РАДОЈКО ЛАКО ВЕСЕЛИНОВИЋ – ПИСАЦ И ПОЗОРИШНИ СЛИКАР
Недавно је јавности представљена књига поезије „Бат дивљих табана“ од Радојка Лака Веселиновића, у издању издавачке куће „Укронија“ из Београда. Ова збирка заводљивих стихова, како је написала рецезент Мирјана Оуакнине, обухвата 55 песама, углавном љубавних. Књига је настајала пуних пет година, у међупростору, када се одмарало од писања романа.
Лако, мултимедијални, свестрани уметник, за Ужичку недељу говорио је о свом животу и раду.
Рођен је у Ужицу, одрастао и дуго година живео на Царини, како каже, када је тамо живела само сиротиња и Цигани. Као детету му је било све занимљиво, иако је било тешко живети у то послератно време само са братом и мајком. Завршио је основну школу „Душан Јерковић“,у Ужицу, а потом средњу техничку „Радоје Марић“. Након завршетка средње школе, покушао је да положи пријемни на ликовној академији у Београду, али му није пошло за руком, затим се обрео у Љубљани, где је успео да упише сликарство, које никада није завршиo, али је стекао извесна знања, врло важна за наставак свог уметничког пута. Боравио је пет година у Љубљани, да би се након тога вратио и запослио у Народном позоришту, где је провео свој радни век. Тако би укратко могао да се опише Лаков живот. Али, његов животни пут је толико свестран, богат, да не би мога да стане и на све странице нашег листа. Слика, урадио је и неке важне сценографије у ужичком позоришту, пише прозу, поезију, позоришне драме, романе, а однедавно је и пензионер, после пуних 40 година рада у Народном позоришту.
– За писање никада није касно. Ако се осврнемо иза себе и погледамо кроз датуме када су, поједина, светски призната имена, почела са писањем, схватићемо да су термини небитни већ инспирација, жеља и потребна зрелост како би се написало нешто што се стисло, сплело, скупило и деценијама, скоро перверзно ћути негде у нама, потајно желећи да изађе на светло дана. Да се сликовито изразим, као заметак, у филму „Осми путник“, из груди једног од чланова посаде. Писањем сам почео да се бавим 1994. године, а сликам од своје младости, ако би се бавили датумима, што није прави одраз нити начин обележавања неких почетака, јер је напросто незахвално, али кад смо већ код бројки, хајде да се приклонимо закону фразeологије и 1972. годину обележимо као годину првих озбиљнијих, али ипак бледуњавих титраја у потезу, што су обећавали сугестивну магију и надреални бунт. А, та 1994. година, ако може тако да се каже, био је почетак мог записивања, остављања трагова на папиру, који су се касније претворили у озбиљну писану реч. Боравећи на Кокином броду, језеру моје инспирације, имао сам навику да поред свог кревета држим картон за цртање где сам, у току ноћи, бележио, цртао, исписивао пројектован сан, што се на јави у неком моменту могао преточити, или имао елементе почетака могуће слике. Могло би се рећи, без озбиљног разлога или пре без свесне намере, једно од тих ноћних буђења, или пре полустања, које се не би могло назвати јавом, неопседнут било каквим фројдовским циљем, исписао сам или пре описао у неколико реченица тренутно стање свог ума и његов рад, преко цртежа, без реда и озбиљне форме. Онда сам опет утонуо у сан. По буђењу, присетио сам се ноћних активности, прочитао реченице уписане у блок и стекао утисак да то моје понирање у властите дубине има неког смисла. Уз мале интервенције, свакако. Кратку форму од те четри странице назвао сам „Мала расправа о улози мозга“ и тако је то кренуло. Касније сам написао још неколико есеја, обичних прича и својеврсних запажања, обликовао и претакао у неку врсту: успоравања брзе пролазности. Оживeли су есеји о сумњама, победама, моралу, лажи, невери и прича посвећена професорки српског, која није умела да се смеје, а била је толико лепа жена да су и птице падале са грана када поред њих прође, хахаххааа…, Лично сам мислио, био убеђен, да се не смеје из страха од бора које би упропастиле њено лепо лице, хахахаа… Био сам млад и наравно, као и сви млади људи, умислио да од мене нема бољи и без неког озбиљног искуства одлучио да напишем свој први роман, о човеку, клошару из Љубљане који је на моју личност и представу о животу оставио неизбрисив траг. Како сам брзоплето почео, тако сам и врло брзо одустао, наједном свестан да је то превелики комад, залогај који не могу да савладам. Онда су се низале приповетке једна на другу и стицало преко потребно искуство. Велике форме и књижевна дела сам заборавио, привремено. Тако су настале приче, поједине и награђиване: „Трагом кланице мисле“, „У потрази за Џоом“, „Мистичан нестанак незнанца“, прича „Пад“ и многе друге, које ће се, надам се ускоро, наћи у једној збирци приповедака, изненада, као што је изашла и ова збирка поезије – каже Лако о својим почецима у писању.
