БОЖАНА ПЕТРОВИЋ, ПЕВАЧИЦА
Наша суграђанка Божана Петровић постала је популарна након учешћа у Пинковим звездама, где је доспела чак до шестог круга. Али, има доста њих којих је се сећају као девојчурка када је певала у „Кључу“, затим када је наступала у Малом парку, као и у многим познатим угоститељским објектима у граду и на Златибору. За овај број Ужичке недеље причали смо са Божаном од тога како је са тешког харда прешла на народну музику, како је доживела такмичење у Пинковим звездама и много тога још.
УН: Да ли сте певали док сте били дете?
– Од малих ногу сам певала. Мајка ме је по кући јурила са касетофоном, који је имао уграђен мали микрофон. Певала сам Рибљу чорбу и много тога. Сада ми је најжалије што сам све те касете преснимила, а преснимила сам их, јер ме је било јако срамота. Када чујем свој глас осећала сам да горим од главе до пете, јер ме је било срамота. А мајка ме је стално терала да певам и када јој дођу пријатељи, фамилија. Тада сам се затварала у шпајз и ту остајала док гости не оду. Али, мама никада није одустајала, увек је гурала то певање. Подржавала ме и никада ми није рекла шта ћеш у певачицама. Њој дугујем највећу захвалност што певам. И она се бавила музиком, и мој отац, и мамин тата, прадеда и баба, широко је поље музичара у мојој фамилији. Жица је упредена добро.
УН: Када је био Ваш неки први наступ?
– То је било када сам имала 18 година. Моја прва званична свирка је била у тадашњем кафеу „Кључ“, који се налазио преко пута „Форме идеале“. Наступала сам са групом „Стренџерси“. Мислила сам да ће ми срце искочити када изађем пред људе, а било их је поприлично. И тада сам ту неку да назовем прву званичну, формалну трему претурила преко главе. После су уследиле друге свирке. Почела сам да се бавим музиком, јер сам волела.
УН: Шта Вам је оно што је остало у сећању у тим Вашим првим наступима?
– Певала сам као пратећи вокал са ужичком рок групом „Феникси“ 2002. године на тргу. Ту смо били предгрупа Бајаги и Инструкторима, а са њима сам после тога, чини ми се, једном или два пута, певала у дискотеци, некадашњој „Рупи“. Е, онда иде период за који мислим да ми је био један од најлепших. После „Феникса“ пет годинам сам певала са Шукијем и Банатом. То је била чиста акустика, две гитаре и ја сам лупкала даире. Ја много волим акустику. Ту не мора да се буде прецизан, волим та одступања, простор за импровизацију, просто волим ту атмосферу коју смо имали када смо наступали. Наступали смо више пута у Малом парку, у оквиру Културног лета у Ужицу, у „Ајриш пабу“ на Златибору, као и у многим другим локалима на Златибору. Такође, наступали смо по локалима у Ужицу, некада све троје, некад Банат и ја. И то је било пуно душе, јер певало се све што нас троје воли – поп, рок, блуз, џез, евергрин екс Југославије, старије те певаче, стварно је био широк спектар музике коју смо изводили. И што је било најлепше, слагали смо се као троглас. Имају снимци из тих времена, које често пустим. Врате ме у тај период од 2004. до 2009. године. То је период у којих бих се сада вратила да могу. То је било есктра.
УН: Како сте прешли на народну музику?
– После тога кренула сам са групом „Темпера“ и то је први бенд са којим сам почела да радим. Ту сам почела да певам народну музику и свирке тог типа. Почела сам да певам народну музику, за коју сам се до тада клела да је певати нећу. А онда сам се једно јутро пробудила и сама себи дословно рекла да морам почети да певам и ту врсту музике. Са њима сам радила свадбе и весеља, прославе, све свечаности. Радили смо у Градској кафани, где смо свирали мешовиту свирку типа, од рока, попа до народне музике. Радили смо и хуманитарне свирке, као на пример када је Зоран Миловановић организовао хуманитарну акцију за ужичко породилиште.
УН: И тако Вам је певање постало професионално опредељење?
– Све око музике ми је лепо. Пре неко вече сам после свирке рекла пријатељима да стварно не знам шта бих више од живота, јер радим посао који стварно волим. Без обзира која је то песма, народна, завбавна, па и песма која ће постојати два до три месеца, певам са душом. И опет када бих се родила, радила бих исти посао. Можда бих само раније почела да певам народну музику.
УН: Шта сада радите?
– За сада сам слободњак. Имам посла, а сада иде сезона, од маја до октобра, новембра, то је шпиц.
УН: Откуд у Пинковим звездама?
– Некада давно сам се пријављивала за емисију 3К дур и ушла у ужи избор, али нисам отишла, била сам млада, имала сам 18 година. После сам се пријављивала за Европску звезду, али тада нисам прошла те аудиције. У прошлој сезони Пинкових звезда била је цела екипа из Ужица, коју сам познавала, али нисам могла да идем, јер сам се тек породила. Нисам била спремна ни физички, ни психички, за тако нешто. Када је кренула аудиција за другу сезону одлучила сам да пробам, да покушам. Ако не пробам, кајаћу се, а ако пробам немам шта да изгубим. Једино сам знала да ту нема простора за страну музику. И онда је била аудиција у Аранђеловцу и одем, јер нисам знала да ће бити у Ужицу. Ту сам прошла. Након тога, позвали су ме у Београд на ту главну аудицију и ту сам прошла. То је било изненађење за мене. А онда су кренула права изненађења када сам прошла и први, други, трећи, четврти и пети круг. Већ када је дошао шести круг, знала сам да ћу ту завршити. Просто ми је нешто рекло да је ту моја мисија завршена и да ми је то таман. Можда не бих била и спремна за даље, да се нешто даље борим, да будем дрчнија, бучнија, да потенцирам то.
