Хегелове пиљарице

Пише: Здравко Тошић
Да живим у сахарској Африци, писао бих о врелини сунца, пешчаним динама, караванима и жудњи за водом и благодетима оаза. Да живим на северу Норвешке, писао бих о бескрајном снежном белилу, усамљености и жудњи за сунцем и топлотом. Али, живим у Србији, где свако јутро осване новим лудилом, неким новим убиством или самоубиством, неком новом афером, преваром малолетничком деликвенцијом и мафијашким обрачуном. Пишем о духовној беди, људској покварености, лицемерју, суровости и сировости моћи која уништава све пред собом. Жудим за чашћу, правдом, истином, за задовољством нормалности и блаженством људскости којих смо се тако кукавички одрекли препуштајући се похлепи и отуђености од стварности.
Да српско друштво није нормално, видљиво је на сваком кораку. Да је држава Србија у рату са здравим разумом није могуће сакрити. Ни државу ни друштво нисмо умели сачувати од лажних пророка, који су нам се представљали у овчијем руну а унутра су били грабежљиви вукови. Чопор сада приводи крају черупање здравог ткива и у напону је снаге. До јуче су фанатично били против људи, вредности, идеја Европе, демократије. Данас се за њих боре са истим жаром као јуче против њих и с ниподаштавањем говоре о људима чије су идеје усвојили. Да ли знамо шта је истина, да ли оно што су нам говорили јуче или ово што нам говоре данас? Претворили су се у “Хегелове пиљарице” јер аргумената немају. Друштво су затворили бодљама, као што се јеж накостреши нагонски, без умности, варварски без оног цивилизациjског.
Реците ви данас “Хегеловој пиљарици” да вам подваљује пакујући вам труле јабуке испод тезге док на тезги излаже оне здраве. Накострешиће се, па ће вас питати: откуд вам право да причате о мојим јабукама кад је ваша жена ружна, деца су вам некако неваспитана, ваше панталоне су демоде а и мајка вам се виђала са официрима кад је била девојка. Једино чиме се брани јесте да вас компромитуј. То, што нисте ожењени, немате децу и то што вам мајка није видела официра док отац није довео у сеоско домаћинство групу војника на чашицу ракије и кафу у предаху НАТО бомбардовања, не значи ништа. Е, о панталонама би већ могли. . .
Па како смо то ми, као држава и друштво дошли до тога да нам подваљују? Ко смо ми којима стално подваљују и ко су они који без подвале не могу? Зашто се то баш нама дешава? Шта нас чека сутра?
Прво што се мора рећи, ми смо народ који се већ више стотина година не одриче своје покварености. Она царује. Од кумова, Вујице и Карађорђа, до Слобе и Петра. Поквареност и бешчашће. Довољно је прочитати говоре Јована Скерлића у скупштини Србије из 1912-13 и схватиће те да се сто година ништа није променило. Манипулације, муљање, афере и зеленашење Николе Пашића и његовог сина Рада, као и неких министара слика су и прилика данашње Србије. Тужну слику о власти, коју нам је оставио Арчибалд Рајс, нисмо поправили ни за трунку, још смо је покварили. Часног сељака, храброг војника у кога се Рајс заљубио и остао због њега да живи у сиромашној Србији, та и таква власт је понизили а то чини и данас. Прочитати оно што је писао Димитрије Туцовић с почетка двадесетог века о српској младој буржоазији њеној похлепи, суровости, безосећајности осветљава слику наше срамоте и данас.
У свом последњем обраћању Србима, пре деведесет година, Рајс каже да у набрајању наших врлина неће говорити о српској интелигенцији. О њој ће говорити када на ред дођу наше мане. Каже још, да српска омладина добро зна да јој не треба никакво знање да би дошла до посла, већ политичка странка или утицајни чиновник. Тако су омладинци постајали бирачка војска. Како се број војника-чиновника повећавао тако су се смањивале плате. Како су се смањивале плате повећавала се корупција. Са повећањем корупције расла је духовна беда. Са духовном бедом пропадало је све што чини једну државу и једно друштво здравим и јаким. Како јуче тако и данас.
Суштинско питање је како је тај храбри солунац, ратник без мане и страха коме се свет дивио, због кога је један Немац, Арчибалд Рајс, у знак дивљења завештао своје срце да почива на Кајмакчалану, дозволио да земљом влада какократија? Да влада улизничка интелигенција која га је издала због своје себичности. Лепо их је Меша Селимовић описао: “Улизице, то су најгори људи на свету, најштетнији, најпокваренији. Они подржавају сваку власт, они и јесу власт, они сеју страх без милости, без икаквог обзира, хладни као лед, оштри као нож, као пси верни свакој држави, као курва неверни сваком појединцу, најмање људи од свих људи”. Србија двадесет првог века у прелетачима има улизице над улизицама, нељуде над нељудима. Не можемо никоме замерити, та робовска етика, најопаснија болест која је икада напала човечанство, у потпуности је наше дело.
