НЕБОЈША ЂУРИЧИЋ – ДИРЕКТОР МУЗИЧКЕ ШКОЛЕ
Једина школа у граду која бележи пораст ученика последњих неколико година је Музичка школа „Војислав Лале Стефановић“. О њеном историјату, раду и актуелностима разговарали смо са директором Небојшом Ђуричићем.
УН: Реците нам нешто о историјату школе.
– Музичка школа основана је 1976. године. Почела је да ради у просторијама тадашње Педагошке академије. Настава се тада одвијала на три одсека – клавир, хармоника и гитара. Школске 1980/1981. године школа добија у власништво приземље породичне куће породице Стефановић и на тај начин решава питање школског простора. Тај приземни део је општина тада купила од породице Стефановић и то преуредила за потребе школе. У току 2007. године смо верификовали средње образовање и те године смо добили у наследство тестаментом остатак куће од Војислава Лала Стефановића. Зато смо те исте године, као сећање на дародавца, променили дотадашњи назив школњ за основно музичко образовање „Петар Коњевић“ у име „Војислав Лале Стефановић“. Лале Стефановић је такође био донатор многих инструмената, а новац остављеног тестаменто у износу од 18.000 евра искористили смо за реконструкцију таванског простора заједно са локалном самуправом. Сада имамо школу на три нивоа – приземље, спрат и поткровље, и захваљујући томе можемо да одрадимо наставу.
УН: Колико школа сада броји ђака?
– Школа сада броји око 562 ученика на 12 различитих инструмената у 37 класа (једна класа је као једно одељење). Настава се одвија у нашим просторијама. Имамо 77 запослених. Радимо шест дана у седмици, јер је субота радни дан, радимо у три различите смене и таквом организацијом и начином рада успевамо да одрадимо и оргaнизујемо наставу.
УН: Да ли је сада веће интересовање деце за Музичку школу или раније?
– Школске 2006/07. године било је 147 ученика и 15 запослених, а школске 2015/16. године 562 ученика. То је једина школа која је успела да троструко увећа број ђака за задњих 10 година. У свим школама се смањује број, једино ми повећавамо број ученика, број класа, а самим тим и број запослених. Разлог томе је можда што је школовање у Музичкој школи упоредно са основним образовањем, односно ова школа дође као паралелно додатно образовање. Наравно, може се рећи да је и интересовање деце све веће, можда због њиховог самог развоја и општег образовања.
УН: Колико ученика похађа основно, а колико средње образовање?
– Четрдесет ђака иде у средњу школу, а остало је у основном образовању, с тим што имамо млађу и старију припремну групе у коју иде око 70 ученика. У 2007. години отворили смо два орбазовна профила и то музички извођач и музички сарадник, а 2011. године верификовали још један профил за средњу школу а то је дизајнер звука.
УН: Како је то организовано, односно колико траје основно образовање и са колико година се полази у Музичку школу?
– Музичка основна школа траје шест година. Да би дете пошло у први разред музичке школе треба да пође у трећи разред основне школе. То је за оне инструменте којима је предвиђено шестогодишње школовање, јер имамо наставу на инструментима са краћим школовањем. Ко хоће да упише дете за шестогодишње школовање, ти родитељи треба у току другог разреда да доведу дете у мају или јуну, пошто имамо два пријемна испита сваке године. На пријемном испиту се испитује дететова музикалност и тада се рангира, да би после тога могло да дође до уписивања у први разред Музичке школе. За четворогодишње школовање у питању су следећи инструменти: труба, кларинет, саксофон и контрабас. За њих је потребно да буду старија две године, односно са послаком у пети разред могу да се упишу у први разред тих инструмената. Имамо одсек соло певање које траје две године. Ту могу да се упишу и старија деца која уче средњу школу, али је у принципу потребно да прође процес мутације да би дете могло да пева соло певање.
– Осим тога имамо и припремне групе. То су старија и млађа припремна група где могу деца која хоће да се упишу са поласком у прву разред у млађу припремну групу и са поласком у други разред у старију припремну групу. Ту је најважнија ствар да се развије слух, то јест да деца науче да слушају и репродукују оно што чују. Мало је ту учење нота, али ништа значајно, али да им не буде не познато када пођу у први разред. После сви заједно излазе на пријемни испит у први разред.
