Andrijana Simović- glumica Narodnog pozorišta u Užicu
Uoči uspešno izvedene premijere predstave Kralj Lir u užičkom pozorištu, razgovarali smo sa glumicom Andrijanom Simović, koja je na užičkim pozorišnim daskama debitovala 2007. godine, u predstavi Boing Boing.
Talenat mlade Baranke, poreklom iz Nikšića, otkriva i brusi profesor Boško Dimitrijević na prištinskoj akademiji, koju je Andrijana iz petog pokušaja upisala 2003. godine, završivši do tada srednju muzičku školu. Bilo je ili gluma ili ništa.
– U međuvremenu sam studirala italijanski jezik i književnost i bila vrlo nezadovoljna…- priseća se Andrijana.
– Konačno sam bila zadovoljna, upisavši glumu u Kosovskoj Mitrovici, tačnije u Zvečanu. Mogu da kažem da smo kao klasa imali mnogo sreće. Bili smo jedna, ako tako mogu da kažem, revolucionarna klasa, koja se borila za svoja prava i nije pristajala na loše uslove. Nismo imali ni vodu, ni struju, ni zgradu…, te smo se, zajedno sa našim profesorom, izborili, i na veliku našu sreću, sve vreme studija bili u Beogradu. Ili na a FDU, SKC-u, gde smo imali i kolokvijume i ispite, i bili čak na repertoaru u SKC sa predstavom San letnje noći. Ljudi su nam izlazili u susret, bez ikakvih problema, jer su znali kroz šta na Kosovu prolazimo. Imali smo sreću da se družimo sa kolegama sa ostalih akademija i da idemo u sve beogradske teatre, što ne bismo mogli da smo ostali dole.
UN: Kako ste dospeli u Užice?
– Bila sam 2006. godine pozvana od reditelja Nemanje Rankovića na radionicu mjuzikla poznatog brodvejskog reditelja. Tog leta na Barskom ljetopisu upoznala sam nekoliko ljudi iz užičkog pozorišta, glumce Bobana Ljubičića, Vahidina Prelića i druge…. Znali su da sam završila solo pevanje, i tako se ja pojavim u jesen 2006. godine prvi put u Užicu, koje mi je do tada bilo potpuno nepoznato, jer sam kroz njega samo prolazila. S obzirom da je sa mnom na klasi bio i kolega Nikola Penezić iz Užica, imala sam kod koga i da spavam, i da se družim, tako da mi je opet sve to bilo poznato, a i u Beogradu sam upoznala dosta Užičana. Crna Gora jeste mala, ali tako različita po mentalitetima, pa, iako sam sa primorja, nije mi strano ni „brdo“, jer sam rođena Nikšićanka, a taj mentalitet i ovaj užički, su jako slični. Sve mi je to prijalo.
UN: Šta ste prvo odigrali u užičkom pozorištu?
– U januaru 2007. godine prvi put uskačem u predstavu Boing Boing Bobana Ljubičića i zaista sam bila presrećna, jer je užičko pozorište važilo za najbolje pozorište u unutrašnjosti Srbije. Tako sam počela, kao „popularni uskok“ u užičkom pozorištu, uskačući nakon toga u još nekoliko predstava. Prva predstava u kojoj sam igrala sa pravim procesom, od početka do kraja, bila je izvedena u septembru 2008. godine, Žorž Danden u režiji Branka Popovića. Tekst Čorba od kanarinca, moj diplomski rad, izabrala sam mnogo pre nego što ću doći u užičko pozorište. Nisam planira gde ću ga igrati, ni sa kim, ali sam znala da hoću da igram tu dramu i da mi se jako dopada. Gledala sam je samo jednom u izvođenju Gradskog pozorišta iz Podgorice i želela sam da uradim nešto drugačije i nekako mi je bilo logično da to uradim u pozorištu u Užicu. I direktor Stamatović me je hrabrio da je postavimo, da diplomiram, makar i ne zaživela na repertoaru. Pitala sam, sada mog životnog saputnika i kolegu, Vahidina Prelića, da li bi on igrao sa mnom i prihvatio je odmah. Pitali smo profesora Dimitrijevića da li bi želeo da nam bude supervizor i on je pristao. Nakon čitanja ove duodrame, rekao nam je „ili ćete da igrate melodramu ili ćete je iščašiti“. Kada to glumcima kažete, oni to „iščašiti“ prihvataju oberučke, jer svi žele da budu drugačiji. Problem je samo što je to lako reći, a teško realizovati. Na moju sreću, ova predstava mi je donela diplomu uz najvišu ocenu, a nakon njenog šezdesetog izvođenja u užičkom pozorištu profesionalnu satisfakciju. Ljudi me i danas iznenađeno pitaju, „Stvarno, to je tvoja diplomska predstava?“, jer te diplomske predstave najčešće ne zažive. Najbolja reklama za svaku je „od uha do uha“, i mogu da kažem da ljudi neprestano dolaze da gledaju Čorbu od kanarinca. Uvek je puna sala, gledaoci zovu, pišu mejlove i na društvenim mrežama ističu koliko su oduševljeni i posle toliko godina od njenog prvog izvođenja.
