ДРАГОСЛАВ ГЛАВОЊИЋ И ИВАНА ИВАНОВИЋ – ГУСЛАР И ЊЕГОВА УНУКА
Старина од 78 година Драгослав Главоњић велики је традиционалиста. Скоро цео свој живот свира гусле, а прави их већ пола века.
Драгослава скоро нико не зна под тим именом, још од малих ногу звали су га Драган. Рођен је Рутошима код Нове Вароши.
– Отац је имао нас осморо деце. У селу су ме сви знали као Драган, тако ми је остало и у школи, али и до данас. Док сам био дечак, у селу није било неких инструмената да би се могла свирати било каква музика. У време било је прела и посела, и тада су се само могле чути гусле. Тек понеко је знао да свира фрулу и двојнице, а касније се појавила хармоника и труба. Код мене у суседству скоро свака кућа је имала гусле. Те гусле су биле су израђене на врло прост начин, али су служиле сврси. Око гусала се окупљао народ и када се зачује у селу њихов звук, знало се да се нешто догађа – прело или посело. Посебно је то било зими, о празницима, недељом. Није нико тада знао за викенд, већ само недељу, када се није радило, већ одмарало, ко је могао забављао се. Скупљала се омладина често око школе, цркве или у некој кући, која је имала велики подрум или помоћне просторије. Као дечак сам слушао пуно гусле и заволео сам њихов звук. Привукле су ме и песме певане уз гусле. Биле су то песме из народа, јуначке, епске, десетерачке песме. Тада су се само оне певале. Уз гусле се највише, колико памтим, певало за Божић. Тада је то био велики празник, славио се три дана, а божићни ручак није се могао замислити без гусала. Један је певао, а сви остали су пажљиво слушали. Зна се, гусле хоће тишину, да би се добро и тачно чуле речи песме. Углавном су то раније биле јуначке песме, понекада су се певале и тужбалице. За гусле треба човек да се роди. Иако ту нема много тонова, три, четири, пет највише, ипак треба да се усклади песма са музиком коју производе гусле. Међутим, с обзиром на продор неких нових таласа у култури, и гусле су се почеле другачије правити. Рађена су резбарења и догодиле су се још неке промене, па су гусле као инструмент, рекао бих, постале цивилизованије. Резбарило се тако да на гуслама имамо Милоша Обилића, манастире, а на врхове су стављане фигуре попут аждаје, птице, војсковође или, на пример, Његош, тако да могу рећи, као и све око нас и гусле су претрпеле велике промене – рекао је Драган.
Драган се сећа да је његов отац имао неке старе гусле, тако да је уз њега почео помало певати.
– Прве сам гусле купио у Црној Гори, тачније однео сам јаворово дрво, које је расло током мог детињства, једном мајстору. Међутим, некако сам одмах добио жељу да их и ја направим. До сада сам направио око тридесетак гусала. Половину сам поклонио браћи, сестрама, унуцима, братанцима и сада сва моја ужа фамилија има гусле које сам ја правио. Брату сам поклонио једне гусле, где сам изрезбарио лик Светог Луке, јер је то наша крсна слава. Гусле су понос српског народа, православног народа. И гусле су увек стајале на зиду окачене о дрвени клин, јер су и куће биле дрвене – казао је наш саговорник.
Драгослав каже да се један период нико није интересовао за гусле, али последњих петнаестак година има више интересената, али не из ужичког краја.
– Некада, пре више од сто година, из ужичког краја био један познати гуслар, који је заједно са херцеговачким и црногорским гусларима певао по Америци и Канади. Данас се уз гусле певају и песме у осмерцу. Често су песме уз гусле биле и забрањиване, али последњих година постоје предлози на државном нивоу да се гусле уврсте у музички инструмент. Ја сам често са мојим комшијом Тадијом Вуковићем, родом из Прибоја, нажалост, он је сада покојни, певао уз гусле. Тадија је знао много песама. Од Тадије сам много научио. Међутим, овде у Ужицу, а и у мом селу, више нема гусала, нема никога ко би свирао и певао уз њих – рекао је стари гуслар.
