INICIJATIVA UŽIČKE NEDELJE
OBNOVIMO KUĆU
MIHAILA MILOVANOVIĆA!
„Vila Milovanovića“ u Ribaševini, kuća koju je 1930. godine podigao, a zatim i u njoj živeo i stvarao Mihailo Milovanović, prvi akademski slikar u užičkom kraju, u katastrofalnom je stanju. Nekada moderna, danas je samo ruina polomljenih prozora, odvaljenog plafona, urušenog krova i ispucalih zidova, na kojima još piše „Živeo drug Tito“. Iz nje se i dalje širi neprijatan miris od toksičnih materija koje je vojska držala u podrumu.
Mnogi Užičani se danas pitaju da li zaostavština jednog takvog čoveka, velikog umetnika i rodoljuba, koga su partizani bez suđenja i presude ubili 28. novembra 1941. godine u Krčagovu, zaslužuje da propada? Naravno da ne, jer stvaralaštva i dela, kako u životu, tako i u umetnosti jednog od najistaknutijih slikara ovog kraja, ne smeju biti zaboravljena i treba da ostanu generacijama koje dolaze. Legat Mihaila Milovanovića u užičkom muzeju je samo jedan, ali sjajan, deo koji je učinio da ne padne u zaborav, ali obnovom kuće u Ribaševini upotpunilo bi sećanje na život i delo prvog akademskog slikara užičkog kraja.
Do sada je više puta bilo pokušaja da se obnovi ova kuća, ali bez uspeha. Ovog puta će Užička nedelja da ponovo ukaže na dela Mihaila Milovanovića, kako bi se ovom značajnom Užičaninu odužili, ako je to moguće, za veliku nepravdu koja mu je naneta i koja ga je koštala života.
Lik i delo Mihaila Milovanovića
O liku i delu Mihaila Milovanovića razgovarali smo sa Đorđem Pilčevićem, autorom prve monografije o užičkom slikaru.
– Pre nekoliko godina, kada je Jovan Marković bio gradonačelnik, jedna komisija stručnjaka je išla u Ribaševinu i snimila stanje vile. Tada je Aco Marković napravio računicu za rekonstrukciju, koja je iznosila oko 5 miliona dinara. Međutim, verovatno zbog nedostatka sredstava, to odmah nije krenulo. Onda je došlo do prepakivanja gradske vlasti i stalo se u ova dva mandata nove vlasti. Da li su zaboravili ili ne, ne znam. Činjenica je da kuća i dalje propada. Kasnije sam video Markovića, koji je inače iz kraja odakle je bio Milovanović, rekao mi da je sada kuća u još gorem stanju i da je sigurno potrebno još dva do tri miliona dinara – kazao je Pilčević i dodao da je ta kuća, dok je grad nije otkupio, bila u vlasništvu vojne pošte u Kragujevcu.
Rehabilitacija Milovanovića
Đorđe Pilčević je, tragajući za istinom i pravdom za Mihaila Milovanovića, podneo Okružnom sudu u Užicu zahtev za njegovu rehabilitaciju.
– Ja sam podneo zahtev za rehabilitaciju, jer po tadašnjem Zakonu o rehabilitaciji zahtev je mogao da podnese pojedinac, a sada po novom zakonu jedino to mogu da učine potomci i tu odlučuje tužilac. Po mom zahtevu, Okružni sud je 21. marta 2007. godine doneo rešenje kojim se usvaja zahtev za rehabilitaciju i utvrđuje da je lišen života (od komunista 28. novembra 1941. u Užicu, poslednjih dana Užičke republike), da je žrtva progona i nasilja iz političkog i ideološkog nasilja. Nište se sve pravne posledice takvog progona, uključujući i kaznu konsifikacije imovine. Utvrđeno je da je streljan bez ikakvog suđenja i presude pod optužbom da je engleski špijun. U presudi je takođe napisano da Milovanović nije mogao biti engleski špijun, imajući u vidu gde je živeo, već da je, koristeći znanje nemačkog jezika, spasao sina Jova Piščevića, šefa poreske uprave u Užicu, te da nikakva krivica slikara nije utvrđena – kazao je Piščević.
Ovo rešenje 2007. godine je Pilčević uručio Narodnom muzeju, kako bi ga izložili u jednu od vitrina Legata Mihaila Milovanoviću.
