АЛЕКСАНДРА МИЛОСАВЉЕВИЋ – ОПЕРСКА ПЕВАЧИЦА
Александру Милосављевић немамо често прилику да чујемо као оперску певачицу, али зато су многи уживали у њеном гласу и извођењу песама на многим весељима. Њена енергија која се осети током извођења било које нумере, понесе све око ње.
Александра није рођена у Ужицу, мада су њени корени из овог краја. Њен отац је упознао мајку у Зеници, док је студирао металургију у том граду. У време студија био је стипендиста никшићке железаре, па је са супругом по завршетку отишао у Никшић да одради ту стипендију. Ту се родила Александра. Убрзо се породица вратила у Зеницу, где је завршила основну школу, а у Београду средњу Музичку школу „Јосип Славенски“, јер та школа је у то време била једина школа за таленте у бившој Југославији. По завршетку музичке школе, соло певање и одсек клавир, отишла је у Музичку академију у Љубљани. Одлучила се за певање, јер, како каже, тешко је постићи да се студира два одсека.
Александра је још као мала показала да има таленат.
– Моји родитељи су се у Никшићу дружили, у време мамине трудноће, са једним оркестром, који је свирао на тераси хотела „Оногошт“. Моја мајка је волела ту певачицу Александру, па су се моји родитељи договорили да беби, ако буде девојчица, дају име Александра. И тако сам добила име. Имала сам непуне четири године када ме је чула како певам комшиница са терасе, која је била професор у Музичкој школи. Певала сам у дворишту, а она је питала своју ћерку чије оно дете тако лепо пева. Дошла је до моје мајке и рекла да мора да ме упише у Музичку школу, јер сам натпросечни таленат. Са шест година су ме уписали у нижу музичку школу за клавир, док нисам стасала за певање. Певачи нешто мало касније крећу са учењем, док не прође фаза мутације. Од четвртог разреда основне школе ангажовали су ме да певам на фестивалима школа и о томе постоје чланци у новинама, а један наслов је био „Родила се мала Марија Калас“ – каже Александра.
Када је завршила Музичку академију у Љубљани, одсек соло певање, добила је звање оперски певач, професор соло певања. Радила је у Љубљани у средњој музичкој школи и била је ангажована у опери. И док је похађала академију, на другој години добила је ангажман у оперском ансамблу академије. Да би постала члан тог ансамбла морала је да полаже аудицију. Имала је концерте које је организовала сама академија, а неке и сами студенти.
– У принципу тако и иде, да се сами боримо за себе. То неко концертно и оперско певање било је заступљено све до доласка у Ужице – каже Александра и додала да је у Ужице дошла код родбине.
– У Ужицу је живео мој брат Дарио са својом породицом, мајка и отац. Мајка је изненада преминула у 52 години живота. Некако сам остала жељна породице и куће, јер сам са 14 година отишла од куће. Када је дошло је распада Југославије, сви смо тешко поднели, јер у тој некадашњој Југославији свима нам је било исто, сви се волели и све је било красно, а онда одједном почне све то да се руши. Ми уметници смо то мало другачије поднели. И када сам дошла у Ужице, на први рођендан моје братанице, почетком јула месеца пре 12 година, одлучила сам да останем. Пре тога сам, једно три године, имала понуду од тадашње директорке ужичке музичке школе, професорке Данијеле Судзиловске, да се запослим у школу као професор соло певања. Тада није било тог одсека, имала је само нижа музичка школа. Међутим, мени то тада није било занимљиво, али је остала отворена понуда кад год да дођем. И када сам дошла на рођендан, саопштила сам мојима да остајем овде, да се не враћам у Словенију. Мој брат и отац су ми говорили да то није добра одлука, али сам тако одлучила. Сутрадан сам позвала директорку и добила сам посао од 1. септембра, као професор соло певања. Отворили смо одсек соло певања и било је заиста лепо. У школи је било запослено 11 предавача, шефица рачуноводства и теткица. А сада, после 12 година, јер се пре 10 година отворила средња музичка школа, има нас око 80 запослених. Период мог доласка овде и рада у школи био је диван и радо се тога сећам. У тој првој години, с обзиром да је свеж одсек, нисам имала много ђака. Некако људи нису били навикли да певају нешто тако, ту класичну музику коју прописује Министарство, јер се овде негује нека друга врсте музике. У тој првој години имала сам сјајну генерацију. Један од ђака је био мој брат, који је завршио виолину и уписао нижу за соло певање. У међувремену се отворила средња музичка школа, па је завршио и то. Тако је заволео певање. У тој првој години са тим сјајним ђацима успела сам да некако приближим Ужичанима ту врсту певања, да почну деца да долазе на пријемне испите. Имали смо завршни концерт у сали општине и било је изузетно лепо. Имали смо два такмичења соло певача на којима смо узели фине прве награде – сећа се наша саговорница.
За разлику од раније, сада има много више деце, захваљаујући отварању средње музичке школе.