– Мој отац је био тесар и зато ми послови са дрветом нису били страни. Још као сасвим млад од дрвених талпи је правио дрвене куће. Волео сам да узимам његов алат и као дечак сам почео да правим неке клупице, столице. Када сам почео правити гусле имао сам већ довољно искуства како савладати дрво. За гусле се користи јаворово дрво. Јавор је ситно, зрнасто дрво, тврдо и добро преноси звук. Свако тврдо зрнасто дрво може се употребити за гусле, као на пример и клен. У недостатку јавора, гусле су се правиле и од беле или црвене јове. Јаворово нема у Србији и углавном се набавља из Босне, где имају читаве јаворове шуме. Лично сам правио гусле од јавора, ораха и од дивље трешње, а направио сам гусле и од брезе. Ако је дрво мекше, онда има проблема. Предњи део гусала је кожни. Најбоље је узети кожу од певца. Али, где наћи толиког певца? Зато се узима кожа од јарета. Струна се некада правила од длаке коњског репа, тражио се пастув, јак, снажан, да би и звук гусала био јак. Раније су гусле мазане боровом смолом, а данас постоји калафонијум да би се побољшао тон, да не би шкрипале. И та смеса је на бази смоле четинара. Сав алат за делове гусала направио сам ја и важно је да тај алат буде увек оштар. Имам и специјални алат за резбарење гусала. Обично, напред на гуслама резбарим лик неке личности, а позади призор Косовске битке, манастира или нечег другог. За израду гусала потребно ми је отприлике месец дана. Не може се овај посао радити по цео дан. Треба много стрпљења да гусле испадну како треба. Ако немам пажњу на то како радим, направићу грешку и гусле неће бити добре. Понекад радим три дана без престанка, а онда седам дана не радим ништа.
Драгослав сада покушава да оснује друштво гуслара у Ужицу. Каже да их има петнаестак заинтересованих.
– Немамо просторије и немамо средстава да нешто озбиљније урадимо. Мада гусле живе у околним општинама. Моја унука Ивана, понос дедина, и ја били смо прошле зиме у Прибоју, на вечери гуслара. Међу нама нема жена гуслара, али има само једна у Пријепољу, Стеванија Драгаш. Мислим да има и једна жена у Лозници и једна у Краљеву. Ја повремено идем са Прибојцима на неке манифестације и понекад певам. Једном приликом смо певали песму „Романијо, Романијо, погорели крају“, а та песма је била забрањена, због подсећања на грађански рат деведесетих, али, ето, ми је певамо уз гусле – додао је Драгослав.
Већину израђених гусала Драган поклања, па је тако направио и гусле за своје три унуке и три унука. Са најстаријом унуком Иваном Ивановић ревијално је наступао 2012. године у емисији „Ја имам таленат”, а снимали су и још неке емисије за телевизије.
Његова унука Ивана дипломирала је на студијама економије и туризмологије, али је предана традицији. За свог деду Драгана каже да живи с њим од рођења и да он главна личност мог живота, а за себе да се пронашла у етно туризмологији.
– Етно туризмологија се бави фолклорним наслеђем једне земље. Игром случаја у рођена сам у породици која воли традицију, прво мој деда. Он понекад и држи часове за заинтересоване. Урадила сам му и фејсбук страницу – каже Ивана.
Ивана је од раније позната широј јавности по томе што је организовала хуманитарне концерте са Пинковим звездама из овог краја.
– Све је то било одлично, међутим, нешто ми је недостајало. Са Коцетом (учесником Пинкових звезда, о њему је Ужичка недеља већ писала – прим. аут.) отишла сам на Фестивал ветерана на Златибору где смо били као гости и када сам видела хиљаду људи у једном колу, одлучила сам да се окренем очувању народне традиције. Сада сам члан КУД Први партизан и поносна сам што сам члан најстаријег друштва у Ужицу. И тако је све кренуло својим током. На некој манифестацији на Златибору упознала сам сликарку Оливеру Аџић. Одмах смо се договориле да направимо једну манифестациону изложбу. Организовала сам мини фестивал за очување народне традиције, где је учествовало друштво гуслара из Прибоја и певачи из вика. Оливера је имала своју изложбу, а ту су још учествовали глумац и инструменталиста Јанко Радишић и Марко Џамбасовић. То је ми је била одскочна даска. То друштво гуслара из Прибоја су моји велики сарадници и пријатељи, а обновила сам сарадњу са старим мушким певачким друштвом Ђока Павловић, које чине наши у Ужичани, а већина их живи у Београду. Заједно смо били гости на копаоничком селу – казала је Ивана.
Ивана је била и на семинару у Футога, где су се промовисале три врсте ношње.
– Желела сам што више да научим о народним ношњама, јер је то део етнологије. То ми је био први пут да будем на таквом семинару. Били су живи модели и сваки део ношње су објашњавали од ког је материјала, чему служи и шта значи.
Затим је уследило низ активности у њеној организацији.
– Са друштвом гуслара из Прибоја и паром певача из вика, отишли смо на Златни опанак и освојили смо „опанак“. Ја сам била као сценски руководилац. Пре такмичења договорила сам се са њима да се увежбају, јер сам видела да имају потенцијала. Они су пристали да иду, али више због дружења него због такмичења, али су ипак освојили „Златни опанак“. Директор једног фестивала у Турској, Бесим Биберовић из Новог Пазара, гледао је прилог на РТС о мени и деди, и контактирао ме преко Фејсбука. Питао ме хоћу ли да нађем неке КУД-ове или нека друштва и да учествујем на том фестивалу у Турској. Биберевић је директор Интернационалног фестивала фолклора, који се три пута одржава у току године – у мају, јулу и септембру у Турској. Наравно да сам прихватила. Касније сам се укључила у саму организацију и била сам члан жирија. Потрудила сам да промовишем своје место, културу и традицију. Специфично је то што учествују фолклораши из 10 земаља, програм траје два дана и тада се могу видети сплетови игара из 10 различитих земаља. На крају сваког концерта игра се Турско коло. Сви смо заједно, сви смо једнаки и што је циљ свега да се кроз игру, песму и традицију негује љубав.
