Njeno veličanstvo Murtenica… U Užicu od pamtiveka postoji izreka „kaki si, ko da si iz Murtenice“ i kao mali, mašta je čudo, mislio sam da tu negde, odmah iza tih stoletnih šuma, počinje kraj civilizovanog sveta. Naravno, sa godinama čovek shvati, pogotovu ako češće boravi u prirodi, da iza svakog brda postoji novo brdo, ali je reč Murtenica i dalje izazivala strahopoštovanje, pogotovu kod nas đaka pešaka, koji smo skloni lutanju po okolnim brdima bez ozbiljnih vodiča, uzdajući se isključivo google maps na mobilnom telefonu i zdrav razum. I kada sam video da je PD „Rujno“ izvelo akciju od Borove glave do Boškove vode, gledajući fenomenalne fotografije, poželeh i ja da uradim isto. I bi svetlost. Krenusmo i mi juče, slikujući se ispred iste trafostanice, pa put u brdo. I stvarno, priroda i lep dan, učinili su da nam bukvalno svaki korak bude uživanje. A tek kada smo zašli dublje u šumu… Iskrivo sam vrat zevajući u visoke borove i jele.
I sve je bilo u najboljem redu, dok smo išli do šumarske kuće, pa i nekih par kilometara dalje, a onda sam, tako to biva kad se previše sniva, a stvarnost malo zna, ponovio istu grešku kao na Viogoru – navigacija na mobilnom telefonu praktično je neupotrebljiva kada se nalaziš u šumi, jer gde god pogledaš, prirodno, vidiš samo šumu. Pa se ti snađi… Trljaj po telefonu levo, trljaj desno – šuma i samo šuma. Puta nigde, a raskrsnica hiljade (nelogično, zar ne?) Od trljanja po telefonu, jedino je gluplje pitati „upućene“ domoroce, možda nisam do sada imao sreće, ali, kada god sam pitao domaće stanovništvo, uvek su me uputili u pogrešnom pravcu. I tako, pitasmo mi jednu „sedu“ glavu, a ona nam reče – držite se samo puta, i tako, držeći se samo puta, umesto da odemo levo, mi odemo desno i, posle nekih 6-7 kilometara desničarenja, umesto da završimo u Gornjem, mi završismo u Donjem Ljubišu, tačnije, dođosmo na pola puta do Bele Reke. Ništa strašno, to neplanirano tabananje omogućilo nam je uživanje u impresivnom pogledu sa 1300 metara nadmorske visine, ali ostaje poražavajuća činjenica, da nisam išao tamo gde sam hteo, nego gde me je put vodio, a, svi znate koliko mrzim da igram kako drugi sviraju, pa makar i taj drugi bio opet ja… Doduše, kaže se da i u lošem, bude ponešto dobro. Put nas je vodio do kafane Pećinar, koje čovek nikada ne može da se zasiti, pogotovu kada vas ljubazni domaćin iznenadi medovačom, koja je, pogotovu posle Murtenice, učinila da se, bar na tren, osećam kao stari srpski strip junak Dikan. Niste čuli za Dikana? Sažaljevam slučaj. Visoko iznad kafane, nebu pod oblacima takoreći, sa brda na brdo, ovih dana postavljen je i sve popularniji zip-lajn, novotarija za one koji vole ekstremna uzbuđenja, a kako je takvih iz godine u godinu sve više, ne bi me začudilo da Ljubiš uskoro postane stecište srpskog „ekstremizma“. Posle kraćeg odmora, krenuli smo ka zacrtanom cilju – Boškovoj vodi, i, kako je, dok smo prolazili pored lepe crkve, sunce počelo da zalaz iza Previje, rešili smo da pozovemo prevoz do Borove glave, kako bi stigli na grand finale tog dana – komplet lepinju u Zorinoj kafani. Kad smo već spržili tolike kalorije tumarajući po šumama i livadama Murtenice, rešili smo da se počastimo tom ukusnom gomilom kalorija. Međutim, ništa više nije kao što je bilo, pa ni Zorina lepinja. Prilično bezukusna, čak i hladna kompletuša bila je na ivici jestivosti, ali čak ni takav gastronomski promašaj, nije nam mogao pokvariti ovako divan dan. Razbijen je mit o strašnoj Murtenica, taj skoro nedirnuti biser prirode je mesto koje svakako treba više puta posetiti.
Toni Stanković
