Хвала што сте ми уступили место госпођо. Баш је данас гужва у чекаоници…
Па имам доста година, добро сте приметили. Хвала на комплименту да добро изгледам за своје године..
Немам заиста никакав рецепт за дуговечност… Али ако ме већ питате… мени је помогло… самоубиство…
Овако је то било.
Једном давно дошло ми је било да прекратим све муке. Некако ми се све смучило и решио сам да окончам живот. Е сад.. јесам мушкарац… али, искрено сам се плашио да скочим са неке висине… А нисам имао некакво своје оружје..
И решим да се отрујем лековима. То ми се учинило најбезболније и најједноставније.
Отишао сам у апотеку да купим неке седативе.
Испоставило се да ми је за њих неопходан рецепт. Морао сам код свог изабраног лекара.
Кад сам најзад ишчекао ред, лекар ми је објаснио да седативе може да ми препише искључиво психијатар, и дао ми упут.
Онда сам чекао код психијатра. Испричао сам му да ми требају лекови за живце
И он ми је нешто написао.
Са тим налазом сам чекао ред код мог изабраног лекара.
На основу налаза, он ми је преписао седативе.
Кад сам ишчекао ред у апотеци, испоставило се да могу да ми издају само једну кутију.
Месечна доза, не може више.
Искрено, ја сам тада и покушао. Попио сам све одједном, целу ту кутију.
Међутим, пробудио сам се после неколико сати врло испаван и… жив.
Закључио сам да ми за самоубиство треба много већа доза.
И ево, већ годинама скупљам лекове за самоубиство.
Чекам у Дому здравља, чекам код психијатра, чекам после за рецепте, па чекам у апотеци.
Како ми изгледа, пре ћу ја овде умрети природном смрћу…
Слободан Симић
