Њено величанство Муртеница… У Ужицу од памтивека постоји изрека „каки си, ко да си из Муртенице“ и као мали, машта је чудо, мислио сам да ту негде, одмах иза тих столетних шума, почиње крај цивилизованог света. Наравно, са годинама човек схвати, поготову ако чешће борави у природи, да иза сваког брда постоји ново брдо, али је реч Муртеница и даље изазивала страхопоштовање, поготову код нас ђака пешака, који смо склони лутању по околним брдима без озбиљних водича, уздајући се искључиво google maps на мобилном телефону и здрав разум. И када сам видео да је ПД „Рујно“ извело акцију од Борове главе до Бошкове воде, гледајући феноменалне фотографије, пожелех и ја да урадим исто. И би светлост. Кренусмо и ми јуче, сликујући се испред исте трафостанице, па пут у брдо. И стварно, природа и леп дан, учинили су да нам буквално сваки корак буде уживање. А тек када смо зашли дубље у шуму… Искриво сам врат зевајући у високе борове и јеле.
И све је било у најбољем реду, док смо ишли до шумарске куће, па и неких пар километара даље, а онда сам, тако то бива кад се превише снива, а стварност мало зна, поновио исту грешку као на Виогору – навигација на мобилном телефону практично је неупотребљива када се налазиш у шуми, јер где год погледаш, природно, видиш само шуму. Па се ти снађи… Трљај по телефону лево, трљај десно – шума и само шума. Пута нигде, а раскрсница хиљаде (нелогично, зар не?) Од трљања по телефону, једино је глупље питати „упућене“ домороце, можда нисам до сада имао среће, али, када год сам питао домаће становништво, увек су ме упутили у погрешном правцу. И тако, питасмо ми једну „седу“ главу, а она нам рече – држите се само пута, и тако, држећи се само пута, уместо да одемо лево, ми одемо десно и, после неких 6-7 километара десничарења, уместо да завршимо у Горњем, ми завршисмо у Доњем Љубишу, тачније, дођосмо на пола пута до Беле Реке. Ништа страшно, то непланирано табанање омогућило нам је уживање у импресивном погледу са 1300 метара надморске висине, али остаје поражавајућа чињеница, да нисам ишао тамо где сам хтео, него где ме је пут водио, а, сви знате колико мрзим да играм како други свирају, па макар и тај други био опет ја… Додуше, каже се да и у лошем, буде понешто добро. Пут нас је водио до кафане Пећинар, које човек никада не може да се засити, поготову када вас љубазни домаћин изненади медовачом, која је, поготову после Муртенице, учинила да се, бар на трен, осећам као стари српски стрип јунак Дикан. Нисте чули за Дикана? Сажаљевам случај. Високо изнад кафане, небу под облацима такорећи, са брда на брдо, ових дана постављен је и све популарнији зип-лајн, новотарија за оне који воле екстремна узбуђења, а како је таквих из године у годину све више, не би ме зачудило да Љубиш ускоро постане стециште српског „екстремизма“. После краћег одмора, кренули смо ка зацртаном циљу – Бошковој води, и, како је, док смо пролазили поред лепе цркве, сунце почело да залаз иза Превије, решили смо да позовемо превоз до Борове главе, како би стигли на гранд финале тог дана – комплет лепињу у Зориној кафани. Кад смо већ спржили толике калорије тумарајући по шумама и ливадама Муртенице, решили смо да се почастимо том укусном гомилом калорија. Међутим, ништа више није као што је било, па ни Зорина лепиња. Прилично безукусна, чак и хладна комплетуша била је на ивици јестивости, али чак ни такав гастрономски промашај, није нам могао покварити овако диван дан. Разбијен је мит о страшној Муртеница, тај скоро недирнути бисер природе је место које свакако треба више пута посетити.
Тони Станковић