Да ли је могуће да су неки јуче и животе давали за слободу да би неки данас манипулацијама, шпекулацијама, поквареношћу и преварама стицали и богатили се? Како смо заборавили хероје са Кошара и раднике ГОШЕ? Да ли неко зна како они живе? Да ли неко зна када ће примити својих 15 зарађених плата?
Да ли нас је то захватио “стохолмски синдром” па благонаклоно гледамо на свог џелата? Да ли је била довољна само илузија о добру па да почнемо да бранимо свог злотвора? Да ли то, кроз систем школства и васпитања, у нама одгајају послушност? Будуће робове? Да ли је та друга етика, етика господара, прокоцкала све што је Србија имала? А онда се задужила, задужујући и праунуке. Да ли смо очекивали или можда данас очекујемо да нам наши бахати господари, конфликтни, осиони, тврдоглави, агресивни, непромишљени а у суштини понизни пред својим господарима, наивни и поводљиви за великим и нереалним идејама, могу обезбедити достојну будућност?
Да ли силеџије, који су до јуче палили ратне ватре, говором мржње тровали разум и у томе тражили свој профит, могу данас бити узор било коме? Да ли се они могу бавити политиком или им политика служи да се обогате? Да ли таквима Србија може поверити своје интересе? То што је један тако смешан лик као што је Томислав Нколић, са купљеном дипломом постао председник државе потврђује све Рајсове тврдње о трагичности државе и друштва у коме живимо.
Улога и проповед цркве је покоравање господару. Она је дала немерљив допринис данашњој беди српског друштва. Опраштала је и данас опрашта све грехе из прошлости а ћутањем даје благослов за оне будуће. Она не престаје да нас уверава да следимо пут господара на власти. Баш као сваки прелетач и она је стално уз власт. Одрекла се народа, почела да ужива у луксузу, а богами, тако заштићена од државе, ни трговина и уживање у опијатима јој нису страни. Видимо чиме се њени свештеници данас све више баве.
Питања је много, смислених одговора мало. Однекле се мора почети. За први корак да почнемо да размишљамо као људи и да не прихватамо све здраво за готово. Уместо молитве пре спавања, предлажем читање Домановићевог “вође”. Свако вече. Уместо одласка недељом у цркву, предлажем читање “чујте Срби”. Сваке недеље. Сасвим довољно за почетак. Мали напор за сваког од нас, велики помак ка буђењу свести без које нема оздрављења нашег друштва. Мало храбрости и достојанства да се не пристаје на претње и уцене, да се не погиње глава пред лошијим од себе, да се не продајемо за једну црвену и сендвич. Престанимо да лажемо сами себе. Нема правдања за кукавичлук.
Ако сте решили да размишљате, ево једна питалица. Чули сте за рукометну утакмицу Србија – Косово која је требало да се одигра прво у Крагујевцу па у Ковилову па је на крају отказана? Питалица гласи: ко је одлучио да се једна таква утакмица игра у Србији кад је диригованим жребом могла и морала бити избегнута? Ко је одлучио да понизи суверену државу Србију па да њена репрезентација игра без својих обележја на дресовима, без заставе, без химне, без својих навијача? Чак и без новинара? Тајно. Мала помоћ, није рукометни савез а није ни његов председник. То мора да је неки велики и моћни мајстор.
Слушајући ових дане оне исте “Хегелове пиљарице” како коментаришу пуштање низ воду, дође ми да им се први пут придружим. На свој начин, наравно. О, велики и моћни мајсторе, што све можеш, и што све знаш, ти који си прст Божији на овој јадној Србији, што одлучујеш о животу и о смрти, о добру и злу, о правди и неправди, о истини и лажи, о садашњости и будућности, удари руком о сто и реци тим злим Америма. Немој да ми глупи, неуки, неодлучни, ми који ти нисмо ни до колена, да ми доносимо тако важне одлуке, не расписуј референдум, бојим се погрешићемо. Ти који једини имаш право да нас понижаваш, понизи нас још једном. Ти који једино можеш да нас спасеш, смањи нам плате и пензије и спаси нас још једном. Знам да ће нам “наши” пријатељи, Блер, Гузенбауер, Шредер и други помоћи. Знам, јер њихово срце је у Србији. Њихово срце је увек тамо где је извор њиховог блага.

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.