ĐORĐE ĐOKO VASIĆ
Nekadašnji pevač rok grupe „Kilo i po“, Đorđe Vasić, 30. septembra sa početkom u 21 čas održaće koncert u Gradskom kulturnom centru. Ova užička muzička legenda, sa svojim prijateljima, predstaviće sve hitove koje je nekada pevao sa svojim prijateljima. U ovom broju Užičke nedelje Đoko Vasić govori o svom životu i karijeri.
– Rođen sam 1946. godine u Novom Sadu i tata je kazao da sam odmah zapevao. Posle deset godina otac je promenio vojnu poštu i došao u Užice. Dobio je stan u bloku C i u Užicu smo moja sestra Ružica i ja učili školu. Sestra je još u osnovnoj školi „Dušan Jerković“ pokazala talenat. Postojala je emisija „Mikrofon je vaš – vaših pet minuta“. Ja nisam hteo da učestvujem. Međutim, najverovatnije Milena Penezić Pinja, tadašnja direktorka škole, nas je prijavila. Ona je uvek tražila od mene da pevam. Imao sam tada 13 godina. Sestra i ja smo pevali u polufinalu, koje je bilo u gornjoj sali Doma armije, a svirao je orkestar Duška Radetića. Pobedili smo i ušli u finale, koje se održavalo u Zagrebu. To je bilo 1959. godine i takmičenje je išlo uživo, a Užice je tek imalo televiziju 1961. godine, tako da nisu mogli da gledaju direktan prenos. Do tada televiziju su imali Beograd, Novi Sad i možda još neki veći grad. Došli smo dva dana ranije sa mojim ocem, koji je dobio putni nalog da nas vodi. Režiser je bio Aldo Marti (Italijan). Prvog dana je bilo kadriranje, nameštanje. Počelo je i finale, u stvari prvo je bilo neko predfinale, gde su žiri i publika odabrali ko ide u finale. Sutradan tata, sestra i ja smo sedeli u jednoj sobi, a onda je došao auto po nas i odvezao nas u tu zgradu, to je bio neki njihov Dom JNA. Mi smo pevali jednu makedonsku pesmu. Ja još tada nisam mutirao, bio sam dečačić od 13 godina, blesio sam tamo i svi su me voleli, a manje me je zanimalo da li smo prošli dalje ili ne. Rekli su nam da smo prošli. Žiri daje Zagrebčanima i nama iste poene, a publika na našoj strani. Ponovo glasanje, publika viče da smo mi pobedili, Nosili su me na ramenima kroz salu. Imali smo voz iz Zagreba u 8 sati za Beograd. Kada smo došli u Beograd imali smo još dva do tri sata do voza „Ćire“. Otac nas je poveo da nam pokaže Beograd. Išli smo Balkanskom ulicu, kad nas je svet počeo da prepoznaje i viče: “Eno ih brat i sestra Vasić“. Kada smo došli ovde, retko ko da je čuo, a bilo je i neke ljubomore. Prosto nisu mogli da veruju. Ružica je za prvo mesto dobila cipela na štiklu „Astra“, a ja fudbal – seća se Đorđe.
Onda je došla 1960. godina, 21. februar, kada je imao nesreću. Sa jednim drugom igrao se bombom, koja je eksplodirala.
– Pre te nesreće u kući smo imali klavir, violinu i harmoniku. Sestra i ja smo već počeli da sviramo, ali posle te nesreće, sve je palo u vodu. Sestra je izuzetno pevala, počela je da se povlači. Otišla je u Peć da studira solo pevanja, a onda u Beograd, gde je bila godinu dana, ali više nije mogla i odustala je. U Zagrebu na takmičenju su joj rekli da treba da bude jugoslovenska zvezda, a za mene će videti kada mi glas bude mutirao. I posle te nesreće i ja sam se povukao. Na svu sreću, imao sam jako dobre drugarice u školi i one su me u takvoj situaciji podržavale. Govorile su mi da se ne povlačim – rekao je Đoko i dodao je da kada je krenuo u Gimnaziju, da su tada počeli „Bitlsi“.
Đoko je sa svojim drugovima osnovao grupu „Smak sveta“.
