Драган ми је предложио да организујем тридесетогодишњицу матуре. Каже, увек си био најбољи организатор, а баш би било лепо да се сретнемо после толико времена. Макар само наш разред.
И мени се свидела та идеја.
Узео сам стари адресар и почео да окрећем бројеве.
Прво сам позвао Зорана, били смо добри другови, чуо сам да је завршио факултет и да живи у Новом Саду. Јавила се његова мајка са информацијом да је он већ десет година у Канади.
Онда сам позвао Гордану, моју некадашњу велику симпатију. Од њеног оца сазнао сам да се одавно иселила на Нови Зеланд.
У наставку телефонирања сазнао сам да су и Славко, Влада и Буца на Новом Зеланду, Павле и Милица у Немачкој, Рајко у Швајцарској, Злата и Сања у Француској, Гога и Бошко у Америци, Светлана у Аустралији, Мићко у Норвешкој, Зорица и Весна у Енглеској, а Миливоје на Кипру.
Много тужније информације добио сам у наставку.
Милан је погинуо код Вуковара, Раде код Сарајева, Павле на Косову, Невена је извршила самоубиство, Горан и Маца умрли су од СИДЕ, Наташа, Маја и Стив од дроге, а Синиша од тровања алкохолом.
– Неће бити прославе матуре- обавесио сам Драгана.
– Нас више нема!
Слободан Симић
