Буковаче и глисте

УЖИЧКИ ПРЕДУЗЕТНИЦИ: ЈАНКО И БЛАГОЈЕ РАДИШИЋ
Недалеко од Ужица, у селу Трипкова, на домаћинству Радишић, налази се права мала фарма за производњу печурки буковача. Пољопривредно газдинство се води на Јанку Радишићу, а предузеће на његовом оцу, пензионисаном ватрогасцу, Благоју. У целој производњи им помаже и Јанков деда, Благојев отац, осамдесетдвогодишњи Миленко. Три генерације је ретко видети да раде исти посао.
– Посао са печуркама је почео мој отац Благоје, 2007. године, када сам био у војсци. Отац је добио идеју да гаји буковаче, а тих печурака тада није било у граду и уопште на тржишту. Онда је он почео да се распитује како се гаје и првих десет експериментиланих џакова је направио у нашој гаражи у Ужицу. Када смо видели да могу да успеју, да роде, наставили смо даље – каже Јанко.

Производња је почела полако да се шири, прилагодили су услове у гаражи, а заинтересованих купаца је било одмах. Онда су производњу повећали на 20 до 50 џакова и сада, после девет година, производе печурке из 600 џакова.
– То је сасвим довољно за један породичан посао. У међувремену смо имали и по хиљаду џакова, али смо схватили да је за нашу породицу довољна садашња производња – каже Јанко.
Пре него што су комплетну производњу преселили на породично имање у Трипкову, због потребе проширења посла, изнајмљивали су простор у Ужицу, који је већи од овога који данас имају. Узгајали су по хиљаду џакова, али су схватили да је то много, па су смањили производњу. Простор је постао огроман, па су решили да производњу преместе у Трипкову, где су до тада радили само мали део, сецкање сламе. Данас су у Трипковој прилагодили све, а и терен им је такав да нема много муке око посла.
– Сада ту радимо од складиштења сламе и сејања печурки, до крајњег производа и брања печурки. Може да се производе три до четири тоне у сезони, зависно од времена – додао је најмлађи члан породице Радишић.
Несебично су са нама поделили процес производње.

– Производња креће од набавке сламе, која мора бити чиста и миришљава. Све што је кисло и што је буђаво одбацује се. Затим се слама сецка на дужину од 3 до 5 цм. Тако исецкану сламу кувамо у казану од 3.000 литара, у који могу да стану три кавеза те сламе. Кува се на температури од 70 степени пола сата. На тај начин се изврши пастеризација. После те кавезе дизалицом дижемо и остављамо да се исцеди до сутрадан. Иначе, у тај један кавез стане 7 до 8 бала сламе. А док нисмо нисмо схватили како треба да се ради, покушавали смо на много, много начина. Обавезно спремимо сламе за више џакова, јер престајемо са сецкањем, да прашина не би пала по већ припремљеној слами. Тако припремљена иде у машину за паковање. Некада смо је паковали и ручно сабијали у џакове. Ређало се ред сламе, ред семена и џак се добро сабијао. За тај посао је било потребно доста времена, а радила су по три до четири човека. Сада смо направили машину и све иде брже и џак је квалитетнији, а човек се не умори. Када завршимо засејавање, такви џакови иду у посебну просторију, која се зове прорасталиште. Та просторија мора да буде мрачна, загушљива, ретко је треба проветравати, и температура у њој мора да буде од 22 до 25 степени. Температура никако не сме да пређе 32 степена, јер их тада уништи, а ако је нижа. развијају се пре друге бактерије и плесни него буковаче. При овој температури печурка много брже расте и освоји све и не да другом да узме примат. За 15 до 20 дана, што опет зависи од времена напољу и услова унутра, буде завршено прорастање. Џакови су побелели и такви иду у простор где расту. Направили смо посебне објекте и качимо их о куке. Тако је лакше и да расту а и после за брање. Тај простор је од око 100 квадрата и 80 посто је под земљом, а онај део што је ван земље смо изоловали. Преко њега смо направили пластеник, у коме складиштимо сламу, али и загревамо ваздух, који убацујемо кроз испусте за вентилацију у простор где су џакови. Проблем је код печурака када почињу да расту, увек треба да имају свеж ваздух, али не много хладан. И тако се преко тог стакленика греје ваздух. Такође, печурке у том простору морају да имају стално светло, које им обезбеђујемо преко сијалица. Температура треба да буде стална, од 15 до 18 степени. Дакле, супротни су услови од оних у прорасталишту. На 5 степени печурке много споро расту и буду мале и тамне, док на 25 степени брзо порасте и буде светла и сувља. Неопходно је обезбедити и влажност ваздуха. Ако је влажност велика, оне су теже и гњецаве. Иначе, када се пребаце у овај објекат, за десетак дана почињу да ничу. Потом, за седам дана достигну ту неку оптималну величину, која је најлепша за јело. Дакле, када је све у реду, 35. дан се беру од тренутка када смо је посејали. Некад буде то дуже због хладноће. Значи, све параметре треба ускладити и температуру, и вентилацију, влажност и светлост. Чим се нешто поремети, печурка буде или тамнија или светлија, или са дужим репом или се уврће. Најбоље су када им је пречник десет цм, када је савијена на доле и неке сиве боје, што би рекао наш народ, неке миш боје – детаљно је објаснио Јанко.