– У основној школи у прве три године деца имају два часа интрумента и два часа солфеђа, а у четвртом разреду добијају два часа хора, а ученици на солу певању имају клавир и тоерију музике, док у завршним разредима добијају све предмете.
УН: А шта је потребно да се дете упише у средње образовање Музичке школе?
– Предуслов за средње образовање је да заврши основно или да поседује знање основне музичке школе, које се доказује на диференцијалном испиту, који се одржава седам дана пре пријемног испита у средњу музичку школу, а то је крајем маја. Пријемни испит је почетком јуна и испитује се свирање на инструменту, усмени и писмени из солфеђа и писмене из теорије музике. И они се после рангирају и према броју дозвољених места се после приме. Број је ограничен. Прошле године смо на два образовна профила музички извођач и музички сарадник примили по 8 ученика.
УН: Отворено је издвојено одељење у Пожеги? Како оно ради и да ли је у плану отварање још неких одељења по општинама?
– Од школске 1014/2015. године почело је да ради извдојене одељење у Пожеги и сада имамо другу генерацију која се ту школује доле. У питању је основна школа. Оно о чему интезивно размишљамо је отварање издвојених одељења у Бајиној Башти и на Златибору. То нам је у некој у будућности. Има доста заинтересоване деце и мислим да би општина Чајетина то радо прихватила и нашла простор и извршила набавку инструмената, али, отом-потом. Тек смо кренули са Пожегом и ту нам гравитирају сва деца из Ариља, Косјерића, има из Ивањице и Лучана, јер је лакше да родитељи доведу децу у Пожегу, него у Ужице.
УН: Каква је ситуација са инструментима и да ли их имате довољно?
– Инструмената никада није довољно. То је роба која има свој век трајања, нарочито што различита деца свирају на њима, не може то баш да се сачува и одржи као што би неко сачувао свој инструмент код куће. Али, за сада имамо довољно иснтрумената и сваке године се трудмо да обновимо постојећи фонд куповином нових и поправком старих. Тренутно смо у пројектима са амбасадама Чешке и Пољске за набавку нових инструмената.
УН: Који инструменти су популарни, за које влада највеће интересовање?
– Константно је популаран клавир и гитара, а остали инструменти су у зависности од године до године. У последње време прилично има деце заинтересоване за виолину, док се за дувачке инструменте, за које смо пре пар година отворили наставу, полако све више деце интересују.
УН: Ученици ужичке музичке школе су познати по успесима на такмичењима.
– Сваке године имамо низ такмичења и под обавезно је да деца иду на њих, јер дете које жели да се настави да се бави овим мора да се и такмичи. Доста има тамичења у нашој земљи које образује школу. Има јачих такмичења и оних мање јачих. Отприлике наша деца, по некој задањој процени тридесетак ученика, прошле је године било на такмичењу и освојили су 60 награда. Дакле у просеку једно дете иде на два такмичења. У задње време се у теоретском и усменом делу, смер где деца уче солфеђо, истичу.
УН: Шта је сада актуелно у школи?
– Сада су у јеку такмичења и припреме за пријемне испите, који почињу за два месеце и крај школске године. И ово години би требало да буде у средње образовање уписано 16 ученика. Такође, припремамо се у посету основној школи у Љутомеру. Једне године ми идемо код њих, па следеће они код нас, затим следи пауза од годину дана. Тако је сада дошао ред на нас да идемо код њих у посету. У оквиру те посете имамо заједнички концерт и размену искустава.
УН: Школа је преузела славу породице Стефановић?
– Да, наша школа слави Ђурђевдан, славу коју смо преузели од породице Стефановић. Тада нам је нерадни дан, организујемо свечани ручак и долазе нам гости. За Светог Саву одржавамо концерт у Градској кући. До сада смо сваког 9. фебруара имали дан који је посвећен породици Стефановић и тада позовемо некога од рођака и пријатеља породице Стефановић. Они кажу нешто о тој породици. До сада на о њима причали рођак породице Стефановић, Драган Веселиновић, затим Милорад Искрин, па онда Петар Јовановић, и ове године је то писмом урадио Продан Драшкић, пријатељ покојног чика Лала, који сада има преко 90 година. Ове године смо то урадили на Светог Саву, због померања зимског распуста.
УН: На крају нам реците на шта сте посебно поносни?
– Посебно сам поносан, као и сви у школи, што су од ове школске године у школи почели да раде наставници који су завршили нашу средњу школу и то оне 2007/08. године.
З. Г.
