O FK SLOBODI
Po završetku sezone, u dva navrata je zasedala skupština FK Slobode. Kao svaki put, očekivali smo ozbiljan izveštaj o svemu što se dešavalo u prethodnom periodu, kao i neke predloge za izlazak iz trenutne agonije. Kao svaki put, očekivanja su izneverena. U ova dva skupštinska zasedanja klub je ličio na udavaču kojoj se priviđa dobra prilika u liku gospodina Turovića, čak iz Čikaga. I u skladu sa onom – “što je babi milo”. . . govorilo se o dugovanjima, potraživanjima, računima, garancijama, menicama, ugovorima, pozajmicama, potencijalnim finansijerima, menadžerima, revizorima. . . i tvrdio se pazar. Na žalost, o budućnosti FK Slobode i samog fudbala na ovim prostorima ni reč. A vreme brzo prođe. I već smo u novom prvenstvu.
Šturost izveštaja predsednika, izostanak, po običaju, ocene stanja mlađih kategorija, koji bi trebalo da predstavljaju budućnost, i svega što se tu dešava, izaziva sumnju. Čak ni nadzorni odbor nije uzeo u razmatranje prihode od članarine i kako se koriste. Ako je istina da škola fudbala broji 150-200 dečaka, i ako taj broj pomnožimo sa visinom članarine i brojem meseci u godini, lako se dolazi do cifre veće od par miliona. Već godinama se izbegava pružanje bilo kakve informacije u vezi s tim. Već godinama ne znamo da li postoji vaspitna, pedagoška, stručna i svaka druga kontrola u radu mlađih kategorija. Ko vrši tu kontrolu? Kakvi su rezultati? Kakva očekivanja? Nameće se logično pitanje: da li je ovde istina nepoželjna, a fudbalska budućnost kluba ugašena. Ili mu se odbrojavaju zadnji dani. Bilo kako bilo, ovo što danas imamo, nije zaslužio ni fudbal, ni “Sloboda”.
Posle ostavke dosadašnjeg predsednika, gospodina Ristanovića, na vanrednoj skupštini je izabran novi predsednik, gospodin Bešević, inače dosadašnji potpredsednik i dugogodišnji član upravnog odbora. Uprkos protivljenju, nije odoleo pritisku ostalih članova i prihvatio se naizgled nemoguće misije i zaslužuje duboko poštovanje. Kao i gospodin Ristanović pre njega. Ali, očigledno je da dosadašnji način rada nije izdržao test vremena. Na tu istinu niko se ne obazire. Očigledno je da klub ne počiva na stručnom konceptu. To nikom ne smeta. Očigledno je da improvizacija guta sve. Promene niotkud.
Izborom novog predsednika ništa se ne menja. Samo je imenovan novi čuvara večne vatre. Nastavlja se putem kojim se nigde ne stiže. Bez puta kao cilja, on se pretvara u stranputicu. Baš kao što su se i ljudi koji vode klub pretvorili u deo problema. U društvu u kome predstavnici naroda ne vole svoj narod ne može biti progresa. Negativna crta našeg nacionalnog karaktera, u vidu prepuštanja orijentalnom despotizmu, nije mimoišla ni Slobodu. Teško je sada nahraniti velika usta koja su se izlegla iz kukavičijeg jaja u Slobodinom gnezdu.
Nedostatak novca, kako za život, tako i za fudbal, postala je realnost u ovoj našoj dolini suza. Novac jeste važan, ali mnogo stvari koje nisu pitanje novca, klub nije uradio i uredio, pa mu on i za to treba. Za pokriće neznanja, negativne selekcije na svim nivoima, pogrešnih odluka, pogrešnih izbora, podela na nas i njih, za pokriće delovanja oportunista u samom klubu koji, malo-malo, pa tuže klub, a stalno su u njemu. Za posledice nepridržavanja svojih sopstvenih odluka. Za trule kompromise, koji su štetni i zajednici i klubu. Za nedostatak bilo kakvih kriterijuma.
