ИНИЦИЈАТИВА УЖИЧКЕ НЕДЕЉЕ
ОБНОВИМО КУЋУ
МИХАИЛА МИЛОВАНОВИЋА!
„Вила Миловановића“ у Рибашевини, кућа коју је 1930. године подигао, а затим и у њој живео и стварао Михаило Миловановић, први академски сликар у ужичком крају, у катастрофалном је стању. Некада модерна, данас је само руина поломљених прозора, одваљеног плафона, урушеног крова и испуцалих зидова, на којима још пише „Живео друг Тито“. Из ње се и даље шири непријатан мирис од токсичних материја које је војска држала у подруму.
Многи Ужичани се данас питају да ли заоставштина једног таквог човека, великог уметника и родољуба, кога су партизани без суђења и пресуде убили 28. новембра 1941. године у Крчагову, заслужује да пропада? Наравно да не, јер стваралаштва и дела, како у животу, тако и у уметности једног од најистакнутијих сликара овог краја, не смеју бити заборављена и треба да остану генерацијама које долазе. Легат Михаила Миловановића у ужичком музеју је само један, али сјајан, део који је учинио да не падне у заборав, али обновом куће у Рибашевини употпунило би сећање на живот и дело првог академског сликара ужичког краја.
До сада је више пута било покушаја да се обнови ова кућа, али без успеха. Овог пута ће Ужичка недеља да поново укаже на дела Михаила Миловановића, како би се овом значајном Ужичанину одужили, ако је то могуће, за велику неправду која му је нанета и која га је коштала живота.
Лик и дело Михаила Миловановића
О лику и делу Михаила Миловановића разговарали смо са Ђорђем Пилчевићем, аутором прве монографије о ужичком сликару.
– Пре неколико година, када је Јован Марковић био градоначелник, једна комисија стручњака је ишла у Рибашевину и снимила стање виле. Тада је Ацо Марковић направио рачуницу за реконструкцију, која је износила око 5 милиона динара. Међутим, вероватно због недостатка средстава, то одмах није кренуло. Онда је дошло до препакивања градске власти и стало се у ова два мандата нове власти. Да ли су заборавили или не, не знам. Чињеница је да кућа и даље пропада. Касније сам видео Марковића, који је иначе из краја одакле је био Миловановић, рекао ми да је сада кућа у још горем стању и да је сигурно потребно још два до три милиона динара – казао је Пилчевић и додао да је та кућа, док је град није откупио, била у власништву војне поште у Крагујевцу.
Рехабилитација Миловановића
Ђорђе Пилчевић је, трагајући за истином и правдом за Михаила Миловановића, поднео Окружном суду у Ужицу захтев за његову рехабилитацију.
– Ја сам поднео захтев за рехабилитацију, јер по тадашњем Закону о рехабилитацији захтев је могао да поднесе појединац, а сада по новом закону једино то могу да учине потомци и ту одлучује тужилац. По мом захтеву, Окружни суд је 21. марта 2007. године донео решење којим се усваја захтев за рехабилитацију и утврђује да је лишен живота (од комуниста 28. новембра 1941. у Ужицу, последњих дана Ужичке републике), да је жртва прогона и насиља из политичког и идеолошког насиља. Ниште се све правне последице таквог прогона, укључујући и казну консификације имовине. Утврђено је да је стрељан без икаквог суђења и пресуде под оптужбом да је енглески шпијун. У пресуди је такође написано да Миловановић није могао бити енглески шпијун, имајући у виду где је живео, већ да је, користећи знање немачког језика, спасао сина Јова Пишчевића, шефа пореске управе у Ужицу, те да никаква кривица сликара није утврђена – казао је Пишчевић.
Ово решење 2007. године је Пилчевић уручио Народном музеју, како би га изложили у једну од витрина Легата Михаила Миловановићу.
– Решење сам уручио унуку и унукама Михаила Миловановића, Друштву потомака палих ратника мајор Коста Тодоровић и директору Народног музеја Ужице. Очекивало се да ће ово решење бити постављено у неку од витирина у Легату, што би било нормално. Међутим, ово решење данас стоји негде у фиоци музеја. Њихово објашњење је било да има неколико правописних грешака. Неки мисле да комунисти још владају, па не дају. Грешке су само правописне и то су: Дринска – мало д, Првом и Другом балканском рату – мало п и д, Другог светског рата – мало д, Лужничка долина – мало л, Историјског архива – мало и, Српске војске – мало с, Легата – мало л и Народном музеју – мало н. Ја ћу замолити председницу суда да ми изда ново решење са исправљеним грешкама и однети у музеј и да коначно Михаилова рехабилитација уђе у Легат – казао је Пилчевић.