Први роман „Човек у тами“ објавио је 2001. године. Ово дело је настајало дуги низ година. Један од писаца који га је први подржао у писању и указао му на путеве објављивања својих рукописа, био је Лаков пријатељ из младости, Светислав Басара.
– Ти рукописи су се слагали један на други, била је то огромна гомила. Када је једне године, након одржане књижевне вечери, при повратку у Београд код мене свратио, сад већ легендарни, Свеле, одлучио сам да му изнесем нешто од написаног. Дао сам му да прочита тај есеј под насловом „Мала расправа о улози мозга“ и када је завршио, прогутао пљувачку, није могао да верује. Уследила су питања: како то да он не зна да ја пишем, када сам све то написао и да ли имам још нешто? Онда сам изнео и остатак. Била је то хрпа рукописа, свега и свачега: позоришних драма, прозе и поезије. Остао је запањен. И данас се сећам његовог израза лица осутог неверицом и потпуним застојем и блокадом моћи расуђивања и говора. Међутим, некако нам се нису уклопили термини, нити је он спадао у групу људи који би некоме нешто помогли, ако му то није успут. Ма ко то био. Ипак, мени је било довољно да он верује у написано, да сматра како ту има материјала, да има основа, а богами и озбиљних радова. Одлучио сам да уђем у тај свет издаваштва и још неког натерам да верује у моју визију. Мислио сам да могу да продрмам жабокречину, устајали свет нераскидивог кола, у коме играју једни те исти играчи, одавно уморни, склони поспаности и сну. У тој својој борби некако сам успео да допрем до београдске „Просвете“, тада највеће издавачке куће на Балкану, на чијем је челу био Милисав Савић, наш прослављени писац и доктор књижевности. Те 2001. године објављујем свој први роман уз доста манијакалног упрегнућа, властите искрености и вере у оно што радим. И када човек једном утре пут у издавачкој делатности, иако и даље постоје отпори и ломови, ипак је све лакше. Онда је „Просвета“ објавила и мој други роман, „Пасивна еутаназија“, а када је Милисав, под притиском хуља, отишао из ове издавачке куће, отишао сам и ја. Остале романе објављивали су и други значајни издавачи из Београда – казао је Лако.
И када је ове године из штампе изашла збирка песама, Лако се осећао посебно.
– У Београду се појавила групица озбиљних људи, који су дошли до моје поезије и прочитавши је, заузели став да она мора да угледа светло дана. Све то се десило изненада, скоро без мог знања, и када сам почетком ове године узео збирку у своје руке, прво ме обузела неверица, а затим и непланирана радост, као оног дана када сам објавио свој први роман. Та поезија, била је то моја тајна, лиризам без моде, го, умивен и чист. Пет, шест година, ма читав живот, сам утрошио да напишем ову збирку. Надам се да ће се допасти и читаоцима. Већ чујем позитивне критике, изнад очекивања. Мада, искрено, нисам ни очекивао ништа, само своје поштовање за себе, и да искрена радост што дуже траје. Да ме држи, да опстајем и опстанем. Исто тако бих желео да се овако једног дана појави и збирка мојих приповетки – рекао је наш саговорник, а рецензију је написала професорка Мирјана Оуакнине, која живи у Паризу и предаје француски језик.
– Српкиња која предаје француски у Француској, професорка Мирјана, је и преводилац. Обећала је да ће пробати да нађе издавача у Паризу, што подразумева њен превод и неслућену радост коју би ми приредила. Скоро блиставе моменте, који се не дају описати.