– Rešenje sam uručio unuku i unukama Mihaila Milovanovića, Društvu potomaka palih ratnika major Kosta Todorović i direktoru Narodnog muzeja Užice. Očekivalo se da će ovo rešenje biti postavljeno u neku od vitirina u Legatu, što bi bilo normalno. Međutim, ovo rešenje danas stoji negde u fioci muzeja. Njihovo objašnjenje je bilo da ima nekoliko pravopisnih grešaka. Neki misle da komunisti još vladaju, pa ne daju. Greške su samo pravopisne i to su: Drinska – malo d, Prvom i Drugom balkanskom ratu – malo p i d, Drugog svetskog rata – malo d, Lužnička dolina – malo l, Istorijskog arhiva – malo i, Srpske vojske – malo s, Legata – malo l i Narodnom muzeju – malo n. Ja ću zamoliti predsednicu suda da mi izda novo rešenje sa ispravljenim greškama i odneti u muzej i da konačno Mihailova rehabilitacija uđe u Legat – kazao je Pilčević.
Komunisti nisu dali da se pominje ime Milovanovića
O tome koliko komunistička vlast nije volela da se govori o Mihailu Milovanoviću, govori i podatak da se njegovo ime nije nigde spominjalo, a njegove slike se nisu nigde izlagale sve do devedestih.
– Do početka devedesetih godina prošlog veka ime Mihaila Milovanovića je bilo zaboravljeno, nikada nije bilo pomenuto. Kada je jednom bila izložba slika „Slikari 1912–1918. godine“, koju je organizovao Vojni muzej iz Beograda, Mihailo u izveštaju nije pominjan. Kasnije Kulturna prosvetna zajednica (KPZ) u Užicu i Toša Đurić su organizovali retrospektivnu izložbu užičkih slikara i bilo je predviđeno da se izlože dve do tri slike Mihaila Milovanovića i slikara Branka Popovića, koji je bio profesor univerziteta, a streljan od partizana 1944. godine u Beogradu. Te slike su već ušle u katalog i kako su to videli političari, oni su rekli da izbace slike i sa izložbe i iz kataloga.
Tek početkom devedestih Užičani su počeli da pišu o Mihailu. Dobrivoje Borčić i KPZ (Borčić je bio direktor KPZ), u oktobru 1997. godine objavio je roman „Lendina vodenica“ od Mihaila Milovanovića, koji je posle 56 godina od nastajanja ugledao svetlost dana. Naredne 1998. godine, kada je KPZ promenilo ime u ART (preduzeće za kulturu i bioskop), ART je objavio moju monografiju „Akademski slikar Mihalo Milovanović, život i delo 1897–1941.“. U toku 2001. godine preduzeće ART i Narodni muzej u Beogradu objavili su umetničku monografiju „Mihailo Milovanović“, koju je napisao istoričar umetnosti dr Mićo Joavnović iz Beograda. Na promociji te monografije, u svečanoj sali u zgradi opštine u Užicu, on je moju knjigu pominjao 50 puta, i rekao mi je da je imala samo još nekoliko strana, njegova knjiga ne bi bila potrebna. Posle te monografije, u parku ispred Doma vojske, a danas Gradskog kulturnog centra, svečano je otkrivena spomen bista Mihaila Milovanovića, rad akademskog vajara Branka Tijanića. Zatim je održana retrospektivna izložba slika i to prvi put u Narodnom muzeju u Beogradu, a potom u Užicu. Prema tome se Užice na neki način odužilo Milovanoviću, ali poslednjih godina je ponovo zaboravljen, a to pokazuje odnos prema njegovoj vili. U kabinetu gradonačelnika se nalazi Milovanovićeva slika „Moba“, velikog formata. Valjda ta slika može svakog gradonačelnika da podseti na ime Mihaila Milovanovića. Jedino Društvo potomoka ratnika 1904–1918. major Kosta Todorović svake godine na dan konačnog oslobađanja Užica 29. oktobra 1918. godine, polaže cveće i odaje poštu. Takođe, u Ribaševini je nekoliko godina Milica Čolić Šica, amaterska slikarka, organizovala likovnu koloniju i okupljala slikare, a to je, prema mom mišljenju, trebao da uradi užički muzej, u kome je 2003. godine otvoren Legat i za koju su dobili najveću muzejsku nagradu Srbije. Međutim, kolonija se u poslednje dve do tri godine ne održava. Republički odbor Saveza potomoka ratnika Srbije 1912 – 1920. godine, osnovao je likovnu sekciju koja nosi ime „Mihailo Milovanović“ i svake godine organizuju u Domu vojske Srbije u Beogradu republičku izložbu slika članova ove sekcije. Udruženje likovnih umetnika Užice je 1997. godine na svojoj godišnjoj skupštini donelo odluku i usvojilu nagradu Mihailo Milovanović. Ovu nagradu su dobili svega trojica Užičana i to Branko Kovačević, sestrić Mihaila Milovanovića, Rade Vergović i Milutin Korać. Više od 10 godina ona se ne dodeljuje, jer više ne postoji Udruženje likovih umetnika. Nisu mogli da organizuju izbornu Skupštinu, a u Užicu postoji preko 70 akademskih slikara i vajara – rekao je Pilčević.
