Легенда ужичке музике

- Те 1979. године Тито је долазио у Ужице. И онда фрка, ипак не долази било ко, већ Тито. Замолили смо директора Пете основне школе Мића Милићевића да нас спашава, да пише текст. И он пристане. Када нам је предао текст, видели смо да је само преписао песму „Кадињача“ од Славка Вукосављевића. Читам и не могу да верујем, а он каже:“Као да сам ја могао нешто боље да напишем“ -

ЂОРЂЕ ЂОКО ВАСИЋ
Некадашњи певач рок групе „Кило и по“, Ђорђе Васић, 30. септембра са почетком у 21 час одржаће концерт у Градском кутурном центру. Ова ужичка музичка легенда, са својим пријатељима, представиће све хитове које је некада певао са својим пријатељима. У овом броју Ужичке недеље Ђоко Васић говори о свом животу и каријери.
– Рођен сам 1946. године у Новом Саду и тата је казао да сам одмах запевао. После десет година отац је променио војну пошту и дошао у Ужице. Добио је стан у блоку Ц и у Ужицу смо моја сестра Ружица и ја учили школу. Сестра је још у основној школи „Душан Јерковић“ показала таленат. Постојала је емисија „Микрофон је ваш – ваших пет минута“. Ја нисам хтео да учествујем. Међутим, најверовaтније Милена Пенезић Пиња, тадашња директорка школе, нас је пријавила. Она је увек тражила од мене да певам. Имао сам тада 13 година. Сестра и ја смо певали у полуфиналу, које је било у горњој сали Дома армије, а свирао је оркестар Душка Радетића. Победили смо и ушли у финале, које се одржавало у Загребу. То је било 1959. године и такмичење је ишло уживо, а Ужице је тек имало телевизију 1961. године, тако да нису могли да гледају директан пренос. До тада телевизију су имали Београд, Нови Сад и можда још неки већи град. Дошли смо два дана раније са мојим оцем, који је добио путни налог да нас води. Режисер је био Алдо Марти (Италијан). Првог дана је било кадрирање, намештање. Почело је и финале, у ствари прво је било неко предфинале, где су жири и публика одабрали ко иде у финале. Сутрадан тата, сестра и ја смо седели у једној соби, а онда је дошао ауто по нас и одвезао нас у ту зграду, то је био неки њихов Дом ЈНА. Ми смо певали једну македонску песму. Ја још тада нисам мутирао, био сам дечачић од 13 година, блесио сам тамо и сви су ме волели, а мање ме је занимало да ли смо прошли даље или не. Рекли су нам да смо прошли. Жири даје Загребчанима и нама исте поене, а публика на нашој страни. Поново гласање, публика виче да смо ми победили, Носили су ме на раменима кроз салу. Имали смо воз из Загреба у 8 сати за Београд. Када смо дошли у Београд имали смо још два до три сата до воза „Ћире“. Отац нас је повео да нам покаже Београд. Ишли смо Балканском улицу, кад нас је свет почео да препознаје и виче: “Ено их брат и сестра Васић“. Када смо дошли овде, ретко ко да је чуо, а било је и неке љубоморе. Просто нису могли да верују. Ружица је за прво место добила ципела на штиклу „Астра“, а ја фудбал – сећа се Ђорђе.
Онда је дошла 1960. година, 21. фебруар, када је имао несрећу. Са једним другом играо се бомбом, која је експлодирала.
– Пре те несреће у кући смо имали клавир, виолину и хармонику. Сестра и ја смо већ почели да свирамо, али после те несреће, све је пало у воду. Сестра је изузетно певала, почела је да се повлачи. Отишла је у Пећ да студира соло певања, а онда у Београд, где је била годину дана, али више није могла и одустала је. У Загребу на такмичењу су јој рекли да треба да буде југословенска звезда, а за мене ће видети када ми глас буде мутирао. И после те несреће и ја сам се повукао. На сву срећу, имао сам јако добре другарице у школи и оне су ме у таквој ситуацији подржавале. Говориле су ми да се не повлачим – рекао је Ђоко и додао је да када је кренуо у Гимназију, да су тада почели „Битлси“.


