– Bilo je to mesto na koje je Jedna Mama trebalo da se vrati, kako bi otkrila nove razloge za trajanja bez plakanja. Kako bi otkrila stare razloge za nova radovanja –
Neobjašnjive nečujne radosti iščekivanja u danima tuge, to je ono međuvreme između dolazaka i odlazaka ćerke Jedne Mame.
Ćerka nepogrešivo zna kada je potrebna.
Lakoća prelaženja tri hiljade kilometara.
Moderna vremena.
Brzina.
Skajpovi i androidi, pa makar i samo glas u uhu, iz telefona koji smanjuje tu razdaljinu, ali ne mogu da zamene dodir … Sve to skraćuje vreme između zagrljaja dolaska i zagrljaja odlaska.
Volite daljine…
Postaju bliže.
U njima žive naša deca.
Jedna Mama tek tada je razumela onaj skamenjeni izraz bola na licu svoje majke dok je odlazila praćena bulumentom rođaka, suseda, mlađih drugova i drugarica… samo stotinu kilometara dalje. Razumela je da je svaki odlazak u stvari trajan, koliko god se činilo da će povratak uslediti brzo. Ne, nema vraćanja kada jednom odlučiš da odeš. Možda ni ne treba da ih bude. Neke nove radosti tako se otkrivaju, neke od onih stvari u životu čiju težinu, značaj i vrednost ne bismo umeli da prepoznamo da nije bilo tih rastanaka, s neizvesošću vremena ponovnog susreta. Kada sam ja odlazila – bila sam strašno srećna i nisam razumela zaleđenu tugu na licu moje majke. Kada je moja ćerka odlazila, bile smo nesrećne na isti način!
Tako sam po treći put otkrila dobrotu Moje Čarobne Šume…
Od onog dana kada je na tom mestu spušteno izmučeno telo Pahulje okrvavljenog belog krzna, i posađeno prvo malo drvo na ničijoj zemlji… prošle su decenije. U jednom trenutku postala sam ponosna i presrećna njena vlasnica i svih pripadajućih joj dragocenosti. Stare česme podignute na izvoru bistre vode, pogleda na daleke plave planine, njene tišine, njene blagosti, cvrkuta i kliktanja, srna u trku, uplašenih zečeva u sezoni lova… zvezda na nebu, tragova aviona, skulptura od oblaka, munja i gromova, letnjih oluja, svih napravljenih Sneška Belića…
Bilo je to mesto na koje je Jedna Mama trebalo da se vrati, kako bi otkrila nove razloge za trajanja bez plakanja. Kako bi otkrila stare razloge za nova radovanja. Setila se da ih je tu ostavila…i dodavala sa svakom posađenom biljkom poneku novu. Katkada i po nekoliko njih.
Bilo je to mesto na kome je Jednu Mamu sačekao dečak s malim alatom u rukama. Moglo bi se reći da je to neka motika, da je on bio veći i da je taj predmet delovao ozbiljnije, pogledom punim nestrpljenja i odlučnosti istovremeno, sačekali su me na skretanju s glavnog na sporedni put, koji vijuga kroz druge šume dok se ne zaustavi tačno ispred kapije baš moje.
Mogao je da bude i rudar patuljak, mogao je da bude Petar Pan, mogao je da bude i običan dečak iz susedstva… a bio je:
– Ja sam tvoj prvi komšija. Kiša je zatvorila put. Bara je mnogo velika, došao sam da ti pomognem da prokopamo kanal, voda će tako brže da isteče. Imaš li čizme i nešto za kopanje u onoj šupici?”- pitao me je kao da je on veliki a ja mala.
Bio je to početak jednog dirljivog prijateljstva petogodišnjeg dečaka i 45-godišnje žene. Naš odnos uspostavljen je i još traje, na principima uzajamnog poštovanja i potpune ravnopravnosti. Uostalom, ni on, ni ja, ne bismo mogli, a i ne umemo drugačije.
Dušica Pavićević