Kada je reč o „Vili Milovanovića“ Pilčević kaže da je Dobrivoje Borčić, dok je bio direktor KPZ-a, imao ideju da se obnovi. Ali to se nije realizovalo.
– On je hteo da sa televizijom Srbije organizuje izložbu i aukcija njegovih slika i da se povede akcija da se obnovi ta vila i bude proglašena mestom gde bi se okupljali slikari Srbije. To je pravo mesto. Atelje, gde je slikao Milovanović, u toj kući ima prozore čija je površina 5 metara kvadratnih. Ali, to nije zaživelo – dodao je naš sagovornik.
Milovanovićev život u Mladenovcu i u Ribaševini
O tome šta je navelo Milovanovića da se vrati u Ribaševinu, Đorđe Pilčević kaže da se ne zna razlog zašto je voleo više Ribaševinu od svoje rodne Gostinice. Pored slikarstva, Milovanović je bio poznati vajar.
– Mihailo Milovanović je od 1926. do 1929. godine sa porodicom živeo u Mladenovcu i za to vreme je uradio spomenik od mermera, visok 4 m poginulim ratnicima Mladenovca 1912 – 1918. i tada je svečano otkriven. Tom otkrivanju spomenika prisustvovali su kralj Aleksandar i kraljica Marija. Posle ovog spomenika, na zahtev opštine i crkvene opštine Mladenovac, u crkvi je uradio ikonostas od mermera, koji je retkost, jer je retkost da se ikonostas u pravoslavnim crkvama radi od mermera. Potom je uradio kompletnu dekoraciju crkve, freske i ostalog. Posle Mladenovca, 1930. godine vratio se u Ribaševinu, gde je napravio svoju kuću sa velikim ateljeom. On je tu uživao sa svojom porodicom. On je bio Solunac, a u Ribaševini, Gostinici i Karanu je bilo dosta Solunaca. Uveče su se često okupljali kod njega, on je svirao gusle (znao je odlično da ih svira) i svi su pevali. Tokom noći to se čulo u celoj dolini. I njegova žena Vala, Čehinja, svirala je klavir, pa se pevalo. To je bila jedna od retkih kuća u zapadnoj Srbiji koja je imala klavir. Ona ga je donela iz Praga – ispričao je Pilčević o jednom malom delu iz života Milovanovića.
Užice nema ni ulicu sa njegovim imenom
Dok je živeo u Mladenovcu, ta gradska beogradska opština, da bi mu se odužila, dala je po njemu ime jednoj od glavnih ulica. To je objavljeno i u Službenom glasniku grada Beograda. S druge strane, u Užicu nijedna ulica ne nosi njegovo ime.
– Bio je jedan predlog da neka od ulica u Užicu ponese njegovo ime. U stvari, bio je predlog da put od Sarića Osoja do Lunovog sela nosi ime Mihaila Milovanovića. Pouzdano znam da Mihailo nikada nije koristio taj put, jer je na konjima prekim putem dolazio u Užice. Tako je radio i kada je spašavao ljude iz zatvora. Onda sam napisao pismo predsednici komisije i naveo “ako Mihailo nije zaslužio da u gradu ima neku uličicu, onda mu ne treba davati ni seoski put” – kazao je Pilčević.
Kuća Milovanovića je u vlasništvu grada
Još 2011. godine tadašnje Gradsko veće, donelo je odluku da se kupi kuća Milovanovića od Ministarstva odbrane, koje je posle konfiskacije raspolagalo tom imovinom. Prema rečima Jelene Vasović, članica Gradskog veća za kulturu, sport i omladinu, „Vila Milovanovića“ kuća je danas u vlasništvu Grada Užica.
