početak GRADSKAINFO „Домаћица“ у дечијем диспанзеру

„Домаћица“ у дечијем диспанзеру

od Užička Nedelja
469 pregleda

ГЛАВНА СЕСТРА НА ПЕДИЈАТРИЈИ: ВЕРИЦА ЛАЗИЋ
Холови у школском и дечијем диспанзеру, као и у саветовалишту, претходних дана били су пуни пацијената. Да све те целине функционишу колико-толико нормално у свој тој гужви, да се организује рад медицинских сестара, да има довољно материјала, било медицинског или канцеларијског, да има довољно лекова и вакцина, да раде апарати, да не фале сијалице и други инвентар, брине се само једна особа, а то је главна сестра Верица Лазић. Многи је познају још од раније, док је радила на школском, па у саветовалишту, а данас је сретну у ходнику када доведу своју дечицу, како журно трчи и брине да све буде на свом месту.
– Мој бивши начелник др Јевђовић ми је рекао да сам домаћица у овој кући. Морам да бринем од улазних врата па о свему унутра. То значи да морам да водим рачуна од исправности свог ситног и крупног инвентара, медицинске опреме, функционисања људских ресурса, од дневног и месечног распореда, до дневног и месечног требовања школске и дечије службе, писање извештаја. Поред тога, имамо и пункт у Севојну, о коме се исто бринем. Такође, водим бригу да буде довољно потрошног материјала, од папира, убруса, до ампулираних лекова, вакцина. О свему се води евиденција, а при том идем у свакодневни обилазак, решавам свакодневне проблеме и разговарам са медицинским особљем. Имам рад и са пацијентима, али ретко, у ствари, када год „зашкрипа“, када пустим више њих, него што би требало. Тада радим било у којој служби, мада не могу да будем све време ту, јер увек неко зове, да ли због апарата што се покварио или на пример неко из Завода за јавно здравље зове и тражи извештај. Иначе, сваке суботе у месецу радим ултра звук са др Снежом Јањић и тада имам највише контаката са пацијентима. Недељом радим понекад. Ова служба ради 24 сата, све се прати дневно, седмично, месечно, шестомесечно, деветомесечно и годишње и извршење мора бити преко 95 посто. Наравно, ако пођем да одрадим нешто и у ходнику сретнем пацијенте, који ме нешто питају, не могу да прођем а да не одговорим. Практично, као што је рекао др Јевђовић, ја сам овде домаћица која брине о свему – набраја главна сестра Верица Лазић своје обавезе.
Верица је рођена у Биосци, где је завршила основну школу, а потом средњу у Ужицу.
– Прва сам генерација оног старог система, усмереног, познатог Шуваревог система, који је све нас који смо учили по том систему, „осакатио“ у знању. Тада сам само две године учила за медицинску сестру. Нисмо имали толико праксе, ни знања. После тога, завршила сам Вишу економску комерцијалну школу. Чекала сам на посао седам и по година. Почела сам да радим шест месеци у Медицини рада, као замена сестре која је била на боловању. После тога остала сам без посла – сећа се Верица.
У априлу 1989. године, како каже, исплатило се чекање и запослила се у најлепшу грану медицине, а то је педијатрија.
– Нема лепшег осећаја бити са децом и радити са њима. То је нешто што вас подмлађује и даје додатну енергију за све. Почела сам да радим у саветовалишту на одређено. Затим сам радила на школском. Начелник др Јевђовић ме је одабрао за главну сестру и три године сам радила тај посао. После тога сам имала паузу – рекла је наша саоворница.
У то време се променио систем и почео је да функционише изабрани лекар и тимови.
– Др Новка Габариновић ме је бирала за тимску сестру. После годину дана она је изабрана за начелника и убрзо је мене изабрала за главну сестру. То је било пре осам година. Она је рекла да верује у мене и зато сам прихватила, а већ сам радила тај посао. Јесте да има доста оптерећења, проблема које носим кући, а морам истовремено да будем смирена, да имам такта да саслушам све. Поред свега тога задовољна сам, али ми недостаје рад са пацијентима. Нисам ни била свесна да су ме деца, док сам радила у школском, много волела. Имала сам баш добру комуникацију са њима. Потребно је имати професионални однос, али осетити и блискост са дететом, да нема неког паравана, да можемо тог момента бити на другарском нивоу, а одрадити све што треба. Некада и не можете баш све да помогнете, али је често довољна реч, да се обратите и то већ добије другачију конотацију и другачије вас доживљава пацијент. Пре свега, морате имати ширину, а да ли је то врлина или оптерећење, не знам. Али, ја сам таква, не могу се мењати.– каже Верица и сложила се са констатацијом да се увођењем електронског картона посао увећао.
Са толико посла тешко је бити тактичан у комунакцији са родитељима. Сестри Верици тешко пада и прерасподела запослених, нарочито када се зна да све њене колегинице имају преко 20 година радног стажа.

