početak KULTURAKNJIŽEVNOST Pažljivo rukujte, krhko je

Pažljivo rukujte, krhko je

od Dušica Pavićević
237 pregleda

Možda me ugledate kako hodam po tankom kanapu koji razvlači žar ptica iz svog kljuna. Nosim zvezdu u ruci. Ne budite me

U dvorištu me čeka Vremeplov Sećanja. Uskačem nestrpljivo. Ipak ne zaboravaljam da na tremu napišem ono što uvek zapisujem nevidljivom kredom: ,,Možda me ugledate kako hodam po tankom kanapu koji razvlači žar ptica iz svog kljuna. Nosim zvezdu u ruci. Ne budite me. Pašću. Visoko je…”
Biti vlasnik dobrih sećanja! Kako je to važno kada je na toj gomili života mnogo više prošlosti, nego preostale budućnosti!
Bila je subota. Bio je 17. avgust zakačen na vrhu moje male varoši.)
Bacam poslednji zaljubjeni pogled na prostor u omiljenim bojama.
Zeleno-belo-narandžasto.
Sve je na svom mestu u već ustaljenom redu. Neke stvari i predmeti kao da se sami vraćaju tu gde treba da budu.
Isključujem vodu.
Spuštam roletne.
Zaljučavam bela ulazna vrata (ona su ulazna i kad izlazim. Uvek su ulazna).
Na njih lepim traku s natpisom: ,,Pažljivo rukujte! Lako lomljivo.”
Samo ja znam šta sve unutra čuvam.
Samo ja znam koliko je krhko…

U dvorištu me čeka Vremeplov Sećanja. Uskačem nestrpljivo. Ipak ne zaboravaljam da na tremu napišem ono što uvek zapisujem nevidljivom kredom: ,,Možda me ugledate kako hodam po tankom kanapu koji razvlači žar ptica iz svog kljuna. Nosim zvezdu u ruci. Ne budite me. Pašću. Visoko je…”
Sad sam u fotografskoj radnji. Morala sam da se vratim, jer sam Ćerki ostala dužna jedan od odgovora na jedno od njoj važnih pitanja. Pitanje je glasilo: ,,Mama, a zašto ti ne voliš da se slikaš?”

Bilo je to ovako:
U goste Jednoj Mami i njenoj porodici stizala je, po ustaljenom običaju, tačno onako kako je to činila godinama pre toga, njena baka. (Pričala sam vam o baki, to je ona koja je uvek bila ozbiljna, a imala stalno skrivene bombone Utešiteljke na nekom tajnom mestu, što je bilo divno). Ali… imala je neke samo njoj omiljene rituale, koje je Jedna Mama uglavnom prezirala, jer ih nije razumela no, bila je tako vaspitana da nije smela to javno da pokaže. Obično bi se, kada bi neki od rituala prepoznala u najavi, sklanjala u krošnju nekog drveta ili kod neke komšinice. Ipak, pošto su se tajna mesta brže trošila, nego što je baka dolazila, uvek bi je pronašli. Tako je bilo i tada.
Znači, skinuli su me s grane, dovukli i Moju Sestru i krenuli da nas oblače. Ista, matroska odela. I iste, dugačke klemapavo viseće bele svilene mašne s teget tufnama u kratkoj kosi, zakačene metalnom šnalicom kakvih više danas nema. Pravac jedini fotograf u gradu. Baka je svaki put, jednom godišnje, imala običaj da se slika sa svojim unucima. (Pripremala se za večni odlazak od svoje pedesete, a živela je 86 godina). Za uspomenu i da je ne zaboravimo. Kao da je bilo moguće zaboraviti Baku koja uvek ima bombone u doba velike nestašice bombona.

Da, pitanje je bilo zašto Jedna Mama nije volela da se slika. Odgovor glasi: zato što su mi oblačili matrosko odelo. Zato što su mi kačili mašnu na kosu koju nisam imala. Zato što su me terali da se smejem i zato što sam se uvek plašila da će baka zaista da umre odmah posle toga…
I ti njeni uredno planirani i očekivani dolasci donosili su nova uzbuđenja i podsećanja na stare radosti. I ona je, kao što sam ja imala orahovu ljusku, imala nešto slično tome. Zvalo se Prastaro Sećanje. Pričala je o danima, rečima koji su te dane pretvarale u film, koji sam gledala širom otvorenih očiju. Znači, vraćala me je u neke tamne kutke još mračnijih prostora, osvetljenih samo svećama ili fenjerom na gas koji je čudno mirisao… a ja sam videla mlade devojke koje predu vunu i pričaju još dalje priče. I ništa nisam razumela. A sviđalo mi se ipak iz razloga koje ni danas ne znam do kraja (iako mi je mnogo jasnije nego onda). Možda je bilo zbog jedva čujnog šapata… tek poneke poznate mi reči…kao što su:
Uzdah
Dodir
Maramica
Verno
Stid
Želja
Pogled
Sviđalo mi se da budem tu. To je onaj drugi dan, u koji ponekad poželim da se vratim, osim onog prvog dana u kome bih mogla večno da živim sa Pahuljom kraj mog kreveta.

Dušica Pavićević

Comments

comments

Povezani tekstovi

Napišite komentar

* Koristeći ovaj obrazac slažete se da podatke čuvamo i koristimo na našem sajtu.