Hvala što ste mi ustupili mesto gospođo. Baš je danas gužva u čekaonici…
Pa imam dosta godina, dobro ste primetili. Hvala na komplimentu da dobro izgledam za svoje godine..
Nemam zaista nikakav recept za dugovečnost… Ali ako me već pitate… meni je pomoglo… samoubistvo…
Ovako je to bilo.
Jednom davno došlo mi je bilo da prekratim sve muke. Nekako mi se sve smučilo i rešio sam da okončam život. E sad.. jesam muškarac… ali, iskreno sam se plašio da skočim sa neke visine… A nisam imao nekakvo svoje oružje..
I rešim da se otrujem lekovima. To mi se učinilo najbezbolnije i najjednostavnije.
Otišao sam u apoteku da kupim neke sedative.
Ispostavilo se da mi je za njih neophodan recept. Morao sam kod svog izabranog lekara.
Kad sam najzad iščekao red, lekar mi je objasnio da sedative može da mi prepiše isključivo psihijatar, i dao mi uput.
Onda sam čekao kod psihijatra. Ispričao sam mu da mi trebaju lekovi za živce
I on mi je nešto napisao.
Sa tim nalazom sam čekao red kod mog izabranog lekara.
Na osnovu nalaza, on mi je prepisao sedative.
Kad sam iščekao red u apoteci, ispostavilo se da mogu da mi izdaju samo jednu kutiju.
Mesečna doza, ne može više.
Iskreno, ja sam tada i pokušao. Popio sam sve odjednom, celu tu kutiju.
Međutim, probudio sam se posle nekoliko sati vrlo ispavan i… živ.
Zaključio sam da mi za samoubistvo treba mnogo veća doza.
I evo, već godinama skupljam lekove za samoubistvo.
Čekam u Domu zdravlja, čekam kod psihijatra, čekam posle za recepte, pa čekam u apoteci.
Kako mi izgleda, pre ću ja ovde umreti prirodnom smrću…
Slobodan Simić