– Milan Đuro sa Dovarja je svirao gitaru, tu su bili braća Nenad i Zoran Zagorac i Kokan, koji sada živi u Beogradu. Paradoks svega toga, što ja nisam prestao da sviram gitaru. Sa protezom na ruci svirao sam solo gitaru. Svirali smo u Gimnaziji. Bila je neka sala, u stvari, to su bile dve učionice spojene u jednu i tada smo bili avangarda. Ljudi nisu mogli da veruju da sviram. Sada mi je krivo što nisam nastavo da sviram, a nisam svirao dalje jer su počeli da se u gradu osnivaju orkestri i mene su zvali da pevam. Između ostalog, Pavle Zarić Ricko imao je svoj orkestar „Veseli dečaci“. Oni su svirali isto u Gimnaziji u toj velikoj sali, ali mi smo bili drugačiji od njih, kao što već rekoh, bili smo avangarda i u garderobi, repertoaru, svirali smo Bitlse, Stonse, Enimalse. Ja sam svirao solo gitaru i pevao, a Nenad je svirao bas, dok je Zoran samo pevao. Kada su otkrili da ja pevam, Zoran je rekao da više neće pevati. Onda smo se menjali, kako je kome ležala koja stvar. Braća su se posle odselila i raspala se naša grupa. Raspali su se i „Veseli dečaci“, a Ricko onda osniva „Vihor“. Mene su zvali na probu. Oni su svirali neki pop, neku komercijalnu muziku. Kada sam počeo da pevam, Ricko me je gledao i nije mogao da veruje. Odmah su me primili u grupu (inače, Ricko i ja smo kumovi). Bubnjar je bio Mišo Lomec i dovodi se Cole. Napravili smo koncert u bioskopu 1970. godine i to je bilo nešto što se pamti. Sala je bila prepuna. Svirali smo Proarte i još neku domaću muziku, ali dosta stranih stvari. Hteli smo da vidimo kako će publika da reaguje. Bili smo čupavci, onako malo otkačeni… Kada je „Vihor“ krenuo, pravili smo svoje pesme i dobili smo poziv da napravimo četiri pesme i da ih izdamo za „Jugoton“. Međutim, Ricko se oženio i otišao sa ženom u Ivanjicu, držali su apoteku. I tako to pukne. Onda dolazi Miroslav Ristić Rista i osnivamo novu grupu. Mendo je svirao bas gitaru, Bore bubnjeve i sviramo u gornjoj sali Doma JNA. Bilo je pravo ludilo, širok repertoar Dip Parpl, Cepelin, svirali smo Ju grupu i drugo. Sve je išlo dobro dok Rista nije otišao na fakultet. Tamo je sreo Olivera Mandića, koji mu je mnogo pomogao. On se vraća u Užice i pojavljuje se Zoran Spasić Spasa. On mi kaže da me je slušao i da ima pesmu za mene. To je bila „Jelena“. Nastupili smo na Festivalu muzičke omladine u Subotici.
U to vreme je svirao sa nekim drugim ljudima.
– Sa Ljupčetom smo pravili bend u KUD-u Valjaonice. Svirali smo novitete. Tada se i Spasa vratio iz vojske i pozove me da pravimo bend. I ‘ajde. Pozvali smo neke ljude za početak. Shvatio sam da su njegove pesme ozbiljne. Tu je bio i Rista. Snimili smo neke pesme i otkriva nas Đorđe Karaklajić. Snimili smo tri pesme, ali mi još nismo imali ime grupe. U staroj „Rupi“, diskoteci, sedele su neke dve moje drugarice i ja im priđem. Tako sedimo i pričamo, kada prilazi Spasa. Kada uvek ima nešto značajno da saopšti, on na poseban način puši „Kent“ i kažem mi:„Hej Džo, (tako me je zvao), Kilo i po“. Ja ga pitam šta kilo i po i kažem mu da ću dati kilo i po (vino i kisela voda). A on ponovi „Kilo i po“, ime „Kilo i po“. I prihvatim, iako ime nema nikakve veze. Srđan Novakov, koji je izuzetno dobro crtao, uradi nam bedževe, a mi smo trebali da krenemo za Beograd i da učestvujemo u emisiji „Veče uz radio“. Veče pre toga Srđan je izrezao od šperploče manji i veći teg sa zakačkom. Napravio nam je šest komada za početak. U studiju gde smo snimali svi su bili oduševljeni sa tim. Tako je počela grupa „Kilo i po“. To je bilo 1977. i 1978. godine. Tu dobijamo da snimimo tri pesme. Pripremali smo tada album i idemo kod Enca Lesića. On je tada bio muzički producent u Šestici. Treba da snimimo, ali nije došao bubnjar. U Šumatovcu je bio Dragoljub Đuričić i Enco mu kaže da on snimi sa nama neke pesme. Dragoljub je pristao na dve do tri pesme, jer mu je trebalo vremena. Spasa je odlučio da to budu „Jelena“ i „Ciganske noći“. Snimili smo singl i trebao je da izađe 1979. godine – seća se Đorđe.
