BOŽANA PETROVIĆ, PEVAČICA
Naša sugrađanka Božana Petrović postala je popularna nakon učešća u Pinkovim zvezdama, gde je dospela čak do šestog kruga. Ali, ima dosta njih kojih je se sećaju kao devojčurka kada je pevala u „Ključu“, zatim kada je nastupala u Malom parku, kao i u mnogim poznatim ugostiteljskim objektima u gradu i na Zlatiboru. Za ovaj broj Užičke nedelje pričali smo sa Božanom od toga kako je sa teškog harda prešla na narodnu muziku, kako je doživela takmičenje u Pinkovim zvezdama i mnogo toga još.
UN: Da li ste pevali dok ste bili dete?
– Od malih nogu sam pevala. Majka me je po kući jurila sa kasetofonom, koji je imao ugrađen mali mikrofon. Pevala sam Riblju čorbu i mnogo toga. Sada mi je najžalije što sam sve te kasete presnimila, a presnimila sam ih, jer me je bilo jako sramota. Kada čujem svoj glas osećala sam da gorim od glave do pete, jer me je bilo sramota. A majka me je stalno terala da pevam i kada joj dođu prijatelji, familija. Tada sam se zatvarala u špajz i tu ostajala dok gosti ne odu. Ali, mama nikada nije odustajala, uvek je gurala to pevanje. Podržavala me i nikada mi nije rekla šta ćeš u pevačicama. Njoj dugujem najveću zahvalnost što pevam. I ona se bavila muzikom, i moj otac, i mamin tata, pradeda i baba, široko je polje muzičara u mojoj familiji. Žica je upredena dobro.
UN: Kada je bio Vaš neki prvi nastup?
– To je bilo kada sam imala 18 godina. Moja prva zvanična svirka je bila u tadašnjem kafeu „Ključ“, koji se nalazio preko puta „Forme ideale“. Nastupala sam sa grupom „Strendžersi“. Mislila sam da će mi srce iskočiti kada izađem pred ljude, a bilo ih je poprilično. I tada sam tu neku da nazovem prvu zvaničnu, formalnu tremu preturila preko glave. Posle su usledile druge svirke. Počela sam da se bavim muzikom, jer sam volela.
UN: Šta Vam je ono što je ostalo u sećanju u tim Vašim prvim nastupima?
– Pevala sam kao prateći vokal sa užičkom rok grupom „Feniksi“ 2002. godine na trgu. Tu smo bili predgrupa Bajagi i Instruktorima, a sa njima sam posle toga, čini mi se, jednom ili dva puta, pevala u diskoteci, nekadašnjoj „Rupi“. E, onda ide period za koji mislim da mi je bio jedan od najlepših. Posle „Feniksa“ pet godinam sam pevala sa Šukijem i Banatom. To je bila čista akustika, dve gitare i ja sam lupkala daire. Ja mnogo volim akustiku. Tu ne mora da se bude precizan, volim ta odstupanja, prostor za improvizaciju, prosto volim tu atmosferu koju smo imali kada smo nastupali. Nastupali smo više puta u Malom parku, u okviru Kulturnog leta u Užicu, u „Ajriš pabu“ na Zlatiboru, kao i u mnogim drugim lokalima na Zlatiboru. Takođe, nastupali smo po lokalima u Užicu, nekada sve troje, nekad Banat i ja. I to je bilo puno duše, jer pevalo se sve što nas troje voli – pop, rok, bluz, džez, evergrin eks Jugoslavije, starije te pevače, stvarno je bio širok spektar muzike koju smo izvodili. I što je bilo najlepše, slagali smo se kao troglas. Imaju snimci iz tih vremena, koje često pustim. Vrate me u taj period od 2004. do 2009. godine. To je period u kojih bih se sada vratila da mogu. To je bilo esktra.
UN: Kako ste prešli na narodnu muziku?
– Posle toga krenula sam sa grupom „Tempera“ i to je prvi bend sa kojim sam počela da radim. Tu sam počela da pevam narodnu muziku i svirke tog tipa. Počela sam da pevam narodnu muziku, za koju sam se do tada klela da je pevati neću. A onda sam se jedno jutro probudila i sama sebi doslovno rekla da moram početi da pevam i tu vrstu muzike. Sa njima sam radila svadbe i veselja, proslave, sve svečanosti. Radili smo u Gradskoj kafani, gde smo svirali mešovitu svirku tipa, od roka, popa do narodne muzike. Radili smo i humanitarne svirke, kao na primer kada je Zoran Milovanović organizovao humanitarnu akciju za užičko porodilište.