– Kuća je kupljena od Ministarstva odbrane, od Vojske Srbije, pre par godina. Procenjena vrednost je 24.811 evra ili oko 2.655.600 dinara i potpisan je ugovor o kupovini na 60 rata. U toku je isplaćivanje i od 9. marta 2013. do septembra 2015. godine isplaćeno je oko 1.222.500 dinara, i ostalo je još oko 1.433.050 dinara – rekla je Vasovićka.
Ona kaže da je grad veoma zainteresovan za obnovu kuće Milovanovića i da se već preduzimaju aktivnosti, kako bi se došlo do računice koliko bi to koštalo i na koji bi se način kuća obnovila.
– Pre dva meseca, prilikom posete pomoćnice ministra kulture Aleksandre Flugosi, razgovaralo se o ustanovama kulture i znameninostima koje Užice ima. Pokazali smo pomoćnici ministra Jokanovića kuću, naše blago u centru grada i Narodni muzej i upoznali je sa čim sve muzej raposlaže. Nakon toga odveli smo je u Ribaševinu do kuće Mihaila Milovanovića. Tu smo se uverili da je kuća poprilično ruinirana i spolja i unutra, kao i da se oseća još uvek neprijatan miris. Naravno, upoznali smo je ko je bio Mihailo Milovanović, ukazali na njegov istorijski značaj, ne samo za Užice, već za celu zemlju. Vidi se da je kuća imala izuzetno lepu spoljnu fasadu sa dekorima posebne izrade. Ona je obećala da će nam, kao povratnu informaciju, dati šta je najbolje učiniti, jer je kuća u veoma lošem stanju. Razmatralo se da li tu ulagati i koliko bi to koštalo, ili u krajnjem slučaju, da se sruši i iznova izgradi nova, ista takva. Nakon toga, mora se na tas staviti šta bi značilo to prvo i šta bi značilo to drugo, odnosno koliko bi sredstava to iziskivalo. Na kraju je pitala, pošto je Mihailo Milovanović ličnost od istorijskog značaja, da li je kuća pod zaštitom Zavoda. Međutim, kuća nije po zaštitom – kazala je Jelena Vasović.
Nakon ove posete Jelena Vasović i gradonačelnik Užica Tihomir Petković, posetili su ministra Ivana Tasovca.
– Ministra smo posetili pre mesec dana i upoznali ga sa situacijom vezanom za kuću Mihaila Milovanovića. Za ovu godinu nismo ni očekivali mnogo, jer su sredstva već namenjena. Ostalo je da vidimo za 2016. godinu, da tu nađemo prostora da nam ministarstvo pomogne. Ministar Tasovac nam je ukazao na jedan vredan projekat koji se zove “Gradovi u fokusu”, kojim je obuhvaćeno 22 grada u Srbiji, bez Beograda i Novog Sada. Tu će gradovi moći da konkurišu – dodala je Vasovićka.
U slučaju da Ministarstvo kulture ne može da odvoji dovoljno novca za obnovu kuće Milovanovića, Jelena Vasović kaže da će na razne načine pokušati da nađe novac.
– U slučaju da ministarstvo ne može da da dovoljno novca, tražićemo druge načine. Možda da probamo kod ambasade Češke, jer je Milovanićeva žena bila Čehinja, možda bi oni bili zainteresovani da pomognu. Uz to, možda mogu da od javnih preduzeća tražimo deo novca, od preduzetnika, ali opet moramo da sačekamo šta će reći ministarstvo – rekla je Vasović i dodala da je ona predsednica Komisije za promenu naziva trgova i ulica, i da nema zahteva da se jedna od ulica u gradu ponese ime Mihailo Milovanović.
