Piše: prof. Bilja Grujičić
Moja greška, dragi moji, zaboravila sam da vam prošloga puta čestitam Sv. Savu, a „Nedeljica“ je izašla baš na taj dan, slave prosvetnih radnika, đaka i nadam se, roditelja istih. Ako je svako zaboravio na njh, zašto moraš i ti?, Gospođa Savest, tiho mi je šaputala na uvo. Psovala sam, istina u sebi, ako je već tako brižna, što mi se uvek javi kasnije, pošto nešto zgrešim, zašto mi ne kaže na vreme.
-Biljana, nije to put za tebe, ili kaži sad, a sad se ugrizi za jezik, zašto tek kad razbijem kolena?
-Ne hvala, Gospođo, ne treba mi hansaplast, trpeću.
Dakle, sa zakašnjenjem, srećna nam slava, nama malima, skromnima, neprimetnima, zadovoljnima, ali onima, bez kojih, kažu, ne može društvo da ide napred. Dakle, rešila sam da ne zaboravim Sretenje, taj prvi susret Boga i čoveka, tako značajan za hrišćanstvo.
Tada će vladajuća stranka izaći sa predlogom svog kandidata, a ja imam priliku da podelim nagađanja sa vama, dragi moji. Šta je ono što znamo o predsedniku? Naime, na primer predsednik može kritikovati vladu, a da pri tom ništa efikasno ne radi i da za skoro ništa ne odgovara. Vodi li to konfliktnoj nestabilnosti kada na tim funkcijama sede ljudi sa različitim idejama i interesima? Paradoks ovog mesta je i u tome da je to jedina funkcija za koju građani direktno glasaju, a ona nema operativnu vlast, dok je najveća vlast skoncentrisana u vlasti vladajuće stranke. Za najmanje milion naših redovnih birača predsednik republike oličava državu, njemu veruju, on ima autoritet. Ko će biti taj avatar koji će nam svima pomoći, ostaje da vidimo. Mišljenja su različita, predizborna kampanja je uveliko krenula. Dozvoliću sebi da budem arhaična, pa da se setim Marka Miljanova “Junaštvo je kada sebe branim od drugoga, a čojstvo je kada drugog branim od sebe.“ Od koga da se branimo, a kome da se okrenemo?
Na šta vas asocira zid, dragi moji? Podeliću moja sećanja, sedmi razred osnovne prvo samostalno putovanje-Berlin. Putuj da vidiš više, da znaš više. Sve što naučite kao mali, kasnije samo proširite. Dalja sećanja neizbrisivo se vezuju za Berlinski zid. Nemam čak ni fotografije sa tom građevinom, imam samo poznanstva sa domaćinima, zajednička sećanja sa onim sa kojima sam putovala, uostalom tada se nisu pravile fotografije destinacija namenjene društvenim mrežama. Bila sam smeštena u Zapadnom Berlinu, ali su me moji domaćini vodili da vidim to oličenje hladnog rata i Gvozdene zavese, odvojenost od Istočnog dela i svega onoga što su zapadne sile smatrale komunističkom tiranijom. Pričali su mi o oko 5000 uspešnih prebega. Tada mi je to izgledalo fascinantno. Kasnije mi se čini da nismo uvažili realnost nastalu slomom ovog zida i bipolarnog sveta.
Toliko godina posle pojavio se jedan zidić, čiju veličinu različito posmatraju jedna i druga strana u pregovorima. Čaša je do pola puna, ili dopola prazna, kako se uzme. Svakako našima želim puno uspeha u pregovorima, bez obzira na frizuru gospođice Mogerini. Nije mi se dopalo to spominjanje nečije frizure, bunilo se moje polno dostojanstvo, doživela sam ga kao vrhunac mizogenije i seksizma. Golotinja jeste savremeno ruho 21. veka, ali nije ni svačija brada ista, niti je svačija ćela simpatična.
Srećna sam bila i znala da ima nade, jer nije imalo dovoljno karata za „Peđolina“. Bilo mi je drago zbog onih koji su ostali pred vratima, jer se nešto može gledati i kroz zatvorena vrata, ako to zaista želiš! Čudo je želja, dragi moji, ona se hrani iznenađenjem i neočekivanošću, potrebno je dati joj prostora da bude budna, aktivna i razigrana, ali vi to već znate, o tome ne treba da vam govorim!Umetnost će promeniti svet! Voli vas Vaša Biljana!