Иако раде овај посао скоро десет година, Радишићи кажу да сваки дан по нешто ново науче о буковачама.
– О њима се не зна много. Чак и професорка која је издала књигу о њима и прати их 25 година, често долази код нас и сарађује са нама, да прати те неке процесе. Понекад се стварно изненади. Буковача расте као биљка, али по саставу ћелије је животиња – додао је Јанко.
Такође, Радишићи раде засејане џакове за друге. Могли би доста да их направе, али ипак то избегавају, јер они који их узму очекују много, а морају и да створе праве услове.
– Људи очекују да ће баш сваки џак да рађа доста, до 5 кг. Углавном дајемо прорастао џак, бео, да се види да је све у реду. Е онда људи, ако не никне на време, питају што није никло, а ако никне доста, што ми је оволико никло, шта ће сада да ради са њима. И зато углавном радимо за себе. Дођу људи виде како ми то радимо, све им лепо објаснимо, онда и они крену са производњом и ако се не обогате на првом послу, онда одустану или ако не створе добре услове, печурке им не роде, па опет одустану – каже Јанко.
Род печурки углавном планирају да стигне за божићни и ускршњи пост, јер је тада највећа продаја, мада се сада продају и ван поста, јер су идеалне за јело у комбинацији са месом или неким другим мрсним јелом.
– Наши људи су углавном навикли да печурке и рибу једу када је пост, па и ми нашу производњу планирамо када је пост и то прво коло, када највише роде. Припреме и засејавање почињу у септембру и већ 1. децембра су спремне за брање. Припремамо по 150 џакова на десет дана, тако да их имамо континуирано до Божића. Тако исто крећемо са новом туром на пролеће за ускршњи пост. У међувремену џакови имају друго и треће коло и тако траје до лета, до јуна или јула. Већ врућине им не одговарају. Многи нас питају зашто не убацимо климу због лета. То не долази у обзир, јер клима у себи има разне бактерије и могу да направе велике штете. А и печурка баца споре. Ако их много баци у просторији се створи нешто попут магле. То се код нас не дешава, јер их редовно беремо и не дозвољавамо да порасту и сазру. Такође, теже је лети продати печурке, а оне имају свој рок трајања од 7 до 8 дана у продавницама. Упаковане се чувају на плус 2, али често у продованицама их држе на собној температури. Дешава се да оне печурке које на себи имају споре, на температури од 20-ак степени, иако су упаковане, почињу да се размножавају и за 10 дана никне друга печурка. Али, углавном снабдевамо продавнице у којима печурке стоје максимално два дана, јер се одмах продају – каже Јанко и додао је да цене нису мењали већ неколико година.

Сами направили машине

Као што су рекли, доста проблема су имали на почетку при сецкању сламе и прављењу џакова. Да би олакшали посао почели су да размишљају о машинама, које за њихове потребе није имало да се набаве. Зато је Благоје, неке пре, неке касније, сам конструисао и направио. Данас их, ако има заинтересованих, и продаје.
– Они који су производили печурке, када смо ми покретали производњу, углавном су користили хемијска средства за дезинфекцију сламе, јер су избегавали да ложе ватру и нису имали дрва, ни казане. Обично су сламу потапали у буре са тим средствима. Ми смо кренули са кувањем. Сецкање је било велики проблем, јер је један човек за један дан могао да исецка само једну балу. Решавали смо неколико месеци тај проблем и на крају смо направили машину. Ако се користи монофазна струја машина исецка балу сламе за два минута, а трофазна струја исече за минут. Нама за 120 до 150 џакова у размацима по 10 дана, потребно око 70 бала или један тамчић сламе. Скувана слама у кавезу, у коме стане 6 до 7 бала, тешка је 300 кг и кавез подижемо дизалицом. Такође, као што је Јанко рекао, имали смо доста муке око паковања џакова. За то ми је требало пет до шест година да направимо одговарајућу машину. Прво та машина је морала да буде једноставна. Покушавао сам хидрауликом и многе друге разне комбинације да се сабије слама, али никако да нађемо решење. Морали смо да имамо у виду како је то Јанко радио са тегом од око 6 кг. Мерили смо јачину тог ударца, симулирали га, и на крају смо дошли до тога да је потребно да се 30 кг спусти са висине од 20 цм. То је потребна снага, која мора стално да лупка да би се сабио џак, а да џак не пукне. Тако смо направили машину и додали ход од 70цм, због висине џака. И тако, просто смо је направили да се на њој хаба само један део, а који не кошта ништа и то је аутомобилска гума. Таква машина може да направи 2.000 џакова и потребно је пола сата док се тај део замени. До сада смо направили машине за Зеницу, Нови Сад, Ваљево, Чачак и Вршац. Има заинтересованих и за сецаклице. Машине нису скупе – објаснио је Благоје и додао да сами праве и џакове.