UN: Ova predstava vas je vezala za užičko pozorište?
– Da, svakako. S tim da sam se ja zaljubila još dok sam radila Žorža Dandena. Želela sam da odem negde dalje, pošto sam u tom trenutku još plaćala stan u Beogradu i radila na dva mesta, tadašnjoj TV Foks sa Lanetom Gutovićem Kabare Oralno doba, i na TV „S“ neku autorsku emisiju, tako da sam i dalje imala gde da se vratim. Međutim energija ovog grada, pozorište, ljudi koji rade u njemu i čovek sa kojim imam dete i u koga sam se, te 2008. godine, zaljubila, prosto su doveli do toga da ni sada ne mogu ni da zamislim neku drugu opciju. Ja nikada u životu nisam planirala stvari, uvek sam puštala da se dese…, nisam nikada, ni žurila, ni jurila. Mislim da svima nama dođu određene stvari u životu, baš kada treba da dođu. Ne onda kada vi želite, nego onda kada su vam potrebne, i ja tako idem kroz život. Neko će pomisliti da je to glupo, neodgovorno i nemarno, ili ono klasično odmahivanje rukom, „ma, da, ona je umetnica“, ali ne, ja prosto tako živim“. Zato u mom životu nema nekih naročitih iznenađenja, nema razočaranja, jer prepuštam životnim vetrovima da me nose u svim smerovima.
UN: Od Žorža Dandena do evo sada Kralja Lira, odigrali ste petnaest premijera u užičkom pozorištu, a među njima i one sa vašim suprugom Vahidinom Prelićem, prvakom drame užičkog pozorišta. Da li vam to predstavlja problem?
– Možda nekom nije prijatno da radi na poslu sa svojim mužem ili svojom ženom. Pogotovo ako je to neka kancelarija u kojoj se radi u četiri zida, ali kada radite kreativan posao i pri tom se jako dobro poznajete, više nego ostale kolege, utoliko vam je lakše da radite, jer znate u svakom trenutku šta može da se desi i kako će onaj drugi da reaguje. Zato Čorba od kanarinca tako dugo traje, jer se Vahidin i ja međusobno osećamo na sceni.
UN: Međusobno poznavanje, znači dobra predstava?
– Tačno, ali i da nije tako, užički ansambl je izuzetno profesionalan. Posao glumca je inače takav da imate utisak da živite i spavate sa tim ljudima u svojoj kući, jer nama je pozorište druga kuća. Nama probe traju po dvanaest sati dnevno, šest pre, šest popodne. Ne možete da kažete, kao na nekom drugom poslu, recimo, „E, ja sada idem, moram nešto da završim“, jer o vama se radi i
nečemu u čemu učestvujete zajedno sa drugim ljudima, što ne možete da ostavite nezavršeno. Pošto probe dugo traju, neminovno je da se uđe i u prijateljske i u neprijateljske odnose, ako su ljudi iskreni. Kao i u svakoj kući, ima i ljubavnog i svađalačkog žara. Profesionalizam je zato bitan. Postoji konflikt, ali šou mora da ide dalje.