На питање како је то бити и песник и писац, нарочито када је као писац био у најужем избору за Деретину награду, наш саговoрник каже:
– Како сам прошле године био у најужем избору за Деретину награду, на крају, од два романа победио је онај други, хахаха… а ја сам тај рад жирија пратио са језера Врутци, а извештаји су стизали свакодневно. Узбудљиво као на трци коња… хахаха… Наравно, моја обавеза је да тај роман и објавим, а постоји могућност да га објави управо „Графички завод Дерета“, а ако не, онда ћу наћи пригодног издавача. Наслов романа је „Савршено нормалан човек“ и биће шести у низу. Романи, драме, поезија, приповетке, све је настајало упоредо, без неког организованог тражења смисла или притисака било које врсте. Често песници, а, богами, и поједини критичари, имају обичај да кажу како је поезија најтежа форма, писци прозе за децу, да је то најтежи жанр… али ја, ето, не мислим тако. Можда у писању песама има највише набоја, емоције и највише моментално утрошене енергије на једном месту, али за мене је роман форма коју је најтеже писати, јер у сваком моменту писац мора да има двестотинак страна у глави, у сваком моменту да буде упућен где су му јунаци, ко стоји, а ко хода, да ли му се главни јунак радује, тугује, плаче или се дере, јер, ако све то није на једном месту, губи се нит, губи се мисао. С тим се губи на квалитету, ако све не иде оним првобитним током, замишљеним, испланираним и дубоко промишљеним. А, поезија је нешто што настаје из даха. Позоришне драме су, опет, нешто друго. Није довољно завршити драматургију, онда помислити како је све ту, ставити лулу у уста, сада пре џоинт… хахах.. и бити Јуџин О‘Нил. За драму је потребно зрење, да памет сустигне искуство, како би дошло до квалитета потпомогнутог боравком у позоришту, гледањем неких позоришних представа и праћењем почетака на раду драмског комада. Много је важно позоришно искуство, ако имаш, претпоставимо, представу како да водиш глумца сценом док пишеш, кроз замишљену сценографију и правац, мизансцен којим треба да се креће и у ком моменту треба коју реченицу да изговори. Имам петнаестак написаних драма, од којих су две постављене на сцени овде: „Ментална хигијена“ у ужичком позоришту и комедија „Рођендански дан“, коју је поставило Удружење драмских писаца Србије. Има неке иницијативе и обећања од стране уметничког директора нашег позоришта да моју драму „Тунел“, која је на конкурсу Југословенског позоришног фестивала освојила другу награду, такође поставимо на сцену ужичког позоришта и то почетком ове сезоне. Он је био тај од кога је потекла иницијатива да се постави ова драма о путевима дроге и сналажењу људи у њој. Он би је и режирао, јер ипак је својевремено освојила друга награду, ту, код нас. Време пролази, стрпљења имам и надам се да ће до позива и реализације доћи, јер уметнички директор не би био ту где јесте да није озбиљан човек. Зар не? Претпостављам, због згуснутог календара и пропратних активности установе, још увек чекам. Али, надам се поштовању договора.
Ништа није лако написати, то је јасно, али ипак те краће форме опуштају, одмарају и доводе свест у стање равно некој врсти окрепљујућег сна, што је добра припрема пред праве буре и спектакуларне, истинске изазове. Укратко кажем шта осећам и потајно живим испричану причу. Бар неко време. На другој страни роман се прво кува у глави, онда почиње рад на њему, мука, стрепња, кидање, ропот, бес и јад, да би после свега дошло до опуштања, задовољства, јер је нечему дошао крај и видим да је речено нешто што ме мучило, и сада када је изашло из мене из прикрајка га пратим, миран и тих. То што пишем је заиста необично и сигурно није забава за плажу. Пишем онако како свест налаже, компликовано, темељно да остане траг иза мене.
Још нешто у перспективи. Бранислав Платиша, београдски глумац, који је својевремено водио дечију емисију на државној телевизији “Књига је да се чита“, заинтересован је да, са још два глумца, постави „Рођендански дар“ у Београду, а монодрама „Курва“ (Обична прича) је на читању у Славија театру.
Радојко Лако Веселиновић провео је 40 година као сликар у Народном позоришту у Ужицу. Иза њега је остало доста осликаних сцена и то баш оних вeликих. Ту је сценографија за представу „Пер Гинт“, „Радо Србин иде у војнике“, „Хроми идеали“ и многе друге.
– На „Пер Гинту“ сам радио 30 дана и ноћи и отприлике велике сценографије се раде толико. Сценограф долази са скицама или фотографијама, и тачно зна шта хоће. На основу тих скица се у радионицама праве кулисе. Е, сад, ако ја као сликар добијем одрешене руке, ауторски пројекат, радим, сликам како мислим да сценографија треба ликовно да изгледа. У позориште сам дошао 1979, године када је управник био Лале Милосављевић, сјајан човек и педагог. За све ово време рада у позоришту, кроз њега су прошла свега четри управника – рекао је Лако.
Склоност ка сликарству Лако је показао још у основној школи, када су његови радови били качени у холу школе.
– Моји радови су били назаступљенији и уредно качени по зидовима школе, а имао сам четворку из ликовног. Невероватно. Додуше, остали предмети су ми слабо ишли, али и данас мислим да наставници не треба да се „каче“ за оцене својих колега, тако би бар требало да буде, ако су прави педагози. То је била тема разговора између мене и наставнице ликовног на мојој првој самосталној изложби. Била је љута, али верујем да је дубоко у себи знала колико сам у праву и колико би ми њена подршка у то време била важна и значила у смислу изласка из „кабинетског“ простора и поимања даљине. Мени, дечаку са Царине, који покушава у тмини да пронађе себе – сећа се наш саговорник, чија је биографија доста живописна, а не бисмо могли да набројимо сва признања и изложбе које је имао.
Иза њега је двадесетак самосталних и безброј колективних изложби, како у земљи, тако и у иностранству, као и многе награде за сликарство и ликовност позоришних представа, које се више, на жалост, не додељују. Када није радио у позоришту, он је сликао у свом атељеу и то углавном уље на платну, затим комбинована техника, туш и акварел.
– Не бих сликарство делио на технике. Генерално је важно да се добро ради. Аутору не би требала да буде битна техника, а не би требала да буде ни публици, гледаоцу. И сигурно је да сликар не треба да „јури“ и погађа укус публике, већ да буде едукатор и „наговори“ је да верује њему. Уметник мора да ради оно што осећа, што тиња у њему, оно што је окупирало његову мисао, биће и пробуђену свест, да је сликовитост унутрашње законитости изнад свега, а публика треба да се потчини, одобрава, прати и проба да нађе себе у свему томе. Тако је и са књижевношћу. Лично мислим да књижевник нема право да пише бесмислице за ширу употребу, да се заноси „великим новцем“, пре свега ови млади људи, који не знају кога да слушају и онда одлуче да подлегну утицају неписмених читалаца из неког ћошка многобројних ријалити шоуа. Треба градити свој стил, свој начин изражавања у писању, сликарству и уметности уопште, а публика ће те наћи негде, па таман и у мраку – рекао је Лако.
Позориште је установа за коју је јако везан. Његов дуготрајни позоришни пут је врло занимљив и требало би више странице нашег листа да би се он описао. Као позоришни сликар радио је и за друга позоришта. Након толико година рада и искуства, Лако о раду ужичког позоришта каже.
– Ја нисам био неко ко је одлучивао било шта у позоришту, али сам имао свој став, своје мишљење, па макар га делио са колегама у позоришном клубу, реквизити или депоу. Примера ради, како треба започети сезону, како би требало поставити репертоар и начин на који би требало да функционише сцена уопште, какву концепцију да има… Својевремено, као млад човек, често сам делио идеје са садашњим директором позоришта, али питање је колико су била реална сва та моја и његова виђења позоришног тренутка, с обзиром да на позоришни репертоар првенствено утиче финансијска моменат и доток новца. Позориште није јефтина забава. Лако је скројити репертоар, али је тешко наћи новац за реализацију. Иначе, данас су на сцени други млади људи, они су ту да својим радом покажу да ли су заслужили да буду на месту где се налазе, јер је велика част и привилегија бити у позоришту, бити неко ко је шраф у точку или боље зупчанику, део једне установе која непојмљиво много значи за овај град и државу. Ужице треба да буде срећно што има позориште, што смо луч у тами, Брајева азбука у рукама слепих, али позориште није сива зграда на коју се прстом указује и мисли како је то довољно. То је установа културе са безброј магичних руку, то је ужичко позориште. Треба засукати рукаве, а магичне руке да покрене вешта чаробњакова машта и привуче публику да дође и погледа представу и тим чином награди глумца и себе. Наравно, ћудљиви глумац мора да заслужи своју публику и да јој подари све, без остатка. Нема пуцњаве у празно, ни рафално, ни појединачно. Само колективни дух – каже Лако.
