Пише: проф. Биља Грујичић
Моја грешка, драги моји, заборавила сам да вам прошлога пута честитам Св. Саву, а „Недељица“ је изашла баш на тај дан, славе просветних радника, ђака и надам се, родитеља истих. Ако је свако заборавио на њх, зашто мораш и ти?, Госпођа Савест, тихо ми је шапутала на уво. Псовала сам, истина у себи, ако је већ тако брижна, што ми се увек јави касније, пошто нешто згрешим, зашто ми не каже на време.
-Биљана, није то пут за тебе, или кажи сад, а сад се угризи за језик, зашто тек кад разбијем колена?
-Не хвала, Госпођо, не треба ми хансапласт, трпећу.
Дакле, са закашњењем, срећна нам слава, нама малима, скромнима, неприметнима, задовољнима, али онима, без којих, кажу, не може друштво да иде напред. Дакле, решила сам да не заборавим Сретење, тај први сусрет Бога и човека, тако значајан за хришћанство.
Тада ће владајућа странка изаћи са предлогом свог кандидата, а ја имам прилику да поделим нагађања са вама, драги моји. Шта је оно што знамо о председнику? Наиме, на пример председник може критиковати владу, а да при том ништа ефикасно не ради и да за скоро ништа не одговара. Води ли то конфликтној нестабилности када на тим функцијама седе људи са различитим идејама и интересима? Парадокс овог места је и у томе да је то једина функција за коју грађани директно гласају, а она нема оперативну власт, док је највећа власт сконцентрисана у власти владајуће странке. За најмање милион наших редовних бирача председник републике оличава државу, њему верују, он има ауторитет. Ко ће бити тај аватар који ће нам свима помоћи, остаје да видимо. Мишљења су различита, предизборна кампања је увелико кренула. Дозволићу себи да будем архаична, па да се сетим Марка Миљанова “Јунаштво је када себе браним од другога, а чојство је када другог браним од себе.“ Од кога да се бранимо, а коме да се окренемо?
На шта вас асоцира зид, драги моји? Поделићу моја сећања, седми разред основне прво самостално путовање-Берлин. Путуј да видиш више, да знаш више. Све што научите као мали, касније само проширите. Даља сећања неизбрисиво се везују за Берлински зид. Немам чак ни фотографије са том грађевином, имам само познанства са домаћинима, заједничка сећања са оним са којима сам путовала, уосталом тада се нису правиле фотографије дестинација намењене друштвеним мрежама. Била сам смештена у Западном Берлину, али су ме моји домаћини водили да видим то оличење хладног рата и Гвоздене завесе, одвојеност од Источног дела и свега онога што су западне силе сматрале комунистичком тиранијом. Причали су ми о око 5000 успешних пребега. Тада ми је то изгледало фасцинантно. Касније ми се чини да нисмо уважили реалност насталу сломом овог зида и биполарног света.
Толико година после појавио се један зидић, чију величину различито посматрају једна и друга страна у преговорима. Чаша је до пола пуна, или допола празна, како се узме. Свакако нашима желим пуно успеха у преговорима, без обзира на фризуру госпођице Могерини. Није ми се допало то спомињање нечије фризуре, бунило се моје полно достојанство, доживела сам га као врхунац мизогеније и сексизма. Голотиња јесте савремено рухо 21. века, али није ни свачија брада иста, нити је свачија ћела симпатична.
Срећна сам била и знала да има наде, јер није имало довољно карата за „Пеђолина“. Било ми је драго због оних који су остали пред вратима, јер се нешто може гледати и кроз затворена врата, ако то заиста желиш! Чудо је жеља, драги моји, она се храни изненађењем и неочекиваношћу, потребно је дати јој простора да буде будна, активна и разиграна, али ви то већ знате, о томе не треба да вам говорим!Уметност ће променити свет! Воли вас Ваша Биљана!