Sloboda je klub koji je izgubio svoj duh i svoj identitet i sad je samo infrastruktura FSS, zarobljen u nasleđu sopstvene jalovosti, i nema budućnost. Nizom izgubljenih godina Sloboda je postala jako zapušten klub. I naravno, u klubu koji poodavno funkcioniše kao pleme, gde podaništvo, poslušnost i klimanje glavom oslobađa svake odgovornosti, nema mesta za preduzimljive i odgovorne, za fudbal i ljudskost, za razboritost i pragmatičnost, a mnogo košta. Toliko para nema.
Pravo pitanje je, da li želimo s tim da se suočimo?
Ili da živimo u iluziji da ima tamo negde neko ko “zna da pravi pare” (kao da je to pitanje znanja i sposobnosti, a ne karaktera), pa će se umilostiviti, doći i rešiti sve naše probleme, pokriti naše neznanje, pogrešne odluke, a nas učiniti važnim, zapaženim i uticajnim. Da li se to klub dodvorava i ponizno pokušava da napravi ortakluk sa menadžerima koji su, uz časne izuzetke, moderni robovlasnici i ništa više? A fudbaleri robovi. Da li je dil sa đavolom, koji je na vidiku, spas za Slobodu? Da li je taj dil samo način da se ništa ne promeni? Ili ćemo konačno shvatiti da moramo da uredimo svoj klub na održivim i sopstvenim potencijalima koje ćemo stalno da razvijamo. Da je spas u znanju, radu, stvaranju i stvaralaštvu. Spasavajući Slobodu spašavamo zajednicu. Spašavajući Slobodu spašavamo sve nas i spašavamo jedan drugoga. Da konačno fudbalska kompententnost, interes zajednice, znanje, javnost u radu, otvorenost, stalno preispitivanje i traganje za istinom budu put kojima će klub ići. Za dobrobit svih. A posebno za dobrobit mladog čoveka, koji u klubu treba da razvije svest o sebi, klubu, društvu. . . o humanizmu, solidarnosti, slobodi, dobru i zlu. Da klub, u svakom od tih mladih ljudi razvija dobro, da se ne bi razvilo zlo i time potvrdi opravdanost svog delovanja i svog postojanja.
Kažu, istorija je učiteljica života. Kažu, na greškama se uči. Tvrde da je mudro učiti na tuđim. No, i na svojim, kada se nešto nauči, one prestaju da se ponavljaju. Prisustvujući dosadašnjim skupštinama FK Slobode, unazad dvadesetak godina, nikad niko nije rekao da je pogrešio. Ni u čemu. O odgovornosti i ostavci da ne govorimo. I ništa se ne menja, samo stranputica postaje sve veća. Kao da niko nije čuo za “veliki zakon” koji nikad ne zastareva – kako si sejao, tako ćeš i žnjeti.
Lakoća s kojom je zaboravljen devedeseti rođendan kluba je greh. Veliki greh. Lakoća s kojom se proglašavaju podobni i nepodobni, poželjni i nepoželjni je ludilo. Lakoća s kojom je struka gurnuta na marginu života kluba je želja moći da se za sve pita. Lakoća s kojom se prelazi na plan B, iako niko ne zna ni za plan A, izbezumljuje. Lakoća s kojom oportunizam opstaje u klubu je sramota, duboki besmisao i neprimetno umiranje kluba. To ne shvataju današnji gospodari Slobode. To nisu razumeli ni oni pre njih.
Na kraju krajeva, “Sloboda” nije samo klub. Ona je kolektivno pamćenje, deo života grada. I ljubav i strast. Učiteljica i majka. I veća je i značajnija od svakog od nas pojedinačno. Ona se ceni po onome što znači, a ne po onome što vredi. Upinjanje pojedinaca u klubu, da budu Sloboda ili iznad nje, a istovremeno se okružuju mediokritetima, samozvancima, skorojevićima i ljudima koji su slavili njene poraze i neuspehe, nije ništa drugo do njeno rušenje. Njen put ne sme biti prekinut zbog kratkih i varljivih ostvarenja koja zaklanjaju vidik i lažno obećavaju. Njen put mora biti njen cilj.
Zdravko Tošić