Ђоко је са својим друговима основао групу „Смак света“.
– Милан Ђуро са Доварја је свирао гитару, ту су били браћа Ненад и Зоран Загорац и Кокан, који сада живи у Београду. Парадокс свега тога, што ја нисам престао да свирам гитару. Са протезом на руци свирао сам соло гитару. Свирали смо у Гимназији. Била је нека сала, у ствари, то су биле две учионице спојене у једну и тада смо били авангарда. Људи нису могли да верују да свирам. Сада ми је криво што нисам наставо да свирам, а нисам свирао даље јер су почели да се у граду оснивају оркестри и мене су звали да певам. Између осталог, Павле Зарић Рицко имао је свој оркестар „Весели дечаци“. Они су свирали исто у Гимназији у тој великој сали, али ми смо били другачији од њих, као што већ рекох, били смо авангарда и у гардероби, репертоару, свирали смо Битлсе, Стонсе, Енималсе. Ја сам свирао соло гитару и певао, а Ненад је свирао бас, док је Зоран само певао. Када су открили да ја певам, Зоран је рекао да више неће певати. Онда смо се мењали, како је коме лежала која ствар. Браћа су се после одселила и распала се наша група. Распали су се и „Весели дечаци“, а Рицко онда оснива „Вихор“. Мене су звали на пробу. Они су свирали неки поп, неку комерцијалну музику. Када сам почео да певам, Рицко ме је гледао и није могао да верује. Одмах су ме примили у групу (иначе, Рицко и ја смо кумови). Бубњар је био Мишо Ломец и доводи се Цоле. Направили смо концерт у биоскопу 1970. године и то је било нешто што се памти. Сала је била препуна. Свирали смо Проарте и још неку домаћу музику, али доста страних ствари. Хтели смо да видимо како ће публика да реагује. Били смо чупавци, онако мало откачени… Када је „Вихор“ кренуо, правили смо своје песме и добили смо позив да направимо четири песме и да их издамо за „Југотон“. Међутим, Рицко се оженио и отишао са женом у Ивањицу, држали су апотеку. И тако то пукне. Онда долази Мирослав Ристић Риста и оснивамо нову групу. Мендо је свирао бас гитару, Боре бубњеве и свирамо у горњој сали Дома ЈНА. Било је право лудило, широк репертоар Дип Парпл, Цепелин, свирали смо Ју групу и друго. Све је ишло добро док Риста није отишао на факултет. Тамо је срео Оливера Мандића, који му је много помогао. Он се враћа у Ужице и појављује се Зоран Спасић Спаса. Он ми каже да ме је слушао и да има песму за мене. То је била „Јелена“. Наступили смо на Фестивалу музичке омладине у Суботици.
У то време је свирао са неким другим људима.
– Са Љупчетом смо правили бенд у КУД-у Ваљаонице. Свирали смо новитете. Тада се и Спаса вратио из војске и позове ме да правимо бенд. И ‘ајде. Позвали смо неке људе за почетак. Схватио сам да су његове песме озбиљне. Ту је био и Риста. Снимили смо неке песме и открива нас Ђорђе Караклајић. Снимили смо три песме, али ми још нисмо имали име групе. У старој „Рупи“, дискотеци, седеле су неке две моје другарице и ја им приђем. Тако седимо и причамо, када прилази Спаса. Када увек има нешто значајно да саопшти, он на посебан начин пуши „Кент“ и кажем ми:„Хеј Џо, (тако ме је звао), Кило и по“. Ја га питам шта кило и по и кажем му да ћу дати кило и по (вино и кисела вода). А он понови „Кило и по“, име „Кило и по“. И прихватим, иако име нема никакве везе. Срђан Новаков, који је изузетно добро цртао, уради нам беџеве, а ми смо требали да кренемо за Београд и да учествујемо у емисији „Вече уз радио“. Вече пре тога Срђан је изрезао од шперплоче мањи и већи тег са закачком. Направио нам је шест комада за почетак. У студију где смо снимали сви су били одушевљени са тим. Тако је почела група „Кило и по“. То је било 1977. и 1978. године. Ту добијамо да снимимо три песме. Припремали смо тада албум и идемо код Енца Лесића. Он је тада био музички продуцент у Шестици. Треба да снимимо, али није дошао бубњар. У Шуматовцу је био Драгољуб Ђуричић и Енцо му каже да он сними са нама неке песме. Драгољуб је пристао на две до три песме, јер му је требало времена. Спаса је одлучио да то буду „Јелена“ и „Циганске ноћи“. Снимили смо сингл и требао је да изађе 1979. године – сећа се Ђорђе.
