Neko je zazvonio pred vratima.
Na prvi pogled, nekakvo službeno lice, istina u nepoznatoj uniformi koja malo podseća na poštarsku, i sa nekakvim natučenim kačketom na kome je bio vrlo vidljiv i upadljiv nepoznat logo.
– Dobar dan, da li ste Vi gospodin Srbljanović? – obratio mi se izutetno ljubazni glasom.- Ja sam inkasant firme „ Gud profit „ sa Zelenortskih ostrva..Pa sam dobio zadatak da napravim evidenciju u vašoj ulici…U sklopu naše buduće saradnje…
– Znaše šta, gospodine…zelenortski- povisio sam glas.- Ja jesam gospodin Srbljanović i mogu vam odmah reći isto kao i svima koji su me cimali telefonom i obigravali vrata kao Jehovini svedoci..mi ništa ne kupujemo! Kapirate!? Apsolutno ništa! I ne interesuje nas šta vi prodajete!
Zelenortski je bio „mrtav ladan“.
– Drago mi je što smo se upoznali, gospodine Srbljanoviću! Ne brinite se, ja ništa ne prodajem… što već nije prodato.. Došao sam samo da evidentiram..da li Vi i vaša porodica..koristite srpski jezik?
– Samo da dopunim prethodno izlaganje- dizao mi je živac pridošli – Isto važi i za ankete! Mi ne učestvujemo ni u kakvim, bilo čijim, anketama!
Uniformisani se samo bezbrižno smeškao.
– Ma nije ovo anketa, zaista.. Ovo je samo obična evidencija..koje porodice redovno i svakodnevno koriste srpski jezik u komunikaciji..
– Nešto ozbiljno nije u redu sa tim koji su vas ovamo poslali! – već sam izgubio živce.- Pa koji bi leba ti jezik mi ovde u sred Srbije koristili nego srpski!? Svakako ne..mongolski!
Pridošli je munjevito izvadio nekakav ugovor.
– Pa onda je sve u redu..Samo potpišite naš korisnički ugovor o redovnom korišćenju srpskog jezika..I da vas više ne zadržavam..
Osećao sam kako mi se približava „žuta minuta“.
– Gospodine..ko god da ste.. moram Vas upozoriti da ste me ozbiljno..isprovocirali..do sada..i zaista bih Vas zamolio..da odmah odete sa moga praga!
– Kako god hoćete- bio je potpuno smiren inkasant.- Ja sam dobio Vašu usmenu potvrdu da Vi redovno koristire srpski jezik..Tako da mesečnu naknadu počinjete da plačate od sledećeg meseca..
Pominanje plaćanja me je momentalno sledilo.
– Ama kakvo bre novo plaćanje!- pobunio sam se.-I..čega?!
– Plaćaćete korišćenje srpskog jezika, gospodine Srbljanoviču!- trijumfovao je inkasant.- Naša firma „ Gud profit“ sa Zelenortskih ostrva kupila je od vaše Vlade autorsko pravo na srpski jezik na period od 30 godina.. I svi koji koriste srpski moraju da plaćaju naknadu.. nama! Jel vam sad malo jasnije?
Bilo mi je sve potpuno jasno. Uzeo sam ponudjeni ugovor i iscepao ga na sitne komade.
Zatim sam zalupio vrata stana, i ušao kod žene u kuhinju.
– Darling! Aj hev sam njuz for ju!
Slobodan Simić