– Након Турске била сам на Данима Винче, надомак Београд. На ту манифестацију сам ишла са певачком групом „Славуји“ из Севојна. Они су били као предгрупа националног ансамбла „Коло“. После тога, поново сам била у Турској и била сам члан жирија, а након завршетка фестивала добила сам признање од града, које ми је лично уручио градоначелник, као и мали златни пехар. На том фестивалу је био КУД „Златибор“ из Чајетине. После тога позвана сам да будем члан жирија у Раниловићима код Аранђеловца на Фестивалу изворног певања. Била сам, према мом мишљењу, најбољим познаваоцем у етно музикологији професором Димитријем Големовићем, који је и изучавао певање уз гусле. Тада је победила ужичка група певача занатлија – испричала је Ивана и додала је у Новој Вароши била на часовима када је професор Димитрије држао радионицу певања из вика.
Потом су уследиле манифестације у Великом Градишту „Мис Сребрног језера“ и етно вече, али она сматра да то није добар склоп, јер избор за мис и ношња не иду заједно. За њу најинтересантније искуство је било у Бикочу код Тузле.
– Почетком августа ове године добила сам тај позив. Нисам ни знала где се налази Бикоч. Речено ми је да треба да доведем групу играча који имају две кореографије, да то почиње у петак и да се остаје до недеље, и да имамо све обезбеђено. Било ми је мало незгодно где да водим људе, а ни сама не зна где је то. То је мач са две оштрице, јер не познајем домаћина, не знам где идем, а знам да циљано идемо да представимо фолклор свог краја. Контактирала сам КУД „Моравица“ из Ивањице, јер су они били са мном у Турској. Кренули смо из Ужица расположени и ведри. Мало смо каснили, јер су нас казнили на паркингу и ставили канџу на точак. Када смо стигли били смо збуњени, јер је све било скроз другачије него у Србији. Деца су села да се одморе, а онда нам је дошла госпођа Екрема из организационог одбора. Почели смо разговор и осетила сам као да смо фамилија. Председник тог њиховог друштва Јасмил, чланови УО и госпођа Екрема нису се одвајали од нас. Сваки час су нам нудила храну, воду, обезбеђивали све што смо пожелели. На том фестивалу учествовали су Србија и Босна. У току фестивала дошао је и председник удружења младих из суседног села Бољица. Они имају певачку, играчку и драмску секцију, и музички оркестар, у коме су све млади људи. Била сам запажена пошто сам носила свечану ношњу из Сврљига, оригинални примерак, коју сам добила од пријатеља. Питали су ме за ношњу и ја сам им објашњавала, а мене је интересовало зашто поједине девојке носе само мараму на главу, а неке фесић и мараму, да ли димлије имају везу са игром по бојама и слично. По први пут сам уживо гледала босанске традиоцниналне игре. Трећи дан били смо смештени у планинском дому, имали заједнички роштиљ и сви смо плакали. Стекла сам доста пријатеља. Онда смо добили позив из Деветка, место надомак Тузле, а то је све у кругу од 5 км. Ишла сам са неким другим КУД-ом, и концепт је био исти, само други домаћини. У Деветку остало ми је у памћењу да се заставе Србије, Бих и Хрватске, вијоре у једном колу. Прво се играло Ужичко коло, а потом турско коло Дамат.
Ивана је и у септембру била у Турској, али овог пута са КУД-ом из Нове Вароши и Ивањице. Фестивал је био такмичарског карактера. То је локални фестивал који организују људи из Србије. Сада су наступали куд-ови из Србије, БиХ, Македоније, Румуније, Малезије, Грузије, Украјине, Бугарске и Турске. Куд-ови из Србије се јако добро котирају и увек освaјају прва места.
– Морам да похвалим ужичко предузеће Нова пекара, која је на том фестивалу представила своје производе. Мислим да радим праву ствар. Имам двојно држављанство српско и чешко, али ипак сам се определила да будем овде. Покушавам да промовишем све етно манифестације, организујем и водим на друге концерте. Нисам запослена, имам завршена два факултета и ускоро мастер студије, а ово радим из љубави. На било којој манифестацији носим народну ношњу. Имам нешто своје ношње, нешто ми је остало од прабабе, а нешто сам добила од пријатеља или куд-ова. У Турској сам била у банатској ношњи – рекла је Ивана, која је дипломирала у народној ношњи.
И на крају каже да је била и да ће остати дедин помоћник у радионици, где је научила да резбари. У плану јој је да оснује друштво које ће се бавити очувањем традиције, а посебно гусала и заборављених инструмената.
Звездана Глигоријевић (Ужичка недеља 999)