УН: Какав сте доживели тај Ваш боравак тамо? Да ли сте имали трему?
– Ми смо стварно имали фул третман, људи су коректни и изузетни, без изузетка. Било је добро дружење и упознала сам доста људи. Тај део је мање стресан. А како то све изгледа? Када дођемо у Шимановце, где је студио, тек тада креће адреналин, почиње шминкање, прављење фризура, облачење, тонска проба. Све се дешаву ту, на лицу места. Када сам први пут изашла на сцену, апсолутно нисам имала трему. Вероватно зато што нисам била свесна шта је све то, ваљда удари адреналин од узбуђења, па се све ради по инерцији. Сви кажу да сваки следећи круг је мања трема. Ма какви мања, ја сам умирала сваки следећи круг, трема је била све већа, понекад нисам моглда проговорим. Сцена и камере делују на мене и када изађем осећам се као у трансу да певам, али стварно не знам како је то све деловало. Када завршим, не сећам се ничега. Можда се то видело по мом понашању. Када завршим са снимањем не знам ни како сам звучала, ни шта сам певала, ни како сам се понашала, ни шта сам радила, бланко испран мозак, ништа не знам. Пола коментара жирија, када су говорили о мени нисам чула.
УН: Како сте доживели жири?
– Нисам имала неку трему што се тиче жирија. Људи су феноменални, уживо јако духовити. Они су сви онако готивни. Свако од њих има ту улогу да критикује или да похвали. Ако је било критике, ништа то нисам прихватала лично. Дају савете да се буде бољи и све док има тих коментара, те критике, онда има шансе да се напредује и свиди ширем аудоторијуму. Бар код мене тако важи.
УН: Како сте радили одабир песама?
– Одабир песама, не само ја, него сви, радили смо у консултацији са продуцентом, да се види да ли нам та песма лежи или не лежи. Могли смо и ми да предложимо или они, ту је заједничка сарадња била, чисто да се не промаши песма.
УН: Колико сте се спремали, вежбали пред снимање?
– Не знам колико људи генерално вежбају, али ја нисам много. Неке сам песме скидала у лету, у аутобусу или у колима. Просто предложим неку песму и она се прихвати, а онда ми кажу сада скидај и научи. Цела та прича је екстра, али нисам могла да се посветим. Готово да ништа нисам вежбала, јер сам стално негде у лету, обавезе око детета, води га вртић, врати га из вртића, распреми, скувај и док се то ради не може да се вежба. То мора да се вежба уз матрицу, да се седне да се слуша, сними на диктафон или телефон и да се чују где су грешке. Од тога ништа нисам радила, евентуално прођем кроз ту песму, да знам када шта иде, да не промашим матрицу. Е сад, када се дође у студио, имали смо пробе које су биле око интонације, матрице, где су нас враћали, говорили где да успоримо, где да убрзамо, шта да поправимо, баш комплетне припреме, тако да је моја вежба била тамо. Нисам се посебно трудила.
УН: Да ли су Вам наступи у Пинковим звездама донели популарност?
– Људи ме препознају и нисам имала појма колико ме људи подржава. После снимања и емитовања на Пинку, имала сам пар свирки на неким свадбама, а људи ме препознају и често ми кажу:“Божана свака част“. Жена из трафике вири и даје ми подршку. Мени је све то симпатично. Није то нешто сензационално, људи смо, то буде и прође. Ипак прија, баш због тога што се само бавим са тим већ 15 година, не радим нигде, то је мој посао од ког живим.
УН: Како Ваш син реагује када Вас види на телевизији?
– Он још не прича како треба, али све мелодије прати у ритму, до танчина. Ако ја нешто отпевам, он имитира у истом тону, музику из цртаних филмова отпрати певушићи. Нека буде шта жели да буде, али имам осећај да ће се и он усмерити ка певању и музицу. А када види моје снимке каже „мама пева“ и узме нешто и као држи микрофон и пева лалалала. Пошто често прегледам те снимке да бих видела где су грешке, он већ препознаје и неке песме је научио, и тачо зна по изгледу која ће песма, па одмах креће да певуши ту песму. И тата му је музичар и мислим да сваки музичар воли да види како их дете прати.
УН: Шта бисте на крају послали као поруку нашим читаоцима?
– Живот је оно што је сада, живимо у садашњости и треба бити захвалан за сваки моменат који проживљавамо са драгим особама. Сваког дана има милион ствари на којима се човек може захвалити. Ако људи не могу да раде оно што воле, нека заволе оно што раде, да се прилагоде томе, јер ја сам из једног чвртсог става да не могу да певам народну музику, имала сам утисак да је у мојој глави био усађен тај принцип, прешла сам тај принцип и прилагодила сам се опет нечему што мени није било толико блиско и заволела. И стварно сам заволела народну музику и сваку песму коју певам доживљавам, мора имати неку поенту ма какав она била.
УН: За крај нам реците коју музику певате, онако за себе, шта волите са слушате?
– Одрасла сам на хард року, хеви металу, то је музика коју сам користила као школу за певање. Учила сам да певам уз мушке вокале, мало агресивније, високе вокале, слушала сам онако мало снажнију и брзу и енергичну музику. Сада волим да слушам, за своју душу, џез.
З. Г.