– Када сам дошла овде школа није била добро рекламирана. Тврдим да је таленат само 20 посто, а све остало је рад, али велики рад. Мислим да се родитељи нису опредељивала за музичку школу, не зато што овај крај нема талентовану децу, него једноставно што људи нису знали шта са тим после, јер је Београд далеко. Вероватно је то било имагинарно, јер крајем основне школе, и раније, а и сада поготову, деца и родитељи гледају да определе шта ће детету да буде будући позив. Некада су у Музичку школу уписавали децу једино ако им је дете баш талентовано. Овде су завршавали Нижу музичку школу и одмах су ишли у Београд у средњу. Сада је то све другачије. Деца имају Музичку гимназију и похађају опште образовне предмете, као и стручне предмете. Имају све на једном месту, а 90 посто оних који заврше средњу музичку школу, иду у музичку академију. Пре 20 дана смо славили 40 година рада школе, имали смо серијал концерата, наших садашњих и бивших ђака, професори школе су имали концерте и госте. Наша школа се последњих година на тај начин лепо рекламира и сада имамо прилив ђака, мада су то још увек мала одељења, али са тенденцијом пораста – каже Александра.
Поред тога што је професор соло певања у музичкој школи, Александра са братом Дариом држи музички едукативни центар „АРС нова“. Ту могу да дођу сви, од најмлађих до најстаријих, који би хтели да уче о музици, о певању и свирању разних инструмената.
– У музичкој државној школи постоји план и програм по коме се ради, а који је прописало министарство. Брат и ја смо дошли на идеју да отворимо приватну музичку школу за децу и људе која не желе да им то буде професија, једноставно желе да науче да свирају неки инструмент или да певају, који желе да раде модернији репертоар. Многа деца и људи који су већ у годинама, а нису имали прилику да се у време свог одрастања музички образују, долазе код нас. Имамо ђаке који су у лепим годинама, а има и оних који желе да уновче певање. Имамо деце која желе да се образују у музичком смислу и да можда певају модерни репертоар, који не могу да науче у државној музичкој школи. „АРС“ школа је давно отворена. Први који је имао и отворио школу је наш колега Владимир Богићевић, који је предавао гитару. Тада се школа звала „Про арт“. Позвао је мог брата да сарађују и Дарио је предавао виолину и клавир. После је Богићевић одлучио да се бави нечим другим и затворио школу, па је мој брат одлучио да отвори своју. Почео је да ради и ја сам дошла. Школа се сада налази изнад цвећаре „Двориште“ у Дечанској улици. Сада је постала мода да људи свирају по кафићима и кафанама. Мени је мало тужно да људи мисле да на тај начин лако могу доћи до посла. Али, није то лако. Има лоших, просечних, добрих и изузетно добрих извођача – рекла је Александра.
Наша саговорница каже да је првенствено извођач, а извођачу можете све да браните, само не да пева. Разочарана је што Ужичани не воле много класичну музику, па самим тим и нема прилику да много наступа. Зато, како каже, своју душу задовољава на други начин, да своје уметничко изражавање примењује певањем на разним весељима уз другу врсту музике.
– Из тих духовних разлога, али и финансијских, брат и ја смо дошли на идеју да направимо оркестар и да почнемо да радимо и комерцијалну музику. Рекох финансијски разлог, али више је то због мог уметничко-духовног разлога. Иначе, цео живота сам певала класику до доласка у Ужице, а сада класику певам са мојим ђацима. Ја стално нешто истражујем и тражим нешто ново, јер музика је тако широк појам. Ово певање по весељима је за мене енигма, да као професор учим да певам и улазим у сфере нових врста музике. То радим последњих 10 година. Када смо основали оркестар у почетку смо мењали људе, јер без обзира колико те неке наше колеге били изузетни музичари, ми смо тражили нама сродне душе, јер је оркестар друга породица, са којим се проводи дуго времена. Тако је настао оркестар „Маестро“. Братов син свира гитару. Иначе, сва деца су нам музичара. Мој старија ћерка Нина Лазендић је завршила четврту годину средње музичке школе, теоретски одсек и одсек соло певања, и 13. јуна у сали музичке школе имала је дипломски концерт. Она ће да полаже пријемни испит у музичкој академији у Новом Саду, а 7. септембра ће ићи на пријемни и у Љубљану, пошто је рођена тамо. Пробаће на оба места, па ће видети шта ће урадити и наставити школовање. Када има слободног времена, она је са нама у групи, пева и комерцијалну музику. Није лоше да уметник буде свестран. Млађа кћерка је први разред средње музичке школе и свира виолину и пошто изузетно лепо пева, кренула је са певањем. Старији братов син свира гитару, саксофон и клавир, а у Медицинској школи учи за физиотерапеута. Братова млађа ћерка свира флауту и бубањ, и у септембру креће на саксофон. Имамо још једног малог члана фамилије од пет година, а по свему судећи, мислим да ће он бити басиста. Деци смо спремили добар терен и отворили породични посао. Ми ћемо се полако повући, а њима остаје идеја и темељ. Никада се не зна куда воде животни путеви – каже наша саговорница.
