ZORAN DONEVSKI, POSLASTIČARNICA „ZORINO UNUČE“
U Užicu nema ni starog, ni mladog ko nije čuo za nekadašnju poslastičarnicu „Zoru“, a današnje „Zorino unuče“. Tradicija duga skoro osam i po decenija i danas postoji, gaji i ljubomorno čuva. Zoran Donevski nasledio je posao od svojih roditelja Ilije i Božike, a koji su opet nasledili posao od Ilijinog oca Dragana.
– Deda Dragan je iz Makedonije prvi došao u Užice još 1933. godine. Te godine je na tadašnjoj Žitnoj pijaci, gde se danas nalazi hotel „Zlatibor“, otvorio svoju poslastičarnicu, koja se zvala „Elita“. Posle nekoliko godina preselili su se i moja baka sa sinovima Ilijom i Martinom. Nastavili su uspešno da rade kao poslastičari i posle Drugog svetskog rata. Na toj lokaciji je bila sve do 1952. godine –počeo je Zoran priču o legendarnoj poslastičarnici „Zori“.
Nakon toga, „Zora“ se preselila na glavnu ulicu, na ćošak preko puta nekadašnje robne kuće „Progres“ na trgu. Lokacija je bila odlična, bila je svima usput, i onima koji žive u centru grada, i onima koji idu na Poru ili na Zabučje, ili na Aleksića most. Postala je okrepljujuće mesto, ali i mesto za velike sladokusce. Ko je jednom jeo ukusne baklave, urmašice, krempite ili šampite, kao i sladolede, stalno je posle dolazio. Kolači su imali poseban ukus, a sedeti na drvenim stolicama za tri do četiri drvena stola, i uz sve to piti limunadu ili bozu, bio je pravi užitak.
Bilo je u to vreme, kaže Zoran, još desetak poslastičarnica u gradu, od njih do muzeja i na staroj autobuskoj stanici, koja je bila gde je danas robna kuća „Beograd“.
– Jedni od retkih koji su opstali iz tog doba su moji roditelji, ali samo zato što su imali kvalitet i tradiciju. Ljudi su shvatili šta je kvalitet u to vreme. Taj kvalitet će opstati, ja ću ga održati, bez obzir što je kriza. Znam da se to održava na cene, ali neću da menjam tradiciju – kaže Zoran.
– Čiča Martin i moj otac su nastavili taj posao. Nastavili su da prave kolače, peciva i sladolede po dedinom receptu. Otvorili su na ćošku „Zoru“, kojoj je ime dao moj deda. Moj deda je voleo da radi noću, pripremao je peciva, a i kolače i jutra je često dočekivao. Voleo je i kafane, pa se ili s posla ili iz kafane vraćao u zoru, pa otuda i ime „Zora“. U međuvremenu, od 1952. do 1955. godine držali su kod gimnazije kiosk. I danas postoji taj kiosk, samo ne znam da li je u funkciji. Tu su se prodavali kolači i peciva –kaže Zoran.
Zoran i njegova sestra najranije uspomene imaju baš iz „Zore“. Odrastali su uz miris raznih filova, kolača i testa.
– Nije imao ko da me čuva, pa sam skoro celo detinjstvo proveo u „Zori“. Uvek mi je bilo zanimljivo da gledam kako narasta testo, a često sam se igrao sa testom. I vrlo rano sam se uključio u posao. Imao sam 16 godina, a moju sestru to nije mnogo interesovalo. Pravili smo, pored kolača, sladoleda i peciva, i torte. Pravili smo i torte za rođendane i svadbe, samo što su tada bile samo okruglog i četvrtastog oblika. Danas ih pravimo različitih oblika – seća se Zoran svog detinjstva.
Tu, „na ćošku“, dolazili su svi, i deca, i mladi i stari, svih slojeva. Svi su voleli da pojedu „Zorin“ kolač ili zimski sladoled. Znalo se u srećno vreme da kada su plate i u Prvom partizanu i u Valjaonici, pa i u svakoj drugoj firmi, svi su redovno dolazili.
Na toj lokaciji je bila sve do 2001. godine.
– Od tada smo moja supruga Mirjana i ja nastavili posao, tradiciju. Promenili smo ime u „Zorino unuče“. Poslastičarnica je preseljena preko puta hotela „Zlatibor“, gde je sada „Satelit“. Nastavili smo tradiciju, sve ono je što su moji pravili, mi smo nastavili, jer ne treba kvariti taj kvalitet, taj brend i tradiciju. Nismo hteli da dodajemo nešto. Ta urmašica, baklava, krempita ili šampita se i dalje pravi po istom dedinom receptu. Ne treba to stavljati u zaborav. Želimo da i mlađe populacije prepoznaju kvalitet – rekao je Zoran.
Ali i odatle, posle pune tri godine rada se sele u Dositejevu, iznad Kurlagine radnje. Tu su bili do 2015. godine, a onda su se uselili u svoj lokal, gde se i sada nalaze.
– Pored stalnih kolača, pravimo peciva, standardne kifle, pekmezare pogačice, kifle sa susamom, uveli smo rol viršle, rol picu, sendviče, pancerote, kifle sa kremom i slično. Ali, stare recepte ljubomorno čuvamo. Ti recepti se prenose sa koleno na koleno. Deda i baba su pravili kolače po tim receptima iz davnina. Dolaze nam stare mušterije sa unucima, a ako je neko bio dete u vreme „Zore“ na ćošku, on danas dovodi svoje potomstvo kod nas. Smenjuju se generacije. Zato mislim da svi znaju za nas – dodao je Zoran sa osmehom.
Danas u „Zorinom unučetu“ rade Zoran i Mirjana.
– Mira se nije bavila poslastičarstvom, ali je od ranije znala da mesi kolače i razna peciva. Niko joj nije pomagao, učila je zanat sama i od mene. Gledala je kako radim i ušla u tajne posla. Imamo još uvek tajnih recepata i mnogi bi hteli da do njih dođu, ali to je veoma teško. Mi ih, još jednom kažem, ljubomorno čuvamo. Prenose se sa kolena na koleno i strogo ih čuvamo. Možda ne bi toliko opstali, da nije tih recepata. A ona domaćica koja je možda i dobila taj recept, kažu nam, da i ako stave sve što piše po receptu, kolač ne može da ispadne kao „Zorin“. Možda je drugačije kada je u pitanju količina, a i peći su drugačije kod nas, nego šporeti u kući – rekao je Zoran.
Zoran ima ćerku na studijama i voleo bi da se ona bavi poslom kojim želi, a valjda će se naći ko će naslediti tajne recepte.
Zvezdana Gligorijević