Комунисти нису дали да се помиње име Миловановића
О томе колико комунистичка власт није волела да се говори о Михаилу Миловановићу, говори и податак да се његово име није нигде спомињало, а његове слике се нису нигде излагале све до деведестих.
– До почетка деведесетих година прошлог века име Михаила Миловановића је било заборављено, никада није било поменуто. Када је једном била изложба слика „Сликари 1912–1918. године“, коју је организовао Војни музеј из Београда, Михаило у извештају није помињан. Касније Културна просветна заједница (КПЗ) у Ужицу и Тоша Ђурић су организовали ретроспективну изложбу ужичких сликара и било је предвиђено да се изложе две до три слике Михаила Миловановића и сликара Бранка Поповића, који је био професор универзитета, а стрељан од партизана 1944. године у Београду. Те слике су већ ушле у каталог и како су то видели политичари, они су рекли да избаце слике и са изложбе и из каталога.
Тек почетком деведестих Ужичани су почели да пишу о Михаилу. Добривоје Борчић и КПЗ (Борчић је био директор КПЗ), у октобру 1997. године објавио је роман „Лендина воденица“ од Михаила Миловановића, који је после 56 година од настајања угледао светлост дана. Наредне 1998. године, када је КПЗ променило име у АРТ (предузеће за културу и биоскоп), АРТ је објавио моју монографију „Академски сликар Михало Миловановић, живот и дело 1897–1941.“. У току 2001. године предузеће АРТ и Народни музеј у Београду објавили су уметничку монографију „Михаило Миловановић“, коју је написао историчар уметности др Мићо Јоавновић из Београда. На промоцији те монографије, у свечаној сали у згради општине у Ужицу, он је моју књигу помињао 50 пута, и рекао ми је да је имала само још неколико страна, његова књига не би била потребна. После те монографије, у парку испред Дома војске, а данас Градског културног центра, свечано је откривена спомен биста Михаила Миловановића, рад академског вајара Бранка Тијанића. Затим је одржана ретроспективна изложба слика и то први пут у Народном музеју у Београду, а потом у Ужицу. Према томе се Ужице на неки начин одужило Миловановићу, али последњих година је поново заборављен, а то показује однос према његовој вили. У кабинету градоначелника се налази Миловановићева слика „Моба“, великог формата. Ваљда та слика може сваког градоначелника да подсети на име Михаила Миловановића. Једино Друштво потомока ратника 1904–1918. мајор Коста Тодоровић сваке године на дан коначног ослобађања Ужица 29. октобра 1918. године, полаже цвеће и одаје пошту. Такође, у Рибашевини је неколико година Милица Чолић Шица, аматерска сликарка, организовала ликовну колонију и окупљала сликаре, а то је, према мом мишљењу, требао да уради ужички музеј, у коме је 2003. године отворен Легат и за коју су добили највећу музејску награду Србије. Међутим, колонија се у последње две до три године не одржава. Републички одбор Савеза потомока ратника Србије 1912 – 1920. године, основао је ликовну секцију која носи име „Михаило Миловановић“ и сваке године организују у Дому војске Србије у Београду републичку изложбу слика чланова ове секције. Удружење ликовних уметника Ужице је 1997. године на својој годишњој скупштини донело одлуку и усвојилу награду Михаило Миловановић. Ову награду су добили свега тројица Ужичана и то Бранко Ковачевић, сестрић Михаила Миловановића, Раде Верговић и Милутин Кораћ. Више од 10 година она се не додељује, јер више не постоји Удружење ликових уметника. Нису могли да организују изборну Скупштину, а у Ужицу постоји преко 70 академских сликара и вајара – рекао је Пилчевић.
Када је реч о „Вили Миловановића“ Пилчевић каже да је Добривоје Борчић, док је био директор КПЗ-а, имао идеју да се обнови. Али то се није реализовало.
– Он је хтео да са телевизијом Србије организује изложбу и аукција његових слика и да се поведе акција да се обнови та вила и буде проглашена местом где би се окупљали сликари Србије. То је право место. Атеље, где је сликао Миловановић, у тој кући има прозоре чија је површина 5 метара квадратних. Али, то није заживело – додао је наш саговорник.
Миловановићев живот у Младеновцу и у Рибашевини
О томе шта је навело Миловановића да се врати у Рибашевину, Ђорђе Пилчевић каже да се не зна разлог зашто је волео више Рибашевину од своје родне Гостинице. Поред сликарства, Миловановић је био познати вајар.