Te 1979. godine Tito je otvorio spomenik na Kadinjači, a na trgu u Užicu je tim povodom održana svečanost na kojoj je učestvovala i grupa „Kilo i po“. Našem sagovorniku to vreme je ostalo dobro u sećanju.
– To je bio pravi galimatijas na trgu. Tito je trebao da dođe, da otvori spomenik na Kadinjači. Programom je bilo predviđeno da učestvuje i „Kilo i po“ i da sviramo neku pesmu o Kadinjači. Tada sam pomislio da je to ona pesma „Kadinjačo lepotice moje“, a Rile, koji je bio u Klubu omladine, kaže da treba da napravimo pesmu. I onda frka, ipak ne dolazi bilo ko, već Tito. Zamolili smo direktora Pete osnovne škole, Mića Milićevića, da nas spašava, da piše tekst. I on pristane. Kada nam je predao tekst, videli smo da je samo prepisao pesmu „Kadinjača“ od Slavka Vukosavljevića. Čitam i ne mogu da verujem, a on kaže:“Kao da sam ja mogao nešto bolje da napišem“. Spasa je uradio muziku i 15 dana je bilo treninga. Cela Jugoslavija je tu bila, horovi iz Zagreba, pevači iz drugih republika… Dolaze urednici da čuju pesmu i kada smo završili kažu da ne može, a jedan iza nam namiguje i kaže da pesma treba da traje 4 minuta i pet sekundi, a nama je trajala 7 minuta. Spasa je odmah skrtio onaj deo što smo ponavljali i napravimo tačno koliko su tražili. To je bilo predviđeno za 24. setembar, kad je nekada bio Dan grada. Međutim, mi smo 22. septembra dobili poziv da nastupimo kao predgrupa Bijelom dugmetu u Beogradu. Ne znamo šta da radimo. To je velika šansa za nas, ali Tito je Tito. Naš producent nam je rekao da ćemo mnogo zažaliti ako propustimo. Seli smo u kombi, otišli smo i odsvirali pet do šest pesama. Ljudi su poludeli, bili su oduševljeni. Vratili smo se odmah kući. Ja sam se tada taman oženio i žena me gleda i pita kako ću pevati „Kadinjaču“, jer sam u Beogradu izgubio glas. Legnem malo da se odmorim i kažem da me bude u 7 sati. Ustanem, spremim se i odmah na trg. Tu su instrumenti, kreće proba, mi se gledamo. Kreće Anica Zubović sa pesmom o Titu, Saša Zalepugin i Đuza Sojiljković vode program. I na generalnoj probi kaže nam ispicijent da kada vidimo kameru da nam odbrojava, krećemo na 5. Dao nam je znak kada da krenemo i mi počinjemo. Pevamo i završili, a aplauz neprekidan. Nikako da počnu voditelji. I kada je Tito otvarao spomenik na Kadinjači pitao je: “Gde je ona omladina?“ Oni njegovi kažu da nas nisu zvali zbog duge kose, a on njima kaže:“Drugovi, mi smo raščistili sa tim stvarima“. Ali, mi nismo bili predviđeni po protokolu, tako da nismo svirali. Zanimljivo je da nas nikada nisu zvali za 29 . novembar da sviramo na Kadinjači – ispričao je Đoko.
„Kilo i po“ je trebalo da nastupa kao predgrupa Bijelom dugmetu u Sokolani, ali nisu, jer nisu svi članovi grupe bili tu.
