Није мој виноград ник’о
из нечје снене душе
већ из чемера и зноја мога.
Није се лишће развијало
само на сунцу
већ због сузе из ока твога.
Није та наша лоза
од неких нових сорти
стигла из монденска света
већ је део старог корена,
множена до изнемоглости,
са надом да ће да цвета.
Чекана је дрхтаво и страсно
да се на сунцу зазлати,
да се савије тешким родом,
а кроз кожицу меку
да јој се пресијавају капи
будућег најбољег вина под сводом.
Рођена је из љубовања
док се чекало са стрепњом
да сунце јутарње сине…
Рођена је из горковања
да киша не закасни,
па да са нада у небо вине.
У чекању нашем тако,
од бербе до бербе,
бојило се вино бојама меда,
у молитви да сазри добро
као што је зрила љубав наша,
онако баш како треба.
И сада је ред, драга,
Да пробамо плодове
Љубави наше.
Лепи сте к`о грех,
и вино и ти…
Хајд`, напуни чаше!
Мирјана Ранковић Луковић