Zvezdana Gligorijević
Biografija
Otac Mihaila Milovanovića je bio Tanasija, a majka Nikolija (ćerka Vasilija Šišića iz Gostinice). Preselili su se u Šišiće na samu granicu sa Ribaševinom, koja je bila sedište opštine za Gostinicu, Gubin do i Ribaševinu. U Mihailovim sačuvanim pismima i nekim dokumentima, Mihailo je uvek navodio: Mihailo Milovanović iz Ribaševine kod Užica. Tu je 1879. godine, u Šišićima, rođen. Imao je još sedmoro braće i sestara. Njegovo detinjstvo je bilo dosta teško, otac je umro 1888. godine, a majka Nikolija se preudala 1891. godine za Petka Pantića iz Ribaševine i dovela ga na svoje imanje. Mihailo je bio prinuđen da posle završenog drugog razreda osnovne škole, koju je pohađao u Karanu, napusti dalje školovanje. Služio je kod seoskog gazde, da bi odužio neke majčine dugove. Tri do četiri godine služio je u kafani kod Vojina Đokića u Ribaševini. Kada mu je sve to dojadilo, napustio je selo i sa rabadžijom otišao u Valjevo i završio kamenorezački zanat. U Valjevu je počeo da slika, piše pesme i u lokalnom listu „Podgorje“ ih objavljivao . Posle odsluženja vojske, početkom 20. veka, napustio je Valjevo i otišao u Beograd. Bez uspeha je pokušao da se upiše u Srpsku slikarsku crtačku školu, pa je, kao samouki umetnik, radio portrete pojedinim ličnostima i od toga se izdržavao. Potom je 1904. godine otišao u Nemačku, u Minhen, koji je tada bio jedna od kulturnih prestonica Evrope. Posle jednogodišnjeg besplatnog školovanja u slikarskoj školi Slovenca Antona Ažbea, uspeo je da naredne godine položi prijemni ispit na Likovnoj akademiji, koju je uspešno završio 1909. godine.
Njegovo ime i delo jedino se pominje u Narodnoj enciklopediji objavljenoj 1927. godine, u kojoj je biografske podatke napisao naš poznati književnik Veljko Petrović. Mihailo Milovanović je prvi akademski slikar užičkog kraja, predstavnik minhenske škole u srpskom slikarstvu, najistaknutiji ratni slikar vrhovne komande srpske vojske u oslobodilačkim ratovima 1912-1918. godine. S obzirom da je izučio kamenorezački zanat, bio je dobar i vajar. Pored mnogih spomenika i radova, njegova delo je i spomenik na Krfu, podignut u slavu palih boraca Drinske divizije.
Bio je odličan guslar i pevač, učestvovao u mnogim nacionalnim manifestacijama. Iza sebe je ostavio i roman u rukopisu „Lendina vodenica“. Jedan je od osnivača Udruženja likovnih umetnika u Beogradu , a u Užicu je osnivač akcionarskog društva „Zlatibor“ za razvoj i unapređenje Zlatibora i prvi predsednik Upravnog odbora. Jedan je od utemeljivača Udruženja Užičana u Beogradu.
Oženio se sa Valom Salaškovom, sa kojom je imao ćerku Maru i sina Momčila. Od novca zarađenog u Mladenovcu, u Ribaševini je podigao modernu kuću, u narodu poznata „Vila Milanovića“. Tu je živeo sve do jeseni 1941. godine sa svojom ženom. U kući je imao veliki atelje i u to vreme nastale su slike velikog formata, na nacionalne teme. U toku 1932. godine na konkursu grada Beograda dobio je nagradu za sliku „Noćna borba na Dunavu 1915. godine“. Posle toga je imao dosta izložbi.
Njegov život je prekinut 28. novembra 1941. godine, kada su ga streljali partizani zbog optužbi, koje nikada nisu dokazane, da je bio engleski špijun, petokolonaš i narodni neprijatelj. A Mihailo je bio veliki rodoljub i patriota. Za Srbiju je ratovao u tri rata, spašavao je ljude od okupatora, među kojima i komuniste, jer je odlično govorio nemački jezik. Na Likovnoj akademiji u Minhenu zajedno je studirao slikarstvo sa ocem pukovnika Štokhauzena, koji je igrom slučaja, bio nemački komandant u Užicu 1941. godine. Na jednom partizanskom zboru Mihailo se javno zalagao za zajedničku borbu protiv okupatora, a protiv bratoubilačke borbe, pozivajući partizane i četnike na saradnju i toleranciju.
Slikarov opus čini oko 150 sačuvanih slika, dok su neke stradale u ratovima. Njegove slike danas se nalaze u Vojnom muzeju, u Muzeju grada Beograda, u Muzeju savremene umetnosti i Narodnom muzeju u Beogradu, u Muzeju u Valjevu, u Muzeju Matice srpske u Novom Sadu, u užičkom muzeju, u privatnim kolekcijama.
Njegov sin Momčilo je umro, tražeći pravdu za oca. Danas od sina ima unuka, koji živi u Grčkoj, a od ćerke Mare unuka i unuku.