UN: Vidite li sebe u budućnosti u ovom gradu?
– Nemam odgovor na to pitanje. Mogu samo da kažem da postoji želja da napredujemo u poslu. Moj suprug je, recimo, mnogo više okrenut televiziji i filmu. Dok nisam postala majka, ja sam ranije bila dosta otvorenija za angažmane i čak i nakon toga bila sam puno puta pozivana od kasting agencija, ali se nisam pojavljivala, jer mi je na prvom mestu moje dete i moja porodica. Vahidin zaista puno radi, i na televiziji i na filmu za strana tržišta, radi reklame, a ja sam neko ko je izabrao tu ulogu da bude u pozorištu i da budem pored mog deteta, jer mi je to najvažniji posao u životu. Ne kažem da to nije dobro, ali mi popularnost ne znači puno. Želja mi je da učim, učim i samo učim svoj posao, i ne vidim da nešto propuštam brinući za svoju porodicu i radeći ovo što sada radim. Ja sam ovde jedanaestu godinu i meni je to „samo“. Ne znam gde će nas život odvesti za pet ili deset godina, ali bih volela da te godine prođu tako što ćemo napredovati u svom poslu.
UN: Može se biti uspešan i zadovoljan i u provinciji?
– Nemam ja taj kompleks provincije, jer Beograd sam upoznala iz svih uglova i ne dotiče me taj život. Mnogo ljudi nas je pitalo, „Pa ti puno radiš, Vaha puno radi, uspešni ste, zašto ne odete dalje?“ Moj odgovor je da ja volim mala mesta. U njima se osećam prijatno, lepo, meni je zadovoljstvo kada ja mogu da pozovem komšinicu na kafu, osećam se lepo kada mi moja komšinica donese deo svog ručka. Toga u Beogradu nema. Ja sam iz provincije, Bar je mali grad. Odrasla sam u porodičnoj, familijarnoj atmosferi, sa divnim prijateljima i komšijama, i tako nešto želim i za svoje dete. Jurnjava za novcem, popularnošću i slobodnim vremenom u Beogradu meni je potpuno besmislena, jer na kraju dana ništa nisi uradio. To nije kvalitetno vreme. Živeti u malom gradu je luksuz. Meni je luksuz da ja mogu natenane da ustanem, skuvam sebi kafu, odem na pijacu, napravim detetu doručak, odem na posao, vratim se, napravim ručak, odmorim, opet odem na posao, predstavu, probu, svejedno, ili da odvedem svoje dete na bazen. To je najveći luksuz. To u Beogradu ne možete, jer to sve mora neko drugi za vas da uradi, pošto vam od tačke A do tačke B treba baš puno vremena. Pri tom, ovde ima predivnih ljudi sa kojima možete da se družite i svakog možete da zamolite za pomoć i oni vas. Meni je to luksuz.
UN: I vaš otac, Dragiša Simović, je glumac… Da li vam nedostaju porodica i primorje?
– Nedostaju mi. Moj otac dosta radi i na televiziji, i na filmu, i u pozorištu. Dosta radi i vrlo je uspešan. Radi kao slobodnjak, nema stalni angažman, a naša publika je nedavno mogla da ga vidi u seriji Budva na pjenu od mora, filmu Gorčilo…Mnogo dečijih i predstava za odrasle je iza njega. Nedostaje mi primorje, i tek sad razumem ljude koji odu da žive negde drugde, zašto ih hvata nostalgija. Lečim je odlascima na više dana tokom leta, kada osetim barsko sunce i miris mora. I Užice sam zavolela, jer su mi Užičani pomogli da ga zavolim. Kada dođeš da živiš u neki grad, treba da napraviš sebi da ti bude lepo, a vremenom je ovo zaista i postao moj grad.
UN: Premijera predstave Kralj Lir je trebalo da bude u decembru, u sklopu obeležavanja Šekspirovog jubileja, ali se malo kasni?