– Михаило Миловановић је од 1926. до 1929. године са породицом живео у Младеновцу и за то време је урадио споменик од мермера, висок 4 м погинулим ратницима Младеновца 1912 – 1918. и тада је свечано откривен. Том откривању споменика присуствовали су краљ Александар и краљица Марија. После овог споменика, на захтев општине и црквене општине Младеновац, у цркви је урадио иконостас од мермера, који је реткост, јер је реткост да се иконостас у православним црквама ради од мермера. Потом је урадио комплетну декорацију цркве, фреске и осталог. После Младеновца, 1930. године вратио се у Рибашевину, где је направио своју кућу са великим атељеом. Он је ту уживао са својом породицом. Он је био Солунац, а у Рибашевини, Гостиници и Карану је било доста Солунаца. Увече су се често окупљали код њега, он је свирао гусле (знао је одлично да их свира) и сви су певали. Током ноћи то се чуло у целој долини. И његова жена Вала, Чехиња, свирала је клавир, па се певало. То је била једна од ретких кућа у западној Србији која је имала клавир. Она га је донела из Прага – испричао је Пилчевић о једном малом делу из живота Миловановића.
Ужице нема ни улицу са његовим именом
Док је живео у Младеновцу, та градска београдска општина, да би му се одужила, дала је по њему име једној од главних улица. То је објављено и у Службеном гласнику града Београда. С друге стране, у Ужицу ниједна улица не носи његово име.
– Био је један предлог да нека од улица у Ужицу понесе његово име. У ствари, био је предлог да пут од Сарића Осоја до Луновог села носи име Михаила Миловановића. Поуздано знам да Михаило никада није користио тај пут, јер је на коњима преким путем долазио у Ужице. Тако је радио и када је спашавао људе из затвора. Онда сам написао писмо председници комисије и навео “ако Михаило није заслужио да у граду има неку уличицу, онда му не треба давати ни сеоски пут” – казао је Пилчевић.
Кућа Миловановића је у власништву града
Још 2011. године тадашње Градско веће, донело је одлуку да се купи кућа Миловановића од Министарства одбране, које је после конфискације располагало том имовином. Према речима Јелене Васовић, чланица Градског већа за културу, спорт и омладину, „Вила Миловановића“ кућа је данас у власништву Града Ужица.
– Кућа је купљена од Министарства одбране, од Војске Србије, пре пар година. Процењена вредност је 24.811 евра или око 2.655.600 динара и потписан је уговор о куповини на 60 рата. У току је исплаћивање и од 9. марта 2013. до септембра 2015. године исплаћено је око 1.222.500 динара, и остало је још око 1.433.050 динара – рекла је Васовићка.
Она каже да је град веома заинтересован за обнову куће Миловановића и да се већ предузимају активности, како би се дошло до рачунице колико би то коштало и на који би се начин кућа обновила.
– Пре два месеца, приликом посете помоћнице министра културе Александре Флугоси, разговарало се о установама културе и знамениностима које Ужице има. Показали смо помоћници министра Јокановића кућу, наше благо у центру града и Народни музеј и упознали је са чим све музеј рапослаже. Након тога одвели смо је у Рибашевину до куће Михаила Миловановића. Ту смо се уверили да је кућа поприлично руинирана и споља и унутра, као и да се осећа још увек непријатан мирис. Наравно, упознали смо је ко је био Михаило Миловановић, указали на његов историјски значај, не само за Ужице, већ за целу земљу. Види се да је кућа имала изузетно лепу спољну фасаду са декорима посебне израде. Она је обећала да ће нам, као повратну информацију, дати шта је најбоље учинити, јер је кућа у веома лошем стању. Разматрало се да ли ту улагати и колико би то коштало, или у крајњем случају, да се сруши и изнова изгради нова, иста таква. Након тога, мора се на тас ставити шта би значило то прво и шта би значило то друго, односно колико би средстава то изискивало. На крају је питала, пошто је Михаило Миловановић личност од историјског значаја, да ли је кућа под заштитом Завода. Међутим, кућа није по заштитом – казала је Јелена Васовић.
Након ове посете Јелена Васовић и градоначелник Ужица Тихомир Петковић, посетили су министра Ивана Тасовца.
– Министра смо посетили пре месец дана и упознали га са ситуацијом везаном за кућу Михаила Миловановића. За ову годину нисмо ни очекивали много, јер су средства већ намењена. Остало је да видимо за 2016. годину, да ту нађемо простора да нам министарство помогне. Министар Тасовац нам је указао на један вредан пројекат који се зове “Градови у фокусу”, којим је обухваћено 22 града у Србији, без Београда и Новог Сада. Ту ће градови моћи да конкуришу – додала је Васовићка.
У случају да Министарство културе не може да одвоји довољно новца за обнову куће Миловановића, Јелена Васовић каже да ће на разне начине покушати да нађе новац.
