дугме и ми, скоро два месеца. Они су се припремали за турнеју по Русији, и свирали су на будванским Хавајима, а ми испред хотела Авала, у који смо дошли после Слатког греха и Лепе Брене. До поноћи смо свирали на тераси, а од поноћи у бару у коме су се сакупљали музичари из целе Југославије. Ту су били и забавњаци, и народњаци, и џезери, људи из свих крајева Југославије. Ми смо знали буквално све бендове у Југославији и дружили се са њима. Покојни Ипе, бубњар Бијелог дугмета, спавао је са нама у бунгаловима. Попије мало, легне до мене и преспава ту целу ноћ. Те осамдесете године су биле заиста златне године југословенске естраде, а пара је било као никада.
А када има пара, нема досаде. Трунто из оркестра, волео је се доста да се шали и на свој и на туђи рачун, каже Ташо.
– Каже му Лепа Лукић, „Јој, Трунто, изуједаше ме ноћас комарци“, а он њој „Јој госпођо Лепа, што бих ја волео да сам један од тих комараца“. Или јој ружно вире прсти на сандалама, а он јој каже „Госпођо Лепа, лепе вам сандале“, а она га отера у материну. Пошто смо сви у оркестру били високи, играли смо често кошарку и сећам се код хотела Парк, увек смо побеђивали, али то пиво које добијемо као награду, ми поделимо гледаоцима који су бучно навијали за нас повицима „Ере-ере“, „Плави-плави“.
Занимљиво је да се тих осамдесетих појавио и поп рок састав „Плави оркестар“ из Сарајева, када је „Плави ансамбл“ из Ужица увелико имао своју публику.
– Није нас тај назив „Плави оркестар“ ни у ком смислу угрожавао. Чак смо ишли да их слушамо када су гостовали на приморју,
и могу да кажем да су били перспективни. Има, међутим једна ствар код тих бендова тада, и они, и Бијело дугме, то су све били деца богатих комуниста, који и данас владају овим простором бивше Југославије, што ми је увек сметало.
Након „Плавог ансамбла“, који се распао после осам година, наш саговорник је основао „Таша бенд“ и са њим такође пропутовао пуно.
– Мислим да не постоји место у Босни где нисмо свирали, и познатији певач кога нисмо пратили. На пример, задњу турнеју Томе Здравковића ја сам свирао и озвучавао, и када смо дошли до Приштине, стали смо. Није прошло ни годину дана од те турнеје, Тома Здравковић је умро.
„Плави ансамбл“ је највише Нових година одсвирао у хотелу Палисад на Златибору и хотелима на Тари.
– Ту је увек била елита. Политичари, уметници, спортисти, коцкари… Свирао сам Дражи Марковићу, Радоману Божовићу, Тадићу, Шутановцу, бројним другим познатим личностима. Највише Нових година на Тари смо одсвирали у Белом бору и Оморици, затим њиховом националном ресторану и у Бајиној Башти. У Ужицу, не само са „Плавим ансамблом“, Нових година сам одсвирао највише у хотелу Турист, а од када је почела да се слави и Српска нова година, мислим да ни једну нисам пропустио. Имао сам увек одрешене руке да поведем неког ко ће најбоље забавити госте. Од Маје Оџаклијевске, са којом сам неколико пута свирао Нову годину, ту су још биле певачице руске и циганске музике, а пре њих Тозовац, Ђорђе Марјановић… Једном приликом, сећам се, свирали смо паралелно са нашим позанатим хармоникашем Бранимиром Ђокићем и његовом супругом Далиборком цео јануар, а угоститељи су нам тада рекли да смо ми боље забављали госте. Данас рецимо, када у овом нашем кинеском ресторану свирам са ужичким тамбурашима, неки конобар ми приђе и каже, „Ти си Ташо један од бољих гитариста“. Ја га питам „Откуд ти знаш, ти си конобар?“, а он мени: „Па овде долази много гитариста“. И то је то у овом послу. Јеси или ниси.
Јосипу Брозу Титу, „Плави ансамбл“ свирао је више пута.
– Свирали смо када је Титова свита била за једну Нову годину у његовој вили на Златибору, тада он није долазио, али за њега смо свирали у хотелу „Ловац“ на Водицама, када је долазио и фолклор, онда други пут на Златибору, и трећи пут смо га озвучавали на Тргу и Кадињачи. Свирали смо и за бившег председника Зорана Лилића, који је, сећам се, био окружен неким лепим женама – каже Ташо, загонетно се осмехујући.
– Моја слабост у животу су биле само жене. Три пута сам се женио, имам четворо деце и четворо унучића!
Ову Нову годину, каже, Ужице дочекује можда и лепше окићено него раније, али нема ту претпразничну атмосферу која је владала градом седамдесетих и осамдесетих година.
– Људи се не друже, економско раслојавање је очигледно и осиромашен народ нема за дочек. Немам ни ја за неку пристојнију варијанту. Бобан Плутон ме звао да свирам код њега акустичну варијанту, уз тамбураше, Љубишу Словића и Милана Јефтић, али ни овог 22. децембра, када ви и ја разговарамо, ја не могу са сигурношћи да кажем да ли ћу свирати. То некада просто није могло да се деси. „Плави ансамбл“ је у септембру знао где свира за Нову годину.
– Примећујем и да сада нико није одушевљен Новом годином, а срећем много бендова. Изгледа да је и Златибор поклекао. Биће он пун, али на тргу где је новогодишњи концерт, више него у хотелима и ресторанима.
На крају, желећи да нам дочара ентузијазам „Плавог ансамбла“ Ташо нам исприча невероватну причу која их је из сена са једне штале одвела право у хотел са четири звездице.
– „Плави ансамбл“ је одсвирао више стотина свадби, али једну у Белој реци, нико од нас, вероватно никада неће заборавити.
– Свирали смо свадбу у Белој реци три дана, петак, суботу и недељу. Од та три дана, две ноћи смо спавали на штали у сену! То су нам биле толико добре паре, да нисмо могли да одбијемо, а имали смо заказан наступ на мору. Ми смо на тој свадби зарадили, сигурно данашњих 1.100 евра. Трећи дан увече, одмах смо кренули и тако заморени дошли у хотел Маестрал са четири звездице. Истоварили смо инструменте и дошли на рецепцију, а када нас је видела рецепционерка онако прљаве и уморне, само је рекла, „ево кључ, на спавање, туширање и освежавање“. Следећег дана у девет свирка је била без грешке. Значи, из штале, за један дан, ми смо стигли у хотел са четири звездице. Е, то је био „Плави ансамбл“, а што би мој друг Трунто рекао, „за нас је увек било пуно пара, девојака и печења“.
Љ.К.