Некада и сад

– Некада је било много лакше радити, јер смо имали велики број извршилаца. У смени смо имали четири лекара и шест сестара. Није било чекања пацијената, како су долазили одмах су улазили у ординацију, ретко када је било притисака и гужве, једино можда у време епидемије грипа. Али, тада су биле много веће епидемије, много крупнијих размера него сада. Била је другачија организација рада, имали смо сестре на интервенцији и на картотеци и сестра са лекаром. Сада раде два лекара и две сестре на школском у смени, падају с ногу од посла. Некада нису имале рачунар, који данас одузима доста времена, јер паралелно свакодневно водимо евиденцију и на папиру и у електронском картону. То раније нисмо имали и могли смо да када не одрадимо данас, да завршимо сутрадан. Сада све мора истог момента да се унесе у рачунар, нема одлагања, јер постоји време када је пацијент ушао, када је изашао и слично. Мислим да су запослени и пацијенти били задовољнији некада – каже Верица.


Некада се системски радио у школама, као и вакцинација и превентивни прегледи. Целе екипе су одлазиле у школе и завршавале посао, а сада деца морају да дођу у диспанзер на прегледе и вакцинацију. Због чега је тако, главна сестра каже:
– Зато што родитељи морају да дају сагласност за вакцинацију. Морамо родитељима да објаснимо каква је вакцина. Ако родитељ не потпише да је за вакцинацију, улази у процедуру, а дете, ако није вакцинисано, не може да се упише у вртић, у дом. А родитељи су забринути са разлогом, јер на интернету свашта прочитају. Нема родитеља без питања о вакцини, а некада се знало да ако лекар каже мора вакцина, без икакве примедбе се вакцинисало. То је тако законом уређено. И када родитељ не пристане на вакцинацију уводи се у посебну евиденцију. Највише је оних који одбијају вакцине које се дају после рођења, вероватно због тих информација са интернета. Нема их пуно. Све те родитеље смо дали у поступак, прослеђујемо њихове одбијање Центру за социјални рад, републичком санитарном инспектору и Заводу за јавно здравље. Нисмо никада добили повратне информације – објаснила је Верица.
Ипак, у свом дугогодишњем искуству носи доста лепших тренутака, него ружних, нарочито док је радила са пацијентима.
– Они који су ми некада били пацијенти, сада доводе своју децу. Многи од њих ме памте по ињекцијама, јер су их примали без иједне сузе. Да ли је то била моја мудрина да комуницирам и приђем детету, још не знам, али ми је јако драго када се родитељи тога сете. Понекад се шале са мном и кажу ми:“Па, ви још радите? Некада сте мене боцкали, а сада моје дете. Можда ћете ми и унучад боцкати!“. То даје посебну драж и енергију – каже наша саговорница.
У посебном сећању јој су остала два догађаја.
– Тежак, али и леп тренутак сам имала када је дете доживело пенцилински шок у школском. Детету је дат пети пенцилин по реду и дете је добило алергију,
што се стварно ретко дешава. Сва срећа је била што није била ноћ и нисам била сама. Било је нас троје, четворо и тако смо добро одреаговали да смо спасили дете. Дете је било животно угрожено, престало је да дише, а тада није било одговарајуће опреме, ни боца са кисеоником. Радиле смо масажу срца и вештачко дисање, дата му је ампулирана терапија и дете је оживело. Након тога пропратили смо га до болнице. То је једно стресно сећање, али када знате да сте спасили дете, нема лепшег осећаја – сетила се Верица једног случаја.
И други случај кога се сетила је био посебно стресан, али опет на сву срећу се добро завршило.
– Други случај је био ујед инсекта, највероватније стршљења. Дошла нам је девојчица из „Наде Матић“. Довела је другарица, јер ју је нешто ујело на одмору. Тада је била др Слоба Новаковић, а ја сам радила са њом. Била сам најмлађа од сестара. Докторка је погледала дете и одмах је почела са ударним терапијама, адреналин, урбазон. Када смо завршиле, докторка ми је пришла и рекла да је смо дете једва спасили. Дете је отицало, отоци су притискали гласне жице, престало је да дише и било животно угрожено. У тим моментима ниједног тренутка се није видело да је докторка успаничена. Смирено је радила свој посао, што је било веома битно, а ту смиреност је пренела на мене. То је драж овог посла, да спасете некога, да му помогнете. Када имате тај осећај, то остаје доживотно урезано у сећање – закључила је главна сестра.
О раду Верице Лазић начелница др Новка Габариновић има само речи хвале.
– Чим сам је бирала за тим, значи да је добра и квалитетна сестра, зна да носи овај посао и да се ухвати у коштац са људским ресурсима, пацијентима и папирима, а изнад свега да поступа људски – рекла је др Габариновић.

З. Глигоријевић

Comments

comments

Povezani tekstovi

Napišite komentar

* Koristeći ovaj obrazac slažete se da podatke čuvamo i koristimo na našem sajtu.