И ту је машину Благоје направио. Потребно је само да купе ролну са џаковима, а онда их на тој машини секу и лепе на дужину која је њима потребна, али и буше рупе, кроз које ће изнићи печурка. У једном потезу направе 13 џакова.
Иначе, Јанко је дипломирани глумац, који је тренутно ангажован у представи Снежана и седам патуљака Народног позоришта Ужице.
– Школовао сам се од печурака од 2009. до 2013. године. Био сам на Драмској академији у Бијељини. Данас сам дипломирани глумац, који се бави пољопривредом и бавим се музиком, имам свој бенд – додао је Јанко.
Деда Миленко углавном помаже у ложењу ватре и везивању џакова.
– Много му значи када са нама изађе из Ужица на чист ваздух. И онда он овде по цео дан нешто ради, занима се. Ложи ватру, прави џакове. Тако се осећа корисним, а и нама помаже. Често га грдим да смањи са радом, али он воли и лепше се осећа. Мило му је када види да његова дедовина није запуштена и зарасла – казао је Благоје.
Њихова фарма печурки се полако развијала и како каже Благоје, сама себе је финансирала. У плану су им још да лепо обраде зидове, да направе неке надстрешнице и да среде двориште. Једва чекају када ће пролеће, јер ће на сређеним зидовима осванути и нови стихови за печурке.

Глистењаци

Поред производње печурки, породица Радишић гаји глисте и, како кажу, тиме су заокружили цео процес производње без отпада.
– Од почетка смо се руководили да имамо производњу која нема хемије, да буде здрава и да нема отпад, да не загађујемо природу. И онда смо набавили две кесе калифорнијских глиста и направили два глистењака. Кренули смо полако да их размножавамо. Сада имамо под глистењацима око 200 квадрата. Глисте се свака три месеца размноже дупло. Имамо понекад вишка глиста. Њих наберемо и стављамо их у џакове и дајемо их људима – казао Јанко.

Џак са сламом када заврши са рађањем иде калифорнијским глистама. Како су објаснили, не скида се најлон и глисте полако улазе у њега.
– Џак на глистењаку стоји тако шест месеци и за то време глисте га напола поједу и тада склонимо најлон. Потребно је годину дана да један џак прераде, јер се слама мало теже прерађује. Такође на глистањаке стављамо све кућне отпатке, као и покошену траву око куће, отпад од печурки. И сваког пролећа вадимо квалитетан хумус, који је 4 до 5 пута квалитетније од стајског ђубрива. Неколико џакова тог хумуса замењује приколицу стајског ђубрива. Из њега не расте коров, стави се поред биљке и есктра је за цвеће, воће и поврће. Чак се и добро раствара у води и може да се прска, а биљка га користи преко листа. Често га узимају малинари и прскају малине. Људи који га једном узму, после стално долазе – објаснио је Јанко и додао да су се определили за глисте, јер печурке не воле близину других животиња, јер када би држали свиње или краве, стајско ђубриво би производило неке своје печурке, чије би споре могла да униште џакове.

Прах од печурака

Од печурки које су прерасле и које нису наизглед лепе прави се прах.
– Такве печурке сушимо и мељемо. Правимо прах, који пакујемо у тегле од 100 грама. Ако неко има проблеме са свим оним што печурка отклања, а то је масноћа, триглицериди, шећер, бол у мишићима, да не би јели сваки дан печурке, једноставно и довољно је да 4 грама праха, једна кашчица, стави у чорбу, неко јело или чашу јогурта. Ем побољша укус, ем је лековито – додао је Благоје, који је и сам пробао овај „лек“ због масноће и помогло му.
Имају још један производ који праве, а то су мариниране буковаче.
– Ми немамо те количине да га правимо, али, ако неко баш инсистира, ми га направимо. Тако мариниране печурке трају по годину дана и сем сирћета, немају никаквих додатака. Често их траже за славу уместо шампињона – казао је средњи Радишић.

Звездана Глигоријевић