Ко је слушао Александру и њеног брата на неком весељу, сигурно није остао равнодушан. Својом енергијом и лакоћом знају да направе пријатну атмосферу, али и добро да је подигну.
– Многи мој начин изражавања у музици коментаришу реченицом: у вама се види да волите да певате, да волите то што радите. И то је баш то. Ја живим за музику. То и моја деца знају. Када сам била одсутна од куће, што због посла у школи, што због певања на весељима, често су ми знале да кажу да волим само своју музику. Наравно, сада су одрасле и схватиле су ме. Мој живот је музика, музика је моја идеја водиља, мој покретач, нешто што највише волим. То вероватно људи осећају. Такође ме многи питају одакле црпим енергијом, јер каква сам на почетку, таква сам на крају? Вероватно из те љубави према музици – каже Александра.
Када се преселила у Ужице, Александрин први наступ као оперске певачице био је у Народном позоришту. Имала је и наступе у сали скупштине града и више концерата са осталим професорима из музичке школе.
– Певала сам баш класику, али све је мање таквих наступа. Углавном моји ђаци сада наступају. У марту сам била на међународном симпозијуму певача у Љубљани и још увек имам контакте са мојим колегама, који ме зову да се вратим. Међутим, овде лепше живим. Некако сам се уклопила, некако ми овакав живот даје адреналин, знам да сам жива док радим. На том сусрету у Љубљани сам научила још неке дивне ствари. У музици се стално усавршава – рекла је Александра.
Према речима наше саговорнице прелазак из класичне у комерцијалну музику био је тежак. Тај прелаз је био преко тамбурашког оркестра.
– Када сам одлучила да се бавим неком другом врстом музике, почела сам у тамбурашком оркестру „Романса“. Ту сам почела да печем занат и захвална сам једном изузетном хармоникашу Драгану Марићу Ери, од кога сам много научила о народној музици. Он је за мене доктор у музици. Иначе, техника певања је темељ за све врсте музике, али постоји другачији начин изражавања. Народна музика једно, забавна друго, рок, поп другачији. Имало је, а има и данас, неких коментара на моје певање од колега који су дуго година у том послу, а то су да звучим као оперска певачица. Неко воли како то звучи и постала сам препознатљива по томе, то је мој печат. Због тога ме и људи зову да им гостујем на весељима. У почетку су ме ти коментари мало болели, јер се говорило да звучим овако или онако. Међутим, мени је публика репер и када на крају весеља људи приђу и пољубе ми руку, и кажу, ви сте права уметница, то ми је репер. Схватам да је моје посленство да представим да и ту комерцијалну музику раде људи који су образовани. Е, то радим и у приватној школи. Из моје школе изашло је доста добрих певача који живе од певања, неки су направили каријере, неки су на путу. Због њих пратим сва ова такмичења и ријалитије – каже Александра, али додаје да је против тих музичких ријалитија.
– Питају ме зашто ћерке не убацим у та тв такмичења, јер изузетно лепо певају. Против тога сам, нарочити тих такмичења где су деца у питању, јер мислим да је то чиста продаја деце, да родитељи покушавају да угурају у професију своје дете од пет и више година из неких својих личних фрустрација и амбиција, да им преко детета буде боље. То је израбљивање. Не бих имала ништа против да деца певају на фестивалима који су прилагођени њима, јер деца требају да певају дечије песмице, а не Цеце, Секе итд. Како дете у том узрасту може да пева о љубави и патњи? Прво, такви текстови нису примерени да изађу из њихових уста, а друго, деца морају да имају емоцију да кроз такве текстове испричају причу. Ако не доживи музику кроз емоције тај текст, онда не може да га дотакне музика. Такође, ту су у игри велике паре. То знам из уговора тих људи који су ушла у та такмичења. Могу рећи да сам згранута ко све седи у жирију и шта причају. Недавно сам на мојој Фејсбук страници, јер сам била јако изритирана речима и критикама једне чланице жирија, која је ушла у основе музике теорије и ваљала такве глупости, морала да напишем свој коментар. На основу онога што је та жена рекла, ја бих јој забранила да се појави у свим телевизијским емисијама о музици. Она би требало само да прича да је неко леп, да има леп глас и леп стајлинг – прокоментарисала је Александра.
Она искрено верује да ће се људи освестити, да ће се образовати и више неће моћи да им се прода било шта.
– Желим да се поимање музике промени на боље, да људи који су талентовани имају жељу да се баве музиком да постану свесни да је само 20 посто њихов таленат, а све остало је њихов рад и труд, да морају да раде много на себи. Јер тако само могу успети. Моја велика жеља је да људи који желе да уђу у овај позив престану да постављају на прво место овај позив финансијски, иако је криза и тешко се живи. Тврдим да ако неко воли да пева из срца и са љубављу, аутоматски ће добити и ту новчану сатисфакцију. Жеља ми је да престану да ми долазе људи са идејом да их само мало научим да дишу док певају и да потом оду у кафану. Стварно верујем, и све док будем могла и имала снаге, воље и физички способна, да ћемо мало освестити младе – закључила је наша саговорница.
Звездана Глигоријевић