– Nismo mogli ranije da izađemo sa njom, zbog sveobuhvatnog rada na svim šrafovima koji su važni za ovu veliku predstavu, iza koje, slobodno mogu da kažem, stoji prava mašinerija, ne samo glumaca, jer je velika podela, već i svih ostalih pozorišnih radnika i mnogih izvan pozorišta. Kralja Lira režira Ivan Vuković, koji nije prvi put u užičkom pozorištu. Publika ga ja upoznala preko predstave Svrati reče čovek, koja je na festivalu Joakim Vujić 2015. godine osvojila nagradu za najbolju predstavu. Poznajući dobro užički ansambl, odlučio se da ovde postavi Kralja Lira.
UN: Sa kakvim osećanjem ste vi ušli u ovu predstavu?
– Mnogo volim da radim klasike, ali odgovornost glumca je najveća kada ih igra, a naročito Šekspira. Igram Kordeliju, najmlađu ćerku Kralja Lira i ludu koja ga prati kroz celu predstavu. Svi glumci su bili oduševljeni radom na ovoj predstavi, ali svima nam se vrzma i pitanje „da li mi to možemo?“. To je kao kada čitate fenomenalan roman, a bojite se da odgledate film, da vam ne pokvari ustisak. Tako se i glumci boje da ne pokvare Šekspira. Nije, međutim, dobro ni ući u predstavu sa velikim samopouzdanjem, jer nekako se dobro ne završi. Kada imate nesigurnost, onda imate i potrebu da puno radite. Gradeći lik, stičete iskustvo, upoznajete ljude i svete oko sebe. Samo retki glumci mogu da imaju neupitno samopouzdanje. Ovaj put, mislim, da smo se trudili da premašimo svoje, i reditelj sopstvene granice, i uz kostime i scenografiju, koji su vrhunski urađeni, napravimo dobru predstavu.
UN: Da li se glumac postaje ili se glumac rađa? Pitam vas i zbog prave male poplave privatnih škola glume. Šta je smisao svega toga?
– To je vrlo teško pitanje. No, moram najpre da kažem da su škole glume izuzetno korisne. Roditelji dovedu decu, ili deca sama dođu, iz želje da jednoga dana postanu glumci. Deci u startu kažem, „vi možda nikada nećete postati glumci, ali ovo što sada radimo, biće izuzetno korisno, ma čime se bavili u životu“. Ne radimo mi samo vežbe glume. Radimo vežbe oslobađanja tela, pa kako da osvestimo svoje telo, svaki njegov deo, svaku kost. To je tehnika, i to se uči. Zatim, dikciju, koja je neophodna i u svakodnevnoj komunikaciji, da bi vas ljudi bolje razumeli, kao i na javnom nastupu. Vrlo je važno kako se nešto govori, i kako da privučete pažnju onog ko vas sluša.
UN: Zašto su neki glumci veliki?
– Mi glumci kažemo „zato što prelaze rampu“. Nema škole u kojoj to može da se nauči. Sa tim se rađa.
UN: Do čije kritike vam je najviše stalo?
– Nisam o tome razmišljala, ali neka to bude moje majka. Možda zato što nije iz glumačkog sveta. Po zanimanju je profesor engleskog jezika i književnosti, ali još iz detinjstva se sećam, kada sam kao klinka igrala u školskim predstavama, nikada me nije hvalila. Uvek je na neki poseban način govorila da li joj se nešto dopada ili joj se ne dopada. Stalo mi je do njenog mišljenja, jer me ona najbolje poznaje i zna da li sam prirodna ili nisam prirodna. I kada sam otišla dosta od sebe u nekoj ulozi, iako se to retko dešava, pošto je teško igrati nešto što nemaš, to se jednostavno ne dešava, ona zna da li je to što sam uradila bilo dobro ili nije.
Gledala je sve moje predstave, ali nikada neću zaboraviti kada je nakon predstave Hromi ideali konačno popustila i rekla „Sine, ovo je bilo divno“. Meni je to bilo kao da sam dobila Oskara.
Lj.K.
