Сјајан „алиби“ за добар провод

„АЛИБИ БЕНД“
„Алиби бенд“ постоји већ 20 година и успешно у ужичком крају, а и шире, увесељава госте на разним врстама свечаности. Гости овог броја Ужичке недеље су Жељко Ђокић, Горан Милосављевић и Александар Петронијевић, чланови овог бенда.
Настали су 1997. године. Прво су били Жељко Ђокић – Ђока, бубњар, Горан Милосављевић – Гофа, бас гитара, Саво Бонџулић, клавијатура и вокални солиста, Александар Савић хармоника, и Дејан Лазић, соло гитара. Направили су један млади и перспективни бенд, који је све увесељавао и који су сви слушали. Те 1997. године кренуо је успон ових младих, али добрих музичара. Како кажу, број наступа се из дана у дан повећавао, свирали су по хотелима, свадбе, рођендане, испраћаје у војску, разне забаве (ловачке, шоферске, музичке) …
– У изузетно лепом сећању, а међу првим свиркама, нам је остало свирање у Војној установи Тара, у хотелима „Оморика“, „Бели бор“ и „Јавор“. Ту смо свирали четири месеца свакодневно све врсте њихових прослава, забава, семинаре и све друге врсте забава, које су они организовали. Често се дешавало да преко дана свирамо у једном објекту, а увече инструменте премештамо и свирамо у другом објекту. Тада смо имали прилику да сарађујемо са певачима са естраде, међу којима су у то време били популарни Недељко Билкић, Аца Илић, Нада Топчагић и други. То је била једна од занимљивијих свирки која је дуже трајала – сећају се наши саговорници.
Временом је дошло до промена чланова бендова, па су у периоду од 2001. године до 2010. године чланови бенда били Иван Јокић, Пеђа Глибетић, Мирослав Мијатовић, Мито Милутиновић, Славко Кузељевић, Мића Марјановић, Гвозден Мутавџић и Ана Станојевић.
– Сви они су данас добри и цењени музичари и раде свој посао са другим колегама. Поред ових колега, наш хармоникаш Дарко Јевтић, дошао је у бенд 2004. године и од тада је стални члан бенда – рекао је Горан.
– Од 2008. до 2010. године често смо наступали у ужичким дискотекама које су тада били изузетно популарна места за излазак ужичке омладине, а то су „Фејс“, „Гаража“, „Сплав“ и „Тритон“. Тада смо сарађивали са нашом колегиницом Слађом, која је певала у „Алиби бенду“ – додао је Жељко.
Они кажу да је значајан период за њихов бенд био период од 2011. до 2014. године када су чланови бенда били Небојша Марјановић Нино, Пеђа Шуњац и певачица Мирјана Бојичић. У том периоду наступали су најчешће на Златибору у „Српском беку“, који је био јако популаран и ту су их слушале познате личности из света спорта, музике и друге јавне личности. У истом том периоду често су наступали и у хотелу „Палисад“.
Поред тих свирки, наступали су и на телевизијама у разним емисијама.
– Прво телевизијско искуство за бенд било је 2004. године, када смо учествовали у емсији „48 сати свадба“, која је у то време била изузетно популарна. Једно снимање те емисије било је у ресторану „Кула“ у Севојну, и била је велика част и уживање учествовати ту. Током целог снимања 2013. године два пута смо били на снимању „Викенд визија“, коју води Леа Киш на „Пинку“. Ту смо имали прилику да наступамо са доста познатих певача са наше естраде, попут Адила, Саше Матића, Анабеле Ђогани, Гоце Тржан, Мухарема Сербезовског и другим – казао је Горан и додао да се увек одазивају хуманитарним акцијама, јер желе и хоће да помогну колико могу, а потом је набрајао последња два таква наступа на школском игралишту у Севојну, за полазак деце у школу и на „Бејби фесту“ за набавку постељине за ужичку болницу.
Од 2015. године „Алиби бенд“ је добио појачање – клавијатуристу Небојшу Аћимовића и вокалног солисту Александра Петронијевића, који је имао запажено учешће у „Пинковим звездама“.
– То су млади снаге бенда. Њиховим доласком бенд добија нову модерну перпсективну визију за напредак и успех – додао је Горан, похваливши новог младог колегу Петронијевића, који је седео поред њега и са осмехом примио похвале.
– У потпуности се трудимо да изађемо свим захтевима људима који су нас ангажовали, нарочито када је у питању програмска музика. Негујемо лепу народну музику, квалитетну поп и рок музику, неизбежну фолк музику, као и најлепше стране хитове. Циљ нам је да људи буду задовољни, како они што су нас ангажовали, тако и сви и они други гости који нас слушају. Када видимо да већина људи игра, а да они који седе уживају слушајући музику, тада знамо да смо посао одрадили како треба. „Алиби бенд“ је постао познат по репертоару који свира, а посебно по атмосфери коју умемо да направимо. Изузетно нам је важно да створимо пријатан контакт са људима, што доста утиче на целокупну атмосферу и окружење, како гостију, тако и нас. Увек смо насмејани и пуни позитивне енергије коју људи препознају код нас у току свирке – рекао је Горан.
Код њих, како кажу, важи старо правило, да иза сваког успеха у послу стоји доста рада, односно редовне пробе, бар два пута седмично и свакодневно вежбање код куће сваког од њих.
Њихова сарадња је била и са доста певачица, попут Ане Станојевић и Мирјане Војичић, које су једно време биле сталне чланице бенда. Сада сарађују са више њих и то са Мирјаном Милановић, Гоцом Добранић, Миром Медак, Тамаром Поповић.
– Која ће од њих наступити обично изаберу младенци – казао је Жељко.
Поред Ужица, често свирају у Београду, Новом Саду, имају наступе у Републици Српској, најчешће у Невесињу и Требињу.
– Прошлог месеца смо имали још једно телевизијско искуство и то на КЦН телевизији у емисји „Запевај“, са колегиницом Гоцом Добранић. За сада смо задовољни послом којим радимо, идемо корак по корак напред, како од репертоара песама тако и у погледу квалитета извођења. Наравно, посебан акценат стављамо на маркетинг који радимо, јер добра реклама уз квалитетан рад гарантује успех – каже Гофа.