Те 1979. године Тито је отворио споменик на Кадињачи, а на тргу у Ужицу је тим поводом одржана свечаност на којој је учествовала и група „Кило и по“. Нашем саговорнику то време је остало добро у сећању.
– То је био прави галиматијас на тргу. Тито је требао да дође, да отвори споменик на Кадињачи. Програмом је било предвиђено да учествује и „Кило и по“ и да свирамо неку песму о Кадињачи. Тада сам помислио да је то она песма „Кадињачо лепотице моје“, а Риле, који је био у Клубу омладине, каже да треба да направимо песму. И онда фрка, ипак не долази било ко, већ Тито. Замолили смо директора Пете основне школе, Мића Милићевића, да нас спашава, да пише текст. И он пристане. Када нам је предао текст, видели смо да је само преписао песму „Кадињача“ од Славка Вукосављевића. Читам и не могу да верујем, а он каже:“Као да сам ја могао нешто боље да напишем“. Спаса је урадио музику и 15 дана је било тренинга. Цела Југославија је ту била, хорови из Загреба, певачи из других република… Долазе уредници да чују песму и када смо завршили кажу да не може, а један иза нам намигује и каже да песма треба да траје 4 минута и пет секунди, а нама је трајала 7 минута. Спаса је одмах скртио онај део што смо понављали и направимо тачно колико су тражили. То је било предвиђено за 24. сетембар, кад је некада био Дан града. Међутим, ми смо 22. септембра добили позив да наступимо као предгрупа Бијелом дугмету у Београду. Не знамо шта да радимо. То је велика шанса за нас, али Тито је Тито. Наш продуцент нам је рекао да ћемо много зажалити ако пропустимо. Сели смо у комби, отишли смо и одсвирали пет до шест песама. Људи су полудели, били су одушевљени. Вратили смо се одмах кући. Ја сам се тада таман оженио и жена ме гледа и пита како ћу певати „Кадињачу“, јер сам у Београду изгубио глас. Легнем мало да се одморим и кажем да ме буде у 7 сати. Устанем, спремим се и одмах на трг. Tу су инструменти, креће проба, ми се гледамо. Креће Аница Зубовић са песмом о Титу, Саша Залепугин и Ђуза Сојиљковић воде програм. И на генералној проби каже нам испицијент да када видимо камеру да нам одбројава, крећемо на 5. Дао нам је знак када да кренемо и ми почињемо. Певамо и завршили, а аплауз непрекидан. Никако да почну водитељи. И када је Тито отварао споменик на Кадињачи питао је: “Где је она омладина?“ Они његови кажу да нас нису звали због дуге косе, а он њима каже:“Другови, ми смо рашчистили са тим стварима“. Али, ми нисмо били предвиђени по протоколу, тако да нисмо свирали. Занимљиво је да нас никада нису звали за 29 . новембар да свирамо на Кадињачи – испричао је Ђоко.
„Кило и по“ је требало да наступа као предгрупа Бијелом дугмету у Соколани, али нису, јер нису сви чланови групе били ту.