UN: I tako Vam je pevanje postalo profesionalno opredeljenje?
– Sve oko muzike mi je lepo. Pre neko veče sam posle svirke rekla prijateljima da stvarno ne znam šta bih više od života, jer radim posao koji stvarno volim. Bez obzira koja je to pesma, narodna, zavbavna, pa i pesma koja će postojati dva do tri meseca, pevam sa dušom. I opet kada bih se rodila, radila bih isti posao. Možda bih samo ranije počela da pevam narodnu muziku.
UN: Šta sada radite?
– Za sada sam slobodnjak. Imam posla, a sada ide sezona, od maja do oktobra, novembra, to je špic.
UN: Otkud u Pinkovim zvezdama?
– Nekada davno sam se prijavljivala za emisiju 3K dur i ušla u uži izbor, ali nisam otišla, bila sam mlada, imala sam 18 godina. Posle sam se prijavljivala za Evropsku zvezdu, ali tada nisam prošla te audicije. U prošloj sezoni Pinkovih zvezda bila je cela ekipa iz Užica, koju sam poznavala, ali nisam mogla da idem, jer sam se tek porodila. Nisam bila spremna ni fizički, ni psihički, za tako nešto. Kada je krenula audicija za drugu sezonu odlučila sam da probam, da pokušam. Ako ne probam, kajaću se, a ako probam nemam šta da izgubim. Jedino sam znala da tu nema prostora za stranu muziku. I onda je bila audicija u Aranđelovcu i odem, jer nisam znala da će biti u Užicu. Tu sam prošla. Nakon toga, pozvali su me u Beograd na tu glavnu audiciju i tu sam prošla. To je bilo iznenađenje za mene. A onda su krenula prava iznenađenja kada sam prošla i prvi, drugi, treći, četvrti i peti krug. Već kada je došao šesti krug, znala sam da ću tu završiti. Prosto mi je nešto reklo da je tu moja misija završena i da mi je to taman. Možda ne bih bila i spremna za dalje, da se nešto dalje borim, da budem drčnija, bučnija, da potenciram to.
UN: Kakav ste doživeli taj Vaš boravak tamo? Da li ste imali tremu?
– Mi smo stvarno imali ful tretman, ljudi su korektni i izuzetni, bez izuzetka. Bilo je dobro druženje i upoznala sam dosta ljudi. Taj deo je manje stresan. A kako to sve izgleda? Kada dođemo u Šimanovce, gde je studio, tek tada kreće adrenalin, počinje šminkanje, pravljenje frizura, oblačenje, tonska proba. Sve se dešavu tu, na licu mesta. Kada sam prvi put izašla na scenu, apsolutno nisam imala tremu. Verovatno zato što nisam bila svesna šta je sve to, valjda udari adrenalin od uzbuđenja, pa se sve radi po inerciji. Svi kažu da svaki sledeći krug je manja trema. Ma kakvi manja, ja sam umirala svaki sledeći krug, trema je bila sve veća, ponekad nisam moglda progovorim. Scena i kamere deluju na mene i kada izađem osećam se kao u transu da pevam, ali stvarno ne znam kako je to sve delovalo. Kada završim, ne sećam se ničega. Možda se to videlo po mom ponašanju. Kada završim sa snimanjem ne znam ni kako sam zvučala, ni šta sam pevala, ni kako sam se ponašala, ni šta sam radila, blanko ispran mozak, ništa ne znam. Pola komentara žirija, kada su govorili o meni nisam čula.
UN: Kako ste doživeli žiri?
– Nisam imala neku tremu što se tiče žirija. Ljudi su fenomenalni, uživo jako duhoviti. Oni su svi onako gotivni. Svako od njih ima tu ulogu da kritikuje ili da pohvali. Ako je bilo kritike, ništa to nisam prihvatala lično. Daju savete da se bude bolji i sve dok ima tih komentara, te kritike, onda ima šanse da se napreduje i svidi širem audotorijumu. Bar kod mene tako važi.