Када свирају на весељима 99 посто свирају програмску музика, а почињу од староградских до страних, али, како кажу, неизбежне су веселе песме од Мирослава Илића, Хариса Џиновића, па новитети од Цеце и других новијих певача.
– На свадбама се младе углавном питају за репертоар. Она само да списак, а младожења аминује. На договорима пре свадбе било је ситуација где млада хоће први плес, а младожења неће, али ипак, после неколико дана вежбе, отплешу тај први плес. На једној свадби, младожења и младожењин отац и фамилија су били више за наручивање музике, а млада ни да чује. Онда је младожењин отац пришао нама и каже:“Немој да растурим ово весеље“, а ми мислимо његово је, па нека растури, ако хоће. Наручио је две до три песме, а онда приђе млада и нареди да ниједну више не смемо свирати ван оног списка који је дала. Онда се ућуташе и младожења и његов отац – прокоментарисао је Жељко.
Сарађивали су са многим познатим личностима. Једино им је у лошем сећању остао Недељко Билкић, док за остале имају само речи хвале.
– Некако нам Недељко Билкић није остао у добром сећању. Са њим смо свирали у „Оморици“ један семинар, где је било баш пуно људи. Ми смо тада били млади, спремали се и вежбали пуно и били смо спремни као запете пушке. Почео је Недљко да пева, али није могао. Само се окрену ка гостима и каже: “Немојте им замерити, млади су момци“. Ми не можемо да верујемо да је то рекао. А, са осталима имамо лепа искуства, сви су били коректни. Издвојио бих можда Шекија Турковића. Он је био ангажован на једној свадби да пева као гост, а ми смо свирали. Одсвирали смо свадбу и на крају није узео ни динара бакшиша. Он је дошао на весеље и газда свадбе му каже да седне у горњи крај. Међутим, он није хтео и рекао је да ће да седне са музичирама, и сео је са нама. Кад је пошао кући, ми га заустављамо да узме свој део бакшиша, a он каже:“Не, не, ја имам свој хонорар и то је ваше“. У току заједничког свирања имао је коректан однос са нама. Један од пријатнијих људи… – сећа се Жељко.
Он и Горан, пошто су од почетка заједно у бенду, сећају се и времена када су свирали под шатрама.
– Свирало се некада под тим шатрама и испраћаји и свадбе и по седам дана. Сећам се једне зиме, свирали смо на Пониквама. Морали смо да одгрћемо снег и гурамо комби са инструментима да би дошли до куће. Док су гости јели, супа се у тањирима ледила, а нама се прсти укоче од зиме. Али, нисмо одустајали. Ваљда смо били млади и било нам је лако да то носимо – сећају се наши гости.
Сетили су се периоду када су 14 дана за редом свирали весеља, нека испод шатре, а нека у тек отвореној сали код „Роје“.
– Тада није било ограничења докле сме да се свира, па смо остајали до ујутру. Држе музику, ми кажемо, да поподне имамо другу свирку, да треба мало да одморимо. И тако неколико дана, да би после седам дана Жељко завршио у Хитној помоћи, зато што му је опао имунитет. Али, све су то лепе успомене, само хвала богу што данас нема тих дугоноћних свирки – казао је Горан.
Ужички бендови муке муче да нађу бубњара, али Жељко каже да он сигурно неће напустити свој бенд и додаје:
– Већа потражња је за певачицама, као и певачима. Јако је тешко наћи доброг колегу и доброг музичара, а првенствено је да се буде добар човек, јер један лош човек може све да упропасти. Ми смо направили неки договор око посла и свако ради оно што му лежи, неко рекламира оркестар, неко склапа и преговора око свирки, неко се бави само опремом, и свако има своје задужење, и ми остали се не мешамо у те послове, једино када су у питању неки важни договори. По потреби ангажујемо виолину, певачицу, али то је све од случаја до случаја – објаснио је Горан.
Већина музичара у „Алиби бенду“ је самоука, осим Александра Петронијевића који је завршио музичку школу за хормонику и соло певање, као и Сава Бонџулића, који је завршио музичку школу. Такође, сви они имају примарне послове које раде, док им музика дође као додатни приход.
– На крају бисмо се обратили свим читаоцима Ужичке недеље, а поготову људима који би желели да нас ангажују на својим весељима са порукум:“Увек имајте свој алиби за најбољи провод“ – рекао је Гофа.

З. Глигоријевић

Comments

comments