СРЕЋАН РОЂЕНДАН
На Алексића мосту, када се пође ка Коштици, већ пуне три деценије постоји једно слатко царство – посластичарница „Уна“. Унутра вредне руке посластичарки, а међу њима и Маријe Тешић, која је преузела вођење „Уне“ од оца Милана и мајке Зорице.
Иако као девојка себе није видела у овом послу, ипак је преузела овај „слатки“ посао. Дошао је и Милан Јевтић, који са поносом истиче да су успели да трају пуних 30 година. За то време пребродили су нека тешка времена, али и славили лепа. Сада се спремају да 24. априла обележе ову годишњицу.
– Марија је постала стуб ове фирме, а Зорица, моја супруга и ja смо у пензији. Захваљујући Зорици и њеном афинитету, отворили смо посластичарницу. Зорица је из Војводине и права је домаћица, а воли доста да меси. Прави је кулинар. Знате, после мојих путовања на естради, хтео сам да се мало зауставим. Требало је нешто адекватно отворити. Нисам хтео кафић, јер има она стара изрека – уђе ти пријатељ, а изађе непријатељ. Дошли смо до ове локације. У оно време је некако била далеко, али сад већ није… После годину дана отворили смо и посластичарницу „Театар“ на позоришту. Радило се лепо, па смо и на Златибору отворили посластичарницу. Била је то прва посластичарница на овој планини. И у граду смо били међу првима, пошто су Албанци отишли. Била је само посластичарница „Зора“. Одувек сам поштовао људе који су је водили, па и дан данас. То су пре свега били, а и сада су наследници, дивни људи. Они су пионири овог посла у нашем граду. И тако смо се развијали, да смо једно време имали 27 радника. Међутим, полако смо, једно по једно затварали, прво на Златибору после 5 година рада, а онда и „Театар“, по вољи директора позоришта. Остали смо са овом посластичарницом. Али, веровали или не, сада најбоље радимо. Сконцентрисали смо се овде и најбољи ефекат имамо. Када се човек расплине, све мање може да контролише, а веће су обавезе и трошкови. Чак сам у једном моменту хтео да продам, јер се Марија посветила деци која су добри студенти, а син Бојан се посветио естради. Један пријатељ, који се бави овим послом, питао ме је да ли продајем објекат или бренд. Ако продајеш објекат једна је цена, а за бренд сасвим друга. Хтео сам да продам, а бога молио да не продам. И ево, дана је све у најбољем реду, јер је Марија у једном моменту прихватила да ради са мајком и почела да води производни део. Сада је већ стасала да са лакоћом води посао – каже Милан Јевтић.
И Марија и Бојан су били мали када се отворила посластичарница.
– Имала сам 13 година. Као дете сам стално помагала. Долазила сам право из школе овде. Радили смо и брат и ја. Тада себе нисам видела у овом послу, али ми је сада изузетно драго што водим овај посао. Бојан је једно време водио Театар, па сам се и ја прикључила, па на Златибору – сећа се Марија.
За 30 година постојања „Уна“ је стекла своје сталне посетиоце, и постала је важан ужички бренд. Свако има своја задужења.
Данас праве преко 30 врста торти, много ситних посних и мрсних колача и сладоледа са разним укусима. Пажљиво се одабирају слатке посластице. Спојили су традицију и све најновије.
– Трудимо да пратимо трендове у посластичарству, али и да задржимо традиционалне колаче, јер наш народ баш воли традицију. Трудимо се да имамо колаче и торте за свачији укус. Зато имамо баклаве, урмашице, тулумбе, кремпите, принцес крофне, а од модернијих, ту су разни мусеви, лукс тортице, шарлоте, дезерти у чашицама. Наш народ више воли домаће колаче и торте са орасима и лешницима, него те кремасте колаче. А на Западу не постоје такви колачи. С друге стране, често идемо у Италију, односно Римини, где се одржава најбољи сајам на свету за посластичарство. Има доста разних алата и скоро сву ту технологију користимо овде – додала је Марија.
Сада „Уна“ има девет запослених. Марија је презадовољна њима и каже да су све то искусне домаћице које воле да месе.
Међу њима је Ана Тодосијевић, која 13 година ради у „Уни“.
– Дошла сам случајно на продају и свидео ми се овај посао. Врло брзо сам научила декорације и вукло да што више научим. Волим да радим те компликованије декорације, волим да пробам нека нова украшавања. То су неки нови изазови. Битно је да на крају сви буду задовољни – рекла је Ана.
Радница Драга Јевтић, инаће Маријанина стрина, ради у „Уни“ већ 25 година. Мајстор је за сладоледе и филове.
– У почетку нисам била у тим водама, имала сам други посао, али неке околности су учиниле да почнем овде да радим. У ствари, почела сам да радим у „Театру“. Ту сам правила само сладолед. Биле су то огромне количине, којима су се снабдевали скоро сви кафићи у граду, у Пожеги, Чачку, Златибору. То је било док се није затворио „Театар“. Прешла сам овде и наставила да правим сладоледе и кремове. Ту има доста изазова, јер има много врста сладоледа и кремова, увек убацујемо нешто ново, неке нове рецептуре. Сваки фил је за себе посебан. Некада смо радили преко 20 врста сладоледа, сада смо мало смањили. И на крају, иако имам доста година, увек је занимљиво још нешто научити – казала је Драга.
И данас „Уна“ својим производима снабдева многе ресторане и кафиће у ужичком крају, Београду, као и сладоледом Мећавник у Мокрој гори.
– За сладолед већину компоненти увозимо из Италије и правимо их по посебним рецептурама, а намирнице за колаче и торте набављамо од домаћих произвођача, а које су најбољег квалитета – додала је Марија на крају.
Звездана Глигоријевић (Ужичка недеља 1010)
