Bio sam šokiran kada sam čuo da mi je uhapšen kolega pisac.
Odmah sam požurio da ga obiđem u zatvoru.
– Evo dokle je došla ova država!- besneo sam dok sam mu doturao paklo cigara.- Da hapsi pisce! Kuda mi to idemo! Kuda ovo vodi!
Kolega pisac je samo mračno ćutao.
– Šta im se nije svidelo?! Tvoji aforizmi sigurno..Da nije onaj: „Predsednik je potpisao kapitulaciju. Ali ćirilicom!”
Kolega je i dalje muklo ćutao.
– Ili onaj: „Predsednik poštuje Ustav. Sahranio ga je uz najviše počasti.“
– Ma nije to…- najzad je progovorio.
– A da nije zbog tvojih priča!- prisetih se.- One su stvarno britke i kritične! Ona zadnja u „ Politici“ bila je odlična… kad se glavni junak, od obdaništa učlanio u vladajuću partiju, pa su mu sva vrata otvorena… ali umire kad ga operiše hirurg član njegove partije..Ta je ubitačna!
– Ma nisu ni priče…- procedio je neraspoloženi.
– Pa onda mora da su tvoje novinske kolumne! – pokušah ponovo. – One jesu oštre i ubojite! Ono kad si napisao da svako ima pravo da bude suicidalan, ali nema pravo da ubije i sopstveni narod..
– Nisu ni kolumne…
– Ma, nebitno!- besneo sam i dalje. – Sram ih bilo da hapse pisce!
Kolega se iznenada nageo preko stola.
– Čekovi – šapuno mi je.
Nisam ga ništa razumeo.
– Nisam imao ni dinara, novine ništa ne plaćaju, knjige se ne prodaju, ne isplaćuju se honorari… pa sam pisao čekove bez pokrića!- povisio je glas uhapšeni kolega.
U kafani sam svima ispričao da je naš kolega pisac uhapšen zbog pisanja.
Ne volim da lažem.
Slobodan Simić
