Genetika je čudo.
Sinovi su povukuli na mog Dragišu – po dva metra i po sto kila.
A bogami su nasledili i njegov apetit.
Neka su živi i zdravi.
Međutim to je i napravilo glavni problem.
Njih trojica pojedoše sve živo.
Ja napravim, na primer, pedeset sarmi za ručak.
Njih trojica to pojedu do večere.
I traže nešto za večeru.
Ako ispržim dva kila mesa, oni pojedu za pet minuta.
Ako napravim pleh pite, nestane za dva minuta.
Da su živi i zdavi.
Međutim, ja radim kod privatnika za bednu platu.
A Dragiša državni službenik – crkavica.
I to malo para što zaradimo, sve nam ode na hranu.
A neplaćeni računi se gomilaju.
Tako sluđena, jednom sam slučajno presolila pasulj.
I desilo se čudo neviđeno.
Moji ukućani su pojeli samo pola šerpe!
Kad sam probala pasulj, odmah sam shvatila grešku.
Ali se u meni probudio neki đavo.
I od tada šta god spremim, ili presolim ili zaljutim ili zabiberim.
Ovi moji, srećom se ne bune, samo da ima.
Tako da sam trenutno uspela da spasem kućni budžet.
Dok se ne naviknu…
Slobodan Simić