– Менаџер Бијелог дугмета нам је тада рекао да нисмо свесни шта смо пропустили. После смо кренули да правимо албум и ту су били дошли Мато, Рале, Бобан. Снимали смо тај албум, али није изашао због неке политике ПГП-а. Сања Илић и Драган из Генерације 5 су били ти који су нам сломили ногу. Они су били у ПГП-у. Рекао сам им да то што форсирају Босанце, обиће се њима од главу. Ту је група пукла и ја крећем неким другим путем. Почела је да ради Градска кафана и ту сам провео девет година са мојим дивним другарима. Свирали смо наш репертоар. После „Кило и по“ настала је група „Опера“. Дошао је Раде Марковић. Са „Опером“ смо снимила два албума. Један је био у Загребу у „Југотону“ и то пред сам рат. Тада нам је директор „Југотона“ рекао да од тог албума нема ништа, да бежимо да снимимо у Србију. Тај албум из Загреба је баш стидљиво прошао. Други албум смо радили код Оливера Ивановића у „Студио О“, где су „Вампири“ снимали. Снимили смо албум и издали за ПГП. Ту је продуцент био Љуба Нинковић, а пратећи вокали су биле Марија Михаиловић и Тања Јовићевић. Гитару је свирао Борко, који је сада у ЛА, Бато Божанић бас и било још других. Требали смо да идемо на Блуз фестивал у Мађарску са песмом „Ако се пробудиш у ноћи“, али после изласка албума, ту се завршава наш групни портрет. Спаса је отишао у Аустралију, онда Риста за њим, а ја сам кренуо комерцијалним водама.
Ђорђе из свог богатог животног искуства сећа се и „Унион“ хотела.
– Ту су одседале све важне личности из музике, уметности, манекенске и други. Важило је правило да ко год се појави, испред је чекала група девојака, које су непрекидно вриштале. Многи од тих музичара су их водили у собе, али ми смо некако били другачији. Ми смо само седели са њима причали, па ваљда су нас због тога манекенке, балерине волеле. Дружили смо се са Бебеком, Реџићем, Лазом Ристовским…
О популарности „Јелене“ Ђорђе каже да је то био мегахит у целој Југославији, мада је он лично није волео, али је ипак певао из душе. Одавно се није чула, све до скоро када је Дејан Петровић са својим оркестром прерадио.
– Дејан је само рекао да је то стара песма, али није рекао ко је компоновао. Ниједном није поменуо Зорана Спасића, који је био први рок поп композитор. Неки из те старије музичке генерације су му замерили. Свака част њему на извођењу, али нека само каже ко је компоновао – рекао је Ђорђе.
Група „Кило и по“ је свирала на радним акцијама и Ђорђе каже, иако су им то плаћали, њима је то било досадило, јер су непрекидно акцијаши тражили њих. Свирали су на концерту за земљотрес у Црној Гори, а касније и у „Моцу“ у Бечићима.
– Ми смо покушавали да избегнемо све те политичке скупове, јер то није било за нас и нисмо желели да нас политичари везују за себе. Једино баш када се морало, као када је Тито долазио у Ужице, тада смо свирали. Сада не волим да чујем када неко каже да нисмо били озбиљни, а како нисмо, када су се око нас вртели јаки људи из света музике – додао је Ђорђе.
За предстојећи концерт 30. августа Ђорђе каже да ће се разликовати од оног од пре две године.
– То ће бити ретроспектива песама које сам певао од 70-их па до данас. То су песме од Бисере, Сенке, Арсена Дедића, свираћемо Дип Парпл, Битлсе… Певаћемо и свираћемо Јелену, Циганске ноћи, Ако се пробудиш у ноћ, Месечина, Зора је сванула и друге. Састав који ће наступити је: Илија гитара, Гагац бас, Лука Ђуричић клавијатуре, Микш бубњеве, Мишко соло гитара, а са Рицком ћу извести две песме изненађења. Он ће изаћи са гитаром. Пре тога наступиће ужичке групе – најавио је Ђорђе Васић.

Звездана Глигоријевић (Ужичка недеља 992)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.