Генетика је чудо.
Синови су повукули на мог Драгишу – по два метра и по сто кила.
А богами су наследили и његов апетит.
Нека су живи и здрави.
Међутим то је и направило главни проблем.
Њих тројица поједоше све живо.
Ја направим, на пример, педесет сарми за ручак.
Њих тројица то поједу до вечере.
И траже нешто за вечеру.
Ако испржим два кила меса, они поједу за пет минута.
Ако направим плех пите, нестане за два минута.
Да су живи и здави.
Међутим, ја радим код приватника за бедну плату.
А Драгиша државни службеник – цркавица.
И то мало пара што зарадимо, све нам оде на храну.
А неплаћени рачуни се гомилају.
Тако слуђена, једном сам случајно пресолила пасуљ.
И десило се чудо невиђено.
Моји укућани су појели само пола шерпе!
Кад сам пробала пасуљ, одмах сам схватила грешку.
Али се у мени пробудио неки ђаво.
И од тада шта год спремим, или пресолим или заљутим или забиберим.
Ови моји, срећом се не буне, само да има.
Тако да сам тренутно успела да спасем кућни буџет.
Док се не навикну…
Слободан Симић