– У случају да министарство не може да да довољно новца, тражићемо друге начине. Можда да пробамо код амбасаде Чешке, јер је Милованићева жена била Чехиња, можда би они били заинтересовани да помогну. Уз то, можда могу да од јавних предузећа тражимо део новца, од предузетника, али опет морамо да сачекамо шта ће рећи министарство – рекла је Васовић и додала да је она председница Комисије за промену назива тргова и улица, и да нема захтева да се једна од улица у граду понесе име Михаило Миловановић.
Звездана Глигоријевић
Биографија
Отац Михаила Миловановића је био Танасија, а мајка Николија (ћерка Василија Шишића из Гостинице). Преселили су се у Шишиће на саму границу са Рибашевином, која је била седиште општине за Гостиницу, Губин до и Рибашевину. У Михаиловим сачуваним писмима и неким документима, Михаило је увек наводио: Михаило Миловановић из Рибашевине код Ужица. Ту је 1879. године, у Шишићима, рођен. Имао је још седморо браће и сестара. Његово детињство је било доста тешко, отац је умро 1888. године, а мајка Николија се преудала 1891. године за Петка Пантића из Рибашевине и довела га на своје имање. Михаило је био принуђен да после завршеног другог разреда основне школе, коју је похађао у Карану, напусти даље школовање. Служио је код сеоског газде, да би одужио неке мајчине дугове. Три до четири године служио је у кафани код Војина Ђокића у Рибашевини. Када му је све то дојадило, напустио је село и са рабаџијом отишао у Ваљево и завршио каменорезачки занат. У Ваљеву је почео да слика, пише песме и у локалном листу „Подгорје“ их објављивао . После одслужења војске, почетком 20. века, напустио је Ваљево и отишао у Београд. Без успеха је покушао да се упише у Српску сликарску цртачку школу, па је, као самоуки уметник, радио портрете појединим личностима и од тога се издржавао. Потом је 1904. године отишао у Немачку, у Минхен, који је тада био једна од културних престоница Европе. После једногодишњег бесплатног школовања у сликарској школи Словенца Антона Ажбеа, успео је да наредне године положи пријемни испит на Ликовној академији, коју је успешно завршио 1909. године.
Његово име и дело једино се помиње у Народној енциклопедији објављеној 1927. године, у којој је биографске податке написао наш познати књижевник Вељко Петровић. Михаило Миловановић је први академски сликар ужичког краја, представник минхенске школе у српском сликарству, најистакнутији ратни сликар врховне команде српске војске у ослободилачким ратовима 1912-1918. године. С обзиром да је изучио каменорезачки занат, био је добар и вајар. Поред многих споменика и радова, његова дело је и споменик на Крфу, подигнут у славу палих бораца Дринске дивизије.
Био је одличан гуслар и певач, учествовао у многим националним манифестацијама. Иза себе је оставио и роман у рукопису „Лендина воденица“. Један је од оснивача Удружења ликовних уметника у Београду , а у Ужицу је оснивач акционарског друштва „Златибор“ за развој и унапређење Златибора и први председник Управног одбора. Један је од утемељивача Удружења Ужичана у Београду.
Оженио се са Валом Салашковом, са којом је имао ћерку Мару и сина Момчила. Од новца зарађеног у Младеновцу, у Рибашевини је подигао модерну кућу, у народу позната „Вила Милановића“. Ту је живео све до јесени 1941. године са својом женом. У кући је имао велики атеље и у то време настале су слике великог формата, на националне теме. У току 1932. године на конкурсу града Београда добио је награду за слику „Ноћна борба на Дунаву 1915. године“. После тога је имао доста изложби.
Његов живот је прекинут 28. новембра 1941. године, када су га стрељали партизани због оптужби, које никада нису доказане, да је био енглески шпијун, петоколонаш и народни непријатељ. А Михаило је био велики родољуб и патриота. За Србију је ратовао у три рата, спашавао је људе од окупатора, међу којима и комунисте, јер је одлично говорио немачки језик. На Ликовној академији у Минхену заједно је студирао сликарство са оцем пуковника Штокхаузена, који је игром случаја, био немачки командант у Ужицу 1941. године. На једном партизанском збору Михаило се јавно залагао за заједничку борбу против окупатора, а против братоубилачке борбе, позивајући партизане и четнике на сарадњу и толеранцију.
Сликаров опус чини око 150 сачуваних слика, док су неке страдале у ратовима. Његове слике данас се налазе у Војном музеју, у Музеју града Београда, у Музеју савремене уметности и Народном музеју у Београду, у Музеју у Ваљеву, у Музеју Матице српске у Новом Саду, у ужичком музеју, у приватним колекцијама.
Његов син Момчило је умро, тражећи правду за оца. Данас од сина има унука, који живи у Грчкој, а од ћерке Маре унука и унуку.