– Menadžer Bijelog dugmeta nam je tada rekao da nismo svesni šta smo propustili. Posle smo krenuli da pravimo album i tu su bili došli Mato, Rale, Boban. Snimali smo taj album, ali nije izašao zbog neke politike PGP-a. Sanja Ilić i Dragan iz Generacije 5 su bili ti koji su nam slomili nogu. Oni su bili u PGP-u. Rekao sam im da to što forsiraju Bosance, obiće se njima od glavu. Tu je grupa pukla i ja krećem nekim drugim putem. Počela je da radi Gradska kafana i tu sam proveo devet godina sa mojim divnim drugarima. Svirali smo naš repertoar. Posle „Kilo i po“ nastala je grupa „Opera“. Došao je Rade Marković. Sa „Operom“ smo snimila dva albuma. Jedan je bio u Zagrebu u „Jugotonu“ i to pred sam rat. Tada nam je direktor „Jugotona“ rekao da od tog albuma nema ništa, da bežimo da snimimo u Srbiju. Taj album iz Zagreba je baš stidljivo prošao. Drugi album smo radili kod Olivera Ivanovića u „Studio O“, gde su „Vampiri“ snimali. Snimili smo album i izdali za PGP. Tu je producent bio Ljuba Ninković, a prateći vokali su bile Marija Mihailović i Tanja Jovićević. Gitaru je svirao Borko, koji je sada u LA, Bato Božanić bas i bilo još drugih. Trebali smo da idemo na Bluz festival u Mađarsku sa pesmom „Ako se probudiš u noći“, ali posle izlaska albuma, tu se završava naš grupni portret. Spasa je otišao u Australiju, onda Rista za njim, a ja sam krenuo komercijalnim vodama.
Đorđe iz svog bogatog životnog iskustva seća se i „Union“ hotela.
– Tu su odsedale sve važne ličnosti iz muzike, umetnosti, manekenske i drugi. Važilo je pravilo da ko god se pojavi, ispred je čekala grupa devojaka, koje su neprekidno vrištale. Mnogi od tih muzičara su ih vodili u sobe, ali mi smo nekako bili drugačiji. Mi smo samo sedeli sa njima pričali, pa valjda su nas zbog toga manekenke, balerine volele. Družili smo se sa Bebekom, Redžićem, Lazom Ristovskim…
O popularnosti „Jelene“ Đorđe kaže da je to bio megahit u celoj Jugoslaviji, mada je on lično nije voleo, ali je ipak pevao iz duše. Odavno se nije čula, sve do skoro kada je Dejan Petrović sa svojim orkestrom preradio.
– Dejan je samo rekao da je to stara pesma, ali nije rekao ko je komponovao. Nijednom nije pomenuo Zorana Spasića, koji je bio prvi rok pop kompozitor. Neki iz te starije muzičke generacije su mu zamerili. Svaka čast njemu na izvođenju, ali neka samo kaže ko je komponovao – rekao je Đorđe.
Grupa „Kilo i po“ je svirala na radnim akcijama i Đorđe kaže, iako su im to plaćali, njima je to bilo dosadilo, jer su neprekidno akcijaši tražili njih. Svirali su na koncertu za zemljotres u Crnoj Gori, a kasnije i u „Mocu“ u Bečićima.
– Mi smo pokušavali da izbegnemo sve te političke skupove, jer to nije bilo za nas i nismo želeli da nas političari vezuju za sebe. Jedino baš kada se moralo, kao kada je Tito dolazio u Užice, tada smo svirali. Sada ne volim da čujem kada neko kaže da nismo bili ozbiljni, a kako nismo, kada su se oko nas vrteli jaki ljudi iz sveta muzike – dodao je Đorđe.
Za predstojeći koncert 30. avgusta Đorđe kaže da će se razlikovati od onog od pre dve godine.
– To će biti retrospektiva pesama koje sam pevao od 70-ih pa do danas. To su pesme od Bisere, Senke, Arsena Dedića, sviraćemo Dip Parpl, Bitlse… Pevaćemo i sviraćemo Jelenu, Ciganske noći, Ako se probudiš u noć, Mesečina, Zora je svanula i druge. Sastav koji će nastupiti je: Ilija gitara, Gagac bas, Luka Đuričić klavijature, Mikš bubnjeve, Miško solo gitara, a sa Rickom ću izvesti dve pesme iznenađenja. On će izaći sa gitarom. Pre toga nastupiće užičke grupe – najavio je Đorđe Vasić.
Zvezdana Gligorijević (Užička nedelja 992)