UN: Kako ste radili odabir pesama?
– Odabir pesama, ne samo ja, nego svi, radili smo u konsultaciji sa producentom, da se vidi da li nam ta pesma leži ili ne leži. Mogli smo i mi da predložimo ili oni, tu je zajednička saradnja bila, čisto da se ne promaši pesma.
UN: Koliko ste se spremali, vežbali pred snimanje?
– Ne znam koliko ljudi generalno vežbaju, ali ja nisam mnogo. Neke sam pesme skidala u letu, u autobusu ili u kolima. Prosto predložim neku pesmu i ona se prihvati, a onda mi kažu sada skidaj i nauči. Cela ta priča je ekstra, ali nisam mogla da se posvetim. Gotovo da ništa nisam vežbala, jer sam stalno negde u letu, obaveze oko deteta, vodi ga vrtić, vrati ga iz vrtića, raspremi, skuvaj i dok se to radi ne može da se vežba. To mora da se vežba uz matricu, da se sedne da se sluša, snimi na diktafon ili telefon i da se čuju gde su greške. Od toga ništa nisam radila, eventualno prođem kroz tu pesmu, da znam kada šta ide, da ne promašim matricu. E sad, kada se dođe u studio, imali smo probe koje su bile oko intonacije, matrice, gde su nas vraćali, govorili gde da usporimo, gde da ubrzamo, šta da popravimo, baš kompletne pripreme, tako da je moja vežba bila tamo. Nisam se posebno trudila.
UN: Da li su Vam nastupi u Pinkovim zvezdama doneli popularnost?
– Ljudi me prepoznaju i nisam imala pojma koliko me ljudi podržava. Posle snimanja i emitovanja na Pinku, imala sam par svirki na nekim svadbama, a ljudi me prepoznaju i često mi kažu:“Božana svaka čast“. Žena iz trafike viri i daje mi podršku. Meni je sve to simpatično. Nije to nešto senzacionalno, ljudi smo, to bude i prođe. Ipak prija, baš zbog toga što se samo bavim sa tim već 15 godina, ne radim nigde, to je moj posao od kog živim.
UN: Kako Vaš sin reaguje kada Vas vidi na televiziji?
– On još ne priča kako treba, ali sve melodije prati u ritmu, do tančina. Ako ja nešto otpevam, on imitira u istom tonu, muziku iz crtanih filmova otprati pevušići. Neka bude šta želi da bude, ali imam osećaj da će se i on usmeriti ka pevanju i muzicu. A kada vidi moje snimke kaže „mama peva“ i uzme nešto i kao drži mikrofon i peva lalalala. Pošto često pregledam te snimke da bih videla gde su greške, on već prepoznaje i neke pesme je naučio, i tačo zna po izgledu koja će pesma, pa odmah kreće da pevuši tu pesmu. I tata mu je muzičar i mislim da svaki muzičar voli da vidi kako ih dete prati.
UN: Šta biste na kraju poslali kao poruku našim čitaocima?
– Život je ono što je sada, živimo u sadašnjosti i treba biti zahvalan za svaki momenat koji proživljavamo sa dragim osobama. Svakog dana ima milion stvari na kojima se čovek može zahvaliti. Ako ljudi ne mogu da rade ono što vole, neka zavole ono što rade, da se prilagode tome, jer ja sam iz jednog čvrtsog stava da ne mogu da pevam narodnu muziku, imala sam utisak da je u mojoj glavi bio usađen taj princip, prešla sam taj princip i prilagodila sam se opet nečemu što meni nije bilo toliko blisko i zavolela. I stvarno sam zavolela narodnu muziku i svaku pesmu koju pevam doživljavam, mora imati neku poentu ma kakav ona bila.
UN: Za kraj nam recite koju muziku pevate, onako za sebe, šta volite sa slušate?
– Odrasla sam na hard roku, hevi metalu, to je muzika koju sam koristila kao školu za pevanje. Učila sam da pevam uz muške vokale, malo agresivnije, visoke vokale, slušala sam onako malo snažniju i brzu i energičnu muziku. Sada volim da slušam, za svoju dušu, džez.
Z. G.
