The Rolling Stones – 38. put u Čikagu
Još uvek sam na adrenalinu posle koncerta The Rolling Stones u Čikagu. Njima je ovo 38. put pred čikaškom publikom, a meni 5. put da ih gledam, uvek ubeđena da su čista perfekcija, a oni me iznova uvere da mogu biti još perfektniji. Ovog puta – “Bez filtera”.
Naša mala užička ekipa karte za “nose bleeding section” (ne baš poslednji red, ali visoko prema nebu) kupila je još u oktobru prošle godine, ali smo već u martu sumnjali da će kratka severnoamerička turneja uopšte biti održana, zbog operacije srčanih zalistaka Mika Džegera. Nismo samo molili za koncerte, već pre svega za Mikovo zdravlje i da nam potraje još malo. A onda odluka da turneja krene baš iz Čikaga, na planirani dan, a da, posle 17 koncerata, bude završena u Majamiju.
Veza Stonsa i Čikaga je duga 55 godina, u gradu bluza održali su 38 koncerata, uveravajući bluzere i svoje slušaoce da beli čovek takođe može naučiti, razumeti i praviti odličan bluz. Sa svojim poslednjim albumom “Blue and Lonesome”, za koji mnogi tvrde da je jedan od najboljih u poslednjih nekoliko decenija, otišli su u bezvremensku legendu, iz koje još uvek praše i drže zabavne lekcije iz rokenrola.
Naravno, kao što Mik reče, imaju oni i nekoliko novih pesama, ali da se ne plašimo, neće ih svirati. Držali su se proverenog recepta -17 najvecih hitova, u dva sata perfektnog zvuka, svetla, dizajna, energije i radosti na njihovim i našim licima. Bilo je bez filtera, uglavnom u publici (trava se pušila kao da je odavno legalizovana), iako ni Kit i Roni ovoga puta nisu palili. Videli smo Ange sa akustičnim gitarama, Kita sa njegove dve poznate, a koncert su završili fantastičnim bisom, uz Gimme Shelter i Satisfaction. Mik je trčao i istrčavao, vrteo kukovima, verovatno su se lekari iza bine hvatali za glavu, ali srce ga je odlično slušalo te prve letnje, a skoro zimski hladne čikaške noći, u kojoj smo molili majku prirodu da i ona zavoli Stonse, i proklinjali sebe što nismo na koncert ponekli i KRŠ (kapa, rukavice, šal). Srećom, kiša nije padala.
Predgrupa je bio takođe odličan bend “St. Paul and Broken Bones”, zagrevajući nas u fank fazonu za pravi, nezaboravan spektakl.
Oba čikaška koncerta su rasprodata, u publici je u petak bilo ljudi sa bocama kiseonika, štakama, štapovima, u invalidskim kolicima, starih i mladih, onih koji takođe veruju u vanvremenske Stonse, sa kojima su odrastali, sazrevali ili uz koje su se rađali. Na izlasku iz prepunog “Solders Field” stadiona, čuli smo nemački i francuski jezik, bilo je publike iz mnogih susednih država, jer je svako putovanje vredelo ova dva magična sata muzičkog savršenstva.
Za Kita kažu da će jedino on i bubašvabe preživeti nukelarnu katastrofu, a ja uvek podsećam da, ako zaista postoje ljudi koji nikada ne bi trebalo da odu, Stonsi su na vrhu moje liste. Sa novim srčanim zaliscima ili bez njih, uvek u čistoj radosti zbog života i onoga što rade.
Posle vatrometa na ekranima je pisalo “Vidimo se uskoro”. Sa nekim Čikažanima videće se već u utorak, na novom koncertu. Ne znam da li će opet svirati u Čikagu, ali ako budu, gledaću ih sigurno. Sve dok me noge budu nosile na neko sedište u visinama stadiona, odakle se lako ode u nebeske visine. It’s only rock and roll. But – Rock and roll is everything!
Mila Filipović, Čikago