На питање како гледа на данашњу сценографију, где се доста користе и виртуални детаљи, он каже:
– Мени се генерално све те новотарије не допадају превише, што се да и очекивати, али то је саставни део неког новог позоришног кретања, еволуције. Лично мислим да цела цивилизација иде у погрешном смеру. Заправо, она иде оним смером којим треба да иде у тој својој еволуцији. Међутим, тај напредак, имам утисак, води ка коначном суноврату, што би исто могло рећи за позориште или било коју другу установу. Ако од позоришта направимо биоскоп, онда не видим сврху. Млади људи све чешће се лаћу тих технолошких направа, стетоскопа, телескопа… хахахах…или шта већ. До мене не допире разлог због ког на зиду иде превод, добро, превод, да, али кајрон текста, који већ изговара глумац на сцени. Имам разумевања за неку чудесну радњу, која би се одвијала негде у позадини, попут ватре које горе, човека који упорно хода кроз маглу или ноћ… али неке друге, небитне ствари не могу да повежем и сварим. А данас се отишло доста даље. Некад видим да то има извесног смисла, али почесто се догађа да редитељ, ваљда не знајући шта ће са собом или са глумцима, прибегне таком визуелном или виртуалном ефекту, који најчешће није у сагласности са представом и свим изговореним текстом. Не стоји, смета и вређа интелигенцију.
Након што је отишао у пензију, намера нашег саговрника је да се бави и критиком позоришних представа, нарочито сценографије.
– Сценографија мора да буде у функцији представе, и не сме да се догоди да глумци са доста физичког напора мењају сцену, ако је глумци мењају, на крају и било ко други помера, као што се дешавало у неким представама. Радио сам много сценографија у ужичком позоришту, а сада раде неки млади људи, Они ми се никада нису обратили да им помогнем, мисле да све знају. Генерални проблем друштва је што се старији људи не слушају, интелектуалци су у мањини, у запећку, и ништа се не питају, али, да би било напретка, њихова реч мора да се чује – констатовао је Лако.
Он каже да је позориште битно утицало на његов сликарски пут и на тај начин што је радом на великим површинама, некако осетио право и слободу и помислио да је довољно спретан, спреман да ради и у атељеу велике формате велике квадратуре и премашују озбиљне дужине и ширине. Иначе, он је један од ретких уметника који је нешто урадио у Београду, а остао да живи у Ужицу. Људи га више познају и знају за њега у Београду, Суботици и неким другим градовима, неголи у Ужицу.
У овом разговору са Лаком, морали смо да га питамо и за његову ћерку Марину Веселиновић, која је на неки начин кренула очевим путем.
– Никада нисам инстистирао да се моја деца баве уметношћу. Али, то се наметнуло само, некако је извршена та ментална селекција. Марина је била та која је увек примећивала у кући нову слику, осећала мирис темпертина, боје, ишла са мном у природу када радим, имала нека питања. Знао сам да је она та која треба да се бави неким креативним послом, сликарством или било којом другом уметничком формом. Она је изабрала цретеж, одличан је цртач и једна од најбољих у земљи. Завршила је графички дизајн и сада илуструје књиге код нас и у иностранству. За неке важне идзавачке куће ради и корице књига. Показала је од малих ногу интересовање за уметност, за разлику од старије ћерке, која је завршила туризмологију и бави се неким сасвим другим послом – рекао је Лако.
Иако је у пензији, говорио је доста о својим плановима, јер како каже „Уметник никада није у пензији, увек ради, увек је жив, све док једног дана физички не утихне“.
Звездана Глигоријевић
