GLAVNA SESTRA NA PEDIJATRIJI: VERICA LAZIĆ
Holovi u školskom i dečijem dispanzeru, kao i u savetovalištu, prethodnih dana bili su puni pacijenata. Da sve te celine funkcionišu koliko-toliko normalno u svoj toj gužvi, da se organizuje rad medicinskih sestara, da ima dovoljno materijala, bilo medicinskog ili kancelarijskog, da ima dovoljno lekova i vakcina, da rade aparati, da ne fale sijalice i drugi inventar, brine se samo jedna osoba, a to je glavna sestra Verica Lazić. Mnogi je poznaju još od ranije, dok je radila na školskom, pa u savetovalištu, a danas je sretnu u hodniku kada dovedu svoju dečicu, kako žurno trči i brine da sve bude na svom mestu.
– Moj bivši načelnik dr Jevđović mi je rekao da sam domaćica u ovoj kući. Moram da brinem od ulaznih vrata pa o svemu unutra. To znači da moram da vodim računa od ispravnosti svog sitnog i krupnog inventara, medicinske opreme, funkcionisanja ljudskih resursa, od dnevnog i mesečnog rasporeda, do dnevnog i mesečnog trebovanja školske i dečije službe, pisanje izveštaja. Pored toga, imamo i punkt u Sevojnu, o kome se isto brinem. Takođe, vodim brigu da bude dovoljno potrošnog materijala, od papira, ubrusa, do ampuliranih lekova, vakcina. O svemu se vodi evidencija, a pri tom idem u svakodnevni obilazak, rešavam svakodnevne probleme i razgovaram sa medicinskim osobljem. Imam rad i sa pacijentima, ali retko, u stvari, kada god „zaškripa“, kada pustim više njih, nego što bi trebalo. Tada radim bilo u kojoj službi, mada ne mogu da budem sve vreme tu, jer uvek neko zove, da li zbog aparata što se pokvario ili na primer neko iz Zavoda za javno zdravlje zove i traži izveštaj. Inače, svake subote u mesecu radim ultra zvuk sa dr Snežom Janjić i tada imam najviše kontakata sa pacijentima. Nedeljom radim ponekad. Ova služba radi 24 sata, sve se prati dnevno, sedmično, mesečno, šestomesečno, devetomesečno i godišnje i izvršenje mora biti preko 95 posto. Naravno, ako pođem da odradim nešto i u hodniku sretnem pacijente, koji me nešto pitaju, ne mogu da prođem a da ne odgovorim. Praktično, kao što je rekao dr Jevđović, ja sam ovde domaćica koja brine o svemu – nabraja glavna sestra Verica Lazić svoje obaveze.
Verica je rođena u Biosci, gde je završila osnovnu školu, a potom srednju u Užicu.
– Prva sam generacija onog starog sistema, usmerenog, poznatog Šuvarevog sistema, koji je sve nas koji smo učili po tom sistemu, „osakatio“ u znanju. Tada sam samo dve godine učila za medicinsku sestru. Nismo imali toliko prakse, ni znanja. Posle toga, završila sam Višu ekonomsku komercijalnu školu. Čekala sam na posao sedam i po godina. Počela sam da radim šest meseci u Medicini rada, kao zamena sestre koja je bila na bolovanju. Posle toga ostala sam bez posla – seća se Verica.
U aprilu 1989. godine, kako kaže, isplatilo se čekanje i zaposlila se u najlepšu granu medicine, a to je pedijatrija.
– Nema lepšeg osećaja biti sa decom i raditi sa njima. To je nešto što vas podmlađuje i daje dodatnu energiju za sve. Počela sam da radim u savetovalištu na određeno. Zatim sam radila na školskom. Načelnik dr Jevđović me je odabrao za glavnu sestru i tri godine sam radila taj posao. Posle toga sam imala pauzu – rekla je naša saovornica.
U to vreme se promenio sistem i počeo je da funkcioniše izabrani lekar i timovi.
– Dr Novka Gabarinović me je birala za timsku sestru. Posle godinu dana ona je izabrana za načelnika i ubrzo je mene izabrala za glavnu sestru. To je bilo pre osam godina. Ona je rekla da veruje u mene i zato sam prihvatila, a već sam radila taj posao. Jeste da ima dosta opterećenja, problema koje nosim kući, a moram istovremeno da budem smirena, da imam takta da saslušam sve. Pored svega toga zadovoljna sam, ali mi nedostaje rad sa pacijentima. Nisam ni bila svesna da su me deca, dok sam radila u školskom, mnogo volela. Imala sam baš dobru komunikaciju sa njima. Potrebno je imati profesionalni odnos, ali osetiti i bliskost sa detetom, da nema nekog paravana, da možemo tog momenta biti na drugarskom nivou, a odraditi sve što treba. Nekada i ne možete baš sve da pomognete, ali je često dovoljna reč, da se obratite i to već dobije drugačiju konotaciju i drugačije vas doživljava pacijent. Pre svega, morate imati širinu, a da li je to vrlina ili opterećenje, ne znam. Ali, ja sam takva, ne mogu se menjati.– kaže Verica i složila se sa konstatacijom da se uvođenjem elektronskog kartona posao uvećao.
Sa toliko posla teško je biti taktičan u komunakciji sa roditeljima. Sestri Verici teško pada i preraspodela zaposlenih, naročito kada se zna da sve njene koleginice imaju preko 20 godina radnog staža.
Nekada i sad
– Nekada je bilo mnogo lakše raditi, jer smo imali veliki broj izvršilaca. U smeni smo imali četiri lekara i šest sestara. Nije bilo čekanja pacijenata, kako su dolazili odmah su ulazili u ordinaciju, retko kada je bilo pritisaka i gužve, jedino možda u vreme epidemije gripa. Ali, tada su bile mnogo veće epidemije, mnogo krupnijih razmera nego sada. Bila je drugačija organizacija rada, imali smo sestre na intervenciji i na kartoteci i sestra sa lekarom. Sada rade dva lekara i dve sestre na školskom u smeni, padaju s nogu od posla. Nekada nisu imale računar, koji danas oduzima dosta vremena, jer paralelno svakodnevno vodimo evidenciju i na papiru i u elektronskom kartonu. To ranije nismo imali i mogli smo da kada ne odradimo danas, da završimo sutradan. Sada sve mora istog momenta da se unese u računar, nema odlaganja, jer postoji vreme kada je pacijent ušao, kada je izašao i slično. Mislim da su zaposleni i pacijenti bili zadovoljniji nekada – kaže Verica.
Nekada se sistemski radio u školama, kao i vakcinacija i preventivni pregledi. Cele ekipe su odlazile u škole i završavale posao, a sada deca moraju da dođu u dispanzer na preglede i vakcinaciju. Zbog čega je tako, glavna sestra kaže:
– Zato što roditelji moraju da daju saglasnost za vakcinaciju. Moramo roditeljima da objasnimo kakva je vakcina. Ako roditelj ne potpiše da je za vakcinaciju, ulazi u proceduru, a dete, ako nije vakcinisano, ne može da se upiše u vrtić, u dom. A roditelji su zabrinuti sa razlogom, jer na internetu svašta pročitaju. Nema roditelja bez pitanja o vakcini, a nekada se znalo da ako lekar kaže mora vakcina, bez ikakve primedbe se vakcinisalo. To je tako zakonom uređeno. I kada roditelj ne pristane na vakcinaciju uvodi se u posebnu evidenciju. Najviše je onih koji odbijaju vakcine koje se daju posle rođenja, verovatno zbog tih informacija sa interneta. Nema ih puno. Sve te roditelje smo dali u postupak, prosleđujemo njihove odbijanje Centru za socijalni rad, republičkom sanitarnom inspektoru i Zavodu za javno zdravlje. Nismo nikada dobili povratne informacije – objasnila je Verica.
Ipak, u svom dugogodišnjem iskustvu nosi dosta lepših trenutaka, nego ružnih, naročito dok je radila sa pacijentima.
– Oni koji su mi nekada bili pacijenti, sada dovode svoju decu. Mnogi od njih me pamte po injekcijama, jer su ih primali bez ijedne suze. Da li je to bila moja mudrina da komuniciram i priđem detetu, još ne znam, ali mi je jako drago kada se roditelji toga sete. Ponekad se šale sa mnom i kažu mi:“Pa, vi još radite? Nekada ste mene bockali, a sada moje dete. Možda ćete mi i unučad bockati!“. To daje posebnu draž i energiju – kaže naša sagovornica.
U posebnom sećanju joj su ostala dva događaja.
– Težak, ali i lep trenutak sam imala kada je dete doživelo pencilinski šok u školskom. Detetu je dat peti pencilin po redu i dete je dobilo alergiju,
što se stvarno retko dešava. Sva sreća je bila što nije bila noć i nisam bila sama. Bilo je nas troje, četvoro i tako smo dobro odreagovali da smo spasili dete. Dete je bilo životno ugroženo, prestalo je da diše, a tada nije bilo odgovarajuće opreme, ni boca sa kiseonikom. Radile smo masažu srca i veštačko disanje, data mu je ampulirana terapija i dete je oživelo. Nakon toga propratili smo ga do bolnice. To je jedno stresno sećanje, ali kada znate da ste spasili dete, nema lepšeg osećaja – setila se Verica jednog slučaja.
I drugi slučaj koga se setila je bio posebno stresan, ali opet na svu sreću se dobro završilo.
– Drugi slučaj je bio ujed insekta, najverovatnije stršljenja. Došla nam je devojčica iz „Nade Matić“. Dovela je drugarica, jer ju je nešto ujelo na odmoru. Tada je bila dr Sloba Novaković, a ja sam radila sa njom. Bila sam najmlađa od sestara. Doktorka je pogledala dete i odmah je počela sa udarnim terapijama, adrenalin, urbazon. Kada smo završile, doktorka mi je prišla i rekla da je smo dete jedva spasili. Dete je oticalo, otoci su pritiskali glasne žice, prestalo je da diše i bilo životno ugroženo. U tim momentima nijednog trenutka se nije videlo da je doktorka uspaničena. Smireno je radila svoj posao, što je bilo veoma bitno, a tu smirenost je prenela na mene. To je draž ovog posla, da spasete nekoga, da mu pomognete. Kada imate taj osećaj, to ostaje doživotno urezano u sećanje – zaključila je glavna sestra.
O radu Verice Lazić načelnica dr Novka Gabarinović ima samo reči hvale.
– Čim sam je birala za tim, znači da je dobra i kvalitetna sestra, zna da nosi ovaj posao i da se uhvati u koštac sa ljudskim resursima, pacijentima i papirima, a iznad svega da postupa ljudski – rekla je dr Gabarinović.
Z. Gligorijević